Август II 2025 (English ≽)

Откриће Информације Перцепције (2016) углавном сам истраживао као капацитет стања, рецимо субјекта a и објекта b, за комуникацију. Форма му је скалар S = a⋅b, унутрашњи производ вектора којима су и субјекти и објекти интерпретације. Примере из квантне физике издашно сам рабио можда запостављајући особину ове спреге информације да непосредним учесницима ограничавава комуникацију са остатком света. А пригушено дејство на друге, пара у узајамној комуникацији, посебно је занимљиво. (Датуми на крају одговора су због плагијаризма.)

Imaginary II » eng

Питање: Ако и изван „информације перцепције“ постоје комуникације, како објашњавате губитке информације обзиром на закон одржања?

Одговор: Углавном сам користио комплексне бројеве. Унутрашњу информацију вежем за унутраш-њи производ вектора, а вањску за вањски:

\[ S = \vec{a}\cdot\vec{b}, \quad Q = |\vec{a}\times\vec{b}|. \]

То приказује скица десно, са два вектора и углом α који разапињу константним, док извана постоји деловање неке централне силе. Комутаторима са детаљно описивао такве силе (константне централне, попут Њутнове или Кулонове) које слабе са квадратом удаљености док своје набоје покрећу по коникама. Ставимо ли да је информација комплексни број S + iQ, имагинарна јединица (i² = -1) чини да се имагинарни део (Q) овог збира не додаје збиру информација. Наиме, |S + iQ|² = |S|², што знамо из рачуна комплексних бројева.

1. Живимо на површини Земље „изоловани“, да не кажем конзервирани од вањских утицаја, док она ротира око своје осе и заправо делује на нас центрифугалном, па зато и Кориолиосовом силом, да не помињем Џани-беков ефекат и ко зна шта све још. Заправо свемир делује на нас на своје све могуће начине, али су многи од њих довољно скривени да их никада не примећујемо. Слично је даље са ротацијом Земље око Сунца. Сунчев систем кружи у галаксији Млечни пут, а можда и наша галаксија кружи око нечега (Universe III).

2. Гравитација се може објаснити помоћу начелног минимализма просто идејом да већа тела више скривају своје информације. Они их скривају од других тела која затим упадају у ту клопку тежећи мање информативним стањима. Важна потврда те идеје је од недавно познато извођење Ајншт-ајнових општих једначина (Минимализам Информације) не из принципа релативности, него из принципа најмањег дејства. Ово је у најмању руку чудно и превише „сретно“ до детаља подударање тих изузетно сложених формула теорије гравитације, да би се занемаривало.

Постоји еквиваленција информације и дејства (промене енергије током времена) и начело минимализма говори како о мањем дејству, такође о одржању статуса кво и уопште одржању количине. Гворимо о количини неизвесности која се преноси информацијом. Једноставно речено, стање (вектор), процес (оператор) и однос затеченог према окружењу пореклом су информације и теже мањем и мањој промени. То је ново становиште. Произилази из свеприсутности информације и једнаких тежњи свих.

3. Информација перцепције, S = ab cos α, је унутрашња и ствар стања a и b, рецимо субјекта и објекта комуникације. Доследно, евентуално вањско деловање те спреге, S' = ab sin α, је сила. Не мора то бити једина сила око учесника информације перцепције, али је једина те спреге, узрокована је (могућом) комуникацијом стања a и b. Ово становиште излази из начела минимализма, јер спонтани ток догађаја је неделовање или пак смањење деловања, тј. емитовања информације.

4. Не комуницира све са свачим. Бучно место које нас узнемирава може бити пријатна оаза глувом. Жабе знамо по томе што неће покушавати да једу инсекте око себе који се не крећу. Детаљи њиховог вида нису сасвим схваћени, али изгледа да жабе не региструју ствари ни као претње ни као храну, осим којих се крећу. На жабљи начин (Current) можемо разумети привлачење и одбијање електричне струје, поред уобичајеног. При томе, додајмо нешто још радикалније, да се супротни набоји у мировању виде као презасићени и као оазе мира допуњени кретањем. То је дуга прича, а најближа њој и ипак друга је попут Wave in Wave. Само их помињем, али могу појаснити.

Current II » eng

Питање: Образложите ми то привлачење и одбијање електричне струје које се разликује од уобичајеног?

Одговор: Претпостављамо да су покрет и импулси информације. Тако да се истоимени набоји не виде, осим ако се крећу. Чим се крећу, оно што они виђају то су магнетна поља, као на приказу лево. Једнак ток набоја је први, супротан је други ове две скице, гледано низ правац кретања. Магнетно поље стишће набоје прве, одваја друге. То је класични опис привлачења проводника истосмерне струје и одбијања струја супротног смера.

1. Овде имамо продубљење тог објашњења помоћу начела минимализма. Наиме, када су два електрона (набоја) у узајамном мировању, тада се они привлаче, јер један другом опажају мањак информација. Међутим, када се покрену, они почињу опажати и то кретање као информацију и бивају један другом одбојни. Једном покренути они се одбијају и затим се тако (јер су увек у супротним смеровима) стално одбијају, због чега верујемо да се они начелно, баш увек, одбијају.

2. Супротна наелектрисања у би оваквој интерпретацији имала супротне перцепције. Као на другој скици ове слике, узимамо да се истим смером (према нама или од нас) крећу два супротна набоја. Знамо да формирају супротна магнетна поља, а додајемо, привлачи их кретање другог. Тако, они се „виде“ као што их ми видимо у магнетним пољима горње скице и „само“ тумачимо да их кретање (другог) привлачи а мировање одбија.

3. Орбите електрона у атому указују на променљиве количине поменутог (не) примећивања електрона и протона, али и на везаност те и количине узајамног кретања. Детаље око квантних бројева можете прегледати, на пример, у израчунавањима атома водоника (Квантна Механика), па њих овде нећемо разматрати. У случају проводника довољно је пресликавање виђења магнетног поља за равноправност ова два тумачења, док у атому промена брзине, или енергије електрона мења његову орбиталу.

У већини случајева, електрони у орбиталама атома виших енергија (даље од језгра) крећу се спорије од електрона у орбиталама нижих енергија (и ближих језгру). Када електрон повећава своју орбиталу у атому, он добија енергију. Електрони на вишим енергетским нивоима су даље од језгра са већом потенцијалном енергијом. Обрнуто томе, губећи енергију електрон прелази на нижи енергетски ниво (ближе језгру). Електрони овим својим присуством (кретања и енергије) као да допуњавају, оптимизују атоме. За исто сада кажемо да их кретање (различите набоје) привлачи, а енергија их одбија.

4. Зависност електромоторне силе (напона) од кретања набоја видимо и из Фарадејевог закона: индукована ЕМС у проводнику пропорционална је промени магнетног флукса ΔΦ током времена Δt. Тачније, просечна ℰ индукована ЕМС је:

\[ |\mathcal{E}| = N\left|\frac{\Delta\Phi}{\Delta t}\right| \]

где је N број намотаја у проводнику (колу) ако је у питању калем. Ове ће осцилације генерисати електромагнетне таласе (светлост) чија брзина не зависи од брзине извора (ни набоја, ни проводника). Када би ова брзина зависила од извора, имали бисмо тешкоће са новом интерпретацијом у претпостваљеном супротном опажању супротних набоја.

Speed » eng

Питање: Како извести брзину светлости c из елетромагнетике?

Одговор: Брзина електромагнет-них таласа се уобичајено изводи из Максвелових једначина. Зато што није само да светлост путује том брзином, електромагнетног таласа, већ она јесте такав талас, то је извођење брзине светлости у вакууму, тј. c ≈ 300 000 km/s.

1. ρ = 0 је густина наелектрисања вакуума, а такође је вектор густине струје J = 0. Те стоје у првој и четвртој Максвеловој једначини, које тиме постају:

1. ∇⋅E = 0
2. ∇⋅B = 0
3. ∇×E = -∂_tB
4. ∇×B = μ₀ε₀∂_tE

где је μ₀ константа магнетне пермеабилности и ε₀ константа електричне пермитивности. Вектори електричног и магнетног поља су E и B, а време је t. Набла (ротор) оператор је:

\[ \nabla = \mathbf{i}\frac{\partial}{\partial x} + \mathbf{j}\frac{\partial}{\partial y} + \mathbf{k}\frac{\partial}{\partial z}, \]

где су i, j и k ортови, тј. јединични вектори координатних оса. Редом су то апсциса (x), ордината (y) и апликата (z).

2. Делујемо ротором (набла) на обе стране (3) Фарадејевог закона:

\[ \nabla \times (\nabla\times \mathbf{E}) = \nabla \times -\frac{\partial \mathbf{B}}{\partial t}, \] \[ \nabla \times (\nabla\times \mathbf{E}) = -\frac{\partial}{\partial t}(\nabla \times \mathbf{B}), \]

јер овде парцијални изводи (набле и времена) комутирају. Користимо и формулу ∇×(∇×E) = ∇(∇⋅E) - ∇²E за двоструки производ вектора (Dzhani-bekov, 2), па препознамо ∇⋅E = 0, добијамо у два корака:

\[ \nabla(\nabla\cdot\mathbf{E}) - \nabla^2\mathbf{E} = -\mu_0\epsilon_0\frac{\partial^2\mathbf{E}}{\partial t^2}, \] \[ \nabla^2\mathbf{E} = \mu_0 \epsilon_0 \frac{\partial^2\mathbf{E}}{\partial t^2}. \]

То је једначина електромагнетних таласа у три димензије. У само једној димензији, у кретању апсцисом, биће:

\[ \frac{\partial^2 E}{\partial x^2} = \mu_0 \epsilon_0 \frac{\partial^2 E}{\partial t^2}. \]

Добро су позната решења оваквих једначина, диференцијалних другог реда, али навешћу их ради потпуности.

3. Опште решење последње једначине је f(x - vt) + g(x + vt), где су f и g произвољне функције простирања таласа у позитивном и негативном смеру, брзином v. У том мноштву решења бирамо синусоиде таласне дужине λ, па имамо:

\[ E = E_0\sin\left(\frac{2\pi}{\lambda}(x - vt)\right). \]

Узимајући два пута изводе по путу x, па по времну t, налазимо μ₀ε₀v² = 1, одакле брзина електромагнетних таласа:

\[ v = \sqrt{\frac{1}{\mu_0\epsilon_0}} \approx 3\times 10^8 \text{ m s}^{-1}. \]

Овај број налазимо уврштавајући познате константе μ₀ и ε₀ за вакуум, што значи да је брзина електромагнетних таласа управо позната нам брзина светлости c у вакууму.

4. Брзина светлости у вакууму има посебно значење у физици. Њеном се брзином преносе најбржа дејства, том се брзином преноси информација. Једначина електромагнетних таласа у три димензије (2) даје:

E = E(x, y, z, ict),   dE/dt = 0,   d²E/dt² = 0,

јер енергија зависи од места и времена, а нула првог, затим другог извода значе да премештањем нема промене па ни убрзања те промене енергије. Посебно, овај други извод је:

\[ \frac{d^2E}{dt^2} = \frac{\partial^2 E}{\partial x^2}\frac{\partial^2 x}{\partial t^2}dt^2 + \frac{\partial^2 E}{\partial y^2}\frac{\partial^2 y}{\partial t^2}dt^2 + \frac{\partial^2 E}{\partial z^2}\frac{\partial^2 z}{\partial t^2}dt^2 + \frac{\partial^2 E}{\partial (ict)^2}\frac{\partial^2 (ict)}{\partial t^2}dt^2. \]

Вредност тог (убрзања енергије) је нула. Међутим, пишемо ли га:

\[ \frac{\partial^2 E}{\partial x^2}v_x^2 + \frac{\partial^2 E}{\partial y^2}v_y^2 + \frac{\partial^2 E}{\partial z^2}v_z^2 - \frac{\partial^2 E}{\partial t^2} = 0, \] \[ \frac{\partial^2 E}{\partial x^2}\left(\frac{v_z}{c}\right)^2 + \frac{\partial^2 E}{\partial y^2}\left(\frac{v_y}{c}\right)^2 + \frac{\partial^2 E}{\partial z^2}\left(\frac{v_z}{c}\right)^2 - \frac{1}{c^2}\frac{\partial^2 E}{\partial t^2} = 0, \]

па упоредимо са таласном једначином (2), лако налазимо да је свака од компоненти вектора брзине светлости c = (v_x, v_y, v_z) или c или нула. То значи да светлост и по компонентама има „брзину светлости“, или нема брзину уопште. Тај „чудан“ резултат разумемо, јер брзина светлости не зависи од брзине њеног извора, она не може бити мања или већа од c.

Ово је било само на други начин објашњење инваријантности таласне једначине (2) на Лоренцове трансформације (Простор-Време), што је у приложеном линку доказано у примеру 1.4.3. наведене књиге.

Magnetic Field » eng

Питање: На „жабљи“ начин разумевања силе између проводника може се игнорисати магнетно поље (Imaginary II, 4)?

Одговор: Ретко сам о томе писао (3.1.3 Кулонов закон), мада исто одавно тако „разумевам“. Ово ни за физику није новина. Магнетно поље произилази из електричног и само је ствар приступа да ли да опис закомпликујемо и теоријом релативности. До „жабљег“ начина (реаговање на покрет) доћи ћемо лако са позиције (познатог) релативистичког начина објашњења магнетизма.

1. Проводник електричне струје састоји се од молекула, а оне су од атома у чијем језгру су позитивно наелектрисани протони насупрот негативно наелектрисаних електрона који круже око језгара.

На слици десно је ток електрона и објашњење (у линку) зашто се дешава. Када нема тока струје и проводник је неутралан биће да су једнаки бројеви позитивних и негативних набоја. Следеће је да се при кретању број негативних набоја повећава, због релативистичког скраћивања дужина дуж праваца кретања. Другим речима, електрона у струји је више и нема повећавања самог појединог наелектрисања. А повећање наелектрисања проводника даље тумачимо самим Кулоновим законом или индукованим магнетним пољем, свеједно.

2. Једносмерна струја (енг. Direct Current) је ток електрона који се крећу у једном смеру, од негативног ка позитивном електричном набоју. Долази нам из батерија, соларних панели и врста генератора једносмерне струје, а користимо је у електронским уређајима попут мобилног телефона, или лаптопа и електричног возила. На осцилоскопу, једносмерна струја јавља се као права, хоризонтална линија при константном напону. Њене мане су тешко прекидање при високим напонима због варничења и често већи уређаји конверзија напона у поређењу са наизменичном струјом.

Наизменична струја (Alternating Current) се односи на струју периодично променљивог смера, која тече напред-назад, као и променљивог напона, често синусоидно. Електрична енергија испоручена домаћинствима или предузећима путем електроенергетске мреже је углавном наизменичном струјом. Једносмерна струја практично је у електроници и складиштењу енергије, док је наизменична струја редовна у дистрибуцији електричне енергије (DC vs. AC).

3. При високим напонима (преко 110kV), мање енергије губи преношење наизменичном струјом. Виши напони значе ниже струје, а оне пак значе мање топлоте која се ствара у далеководу због отпора. Како наизменичну струје лакше конвертујемо у високе напоне то су оне достављачи електро енергије. Са друге стране, ово значи да титрање тамо-овамо електрона у проводнику наизменичне струје наилази на мањи отпор од непрестаног гурања у истом смеру, док оба имају сличне релативистичке контракције дужина и исто (1) објашњење магнетног поља.

4. Када се електрони (лево, слика лево) испале на површину са два прореза (H1 и H2), на застору иза (баријера) је интерференција чак и када се испаљују један по један. Такав интерференцијски образац (pattern) је вална карактеристика која указује да је сваки електрон, рецимо честица, такође и талас.

Два или више електрона тада, јер путују паралелно, нису узајамно одбојни него се удружују и нама приказују своје таласне особине. То инспирише да претодном (1) додамо нови корак (жабљу интерпретацију), да се истоимени набоји у узајамном мировању виде као као оазе мира. У све ово приметимо да ову индукцију можемо посматрати и као „краткорочно памћење“, а камо ли на „жабљи“ начин.

Gravity III » eng

Питање: Не спомињете „жабљи“ начин разумевања силе у одговорима о гравитацији (Gravity). Зашто?

Одговор: У наводном „жабљем начину“ (реаговање на покрет) изузима се претежна сила када нема кретања. Тако има смисла посматрати талас електрона као пакет који се не расипа, али који се распада ако не путује заједно. Међутим, да ли постоји електрон који у тој мери мирује у односу на планету, или језгро атома? То је тај проблем, чак и ако би „жабља идеја“ била исправна за Кулонову, није је лако пренети на Њутнову силу. Електрична сила је неких 10³⁶ пута јача од гравитационе, што значи да је гравитација невероватно слаба у таквом поређењу, посебно на атомском и субатомском нивоу. Веома су другачије. То није исти приступ као у блогу Gravity II.

1. Време информацији даје смисао и моја теорија без времена не иде, оно је примарно. Још увек ово је једина теорија која говори о више димензија времена (три) и на тој основи објашњава природу. Посебно, маса је појам који нас „лепи“ за временске димензије због чега постајемо „инертни“. А у претходним текстовима налазе се појашњења наведених израза. Краће речено, помоћу начелног минимализма, сводећи (већу) информацију на (мању) вероватноћу и обе на (веће) дејство.

Гравитација је у тој причи склоност ка мањем догађању. У јачим пољима гравитације време успорава, смањује се фреквенција догађања, повећава се шанса да учесници смање своје вишкове информације (неизвесности). Са већом масом расте учешће у додатним димензијама времена из којих предмет не жели изаћи јер би тиме смањио своју пасивну и повећао своју активну информацију (In and Out). То је инерција класичне физике.

2. Спорије време у близини маса и брже на даљим местима значи да која су празнија брже стижу у будућност. Током догађаја, бржи остављају иза себе спораће који су све ређи у њиховом окружењу. Будући да смо ми на позицији бржих (у односу на масивне звезде и средине галаксија) време чини да је све мање тих спораћа око нас. Наше релативно опажање бива ширење свемира. Тамна енергија, у том смислу, је покретач садашњости у будућност.

На тај начин, гравитационо привлачење поста „приземљење“ временски бржих путника. Чух негде, лебдимо у бестежинском стању а тло скочи и удари нас. Парафразирам једног пјанца који је дошао разбијеног лица и објашњавао нама како се он мирно кретао улицом да би улица скочила и ударила га у главу. Међутим, ова „бесмислена“ прича је управо оно како нас гравитација „вуче“ када „скочимо“ са дрвета и треснемо о тло испод. Ово је малко другачија верзија од претходне (1), којој она не противречи него је допуњава.

3. Спојимо ли претходна два тумачења долазимо до закључка да масене честице раде то што раде не марећи што ће „треснути о тло“ негде некад, јер плутају у бестежинском стању неког бржег временског тока док им се неумољиво приближава онај спорији. Наиме, имајући масу (електрони и атоми) они су спораћи у односу на своје огромно безмасено окружење, а које им одмиче остављајући их препуштених „тлу“, њиховом следећем и споријем возилу. Према томе, електрони и позитрони, као и све масене честице једнако падају у гравитационом пољу као и сви остали.

Намерно помињем позитроне, јер у време открића Фајманових дијаграма античестице, па и супротан набој сматрани су можда путницима уназад у нашем временском току. Било је и теорија негативне гравитације таквих. Озбиљно сам их разматрао и тај рад коначно стопирао док се евентуално не појаве пукотине у начелу минимализма. Све би да иде вероватнијем, а не обрнуто, док се не појави нешто у развоју унатрашке убеђено да иде у вероватнија стања (за нас невероватнија), или да се испостави да начело минимализма није тако опште како ми сада изгледа да је.

4. Простор је магацин прошлости. Стварност чине појаве које трају, а оне нагомилавају сећања о себи у околни простор, што даља то старија. Елем, у сваком вакууму да се нађе, масена честица инертнија је од окружења и доследно клизи из тог бржег времена у спорије, заостаје, не слутећи да се „тло“ примиче, односно да она пада у гравитационо поље. Различита три смера (дужина, ширина, висина) развлаче прошлости у исто вишеструке временске оквире, дозвољавајући осталим да виђају само делове својих сапутника.

Штавише, оно што нам је стигло једном путањом из прошлости не мора бити једнако ономе што долази неком другом (Spheres, 2). То је вишеди-мензионалност времена која се може доказивати и унутар самих метода топологије (Dimensions) уз претпостављену објективност неизвесности. Дакле, од „невероватно је да су гравитација и електо сила различите“ до „гравитација и електро сила су невероватно различите“, велики је јаз. Ту су каменчићи који овде жуљају.

Time-Space » eng

Питање: Проф, замислите шта сам нашао: Време је тродимензионално, а простор је само споредни ефекат, објавио научник. Шта кажете на то?

Одговор: Прилог је од јуче, 28. јуна 2025, а питање ми је из 29. јуна. Немојте да вас буни наслов блога (Август II 2025), пишем их по неколико месеци раније.

Читам пажљиво тај текст (линк слике лево), али и прилог из 21. јуна 2025. на који се овај позива (New theory). Он каже, време, не простор плус време, могло би бити једино фундаментално својство где се дешавају сви физички феномени, према наводно новој теорији научника Универзитета Аљаске у Фербанксу. Не могу се отети утиску да је дотични нешто преписивао од мене, иако ме нигде не спомиње.

Није први пут да ме ћутећи краду. На пример, као један професор одавде (из БЛ) коме су требали бодови у каријери, па је себе навео као коаутора моје иначе самосталне књиге „Теорија информације и комуникације“ из 1995. године. Тој су претходиле ратне године овде, а књига је рађена и до десет година раније. Тополошки налаз димензија времена (Dimensions) сам и пре тога објашњавао колегама, не наводећи га у тој књизи са којом сам циљао пре свега класичну (Хартлија 1928. и Шенона 1948.) теорију информације. Затим сам се искључиво бавио мојом теоријом, а послати ми прилог као да је неспретно извађени детаљ из те нове. Аутори као да нису упознати са ширином коју њихова „нова теорија“ захвата.

Претпостављам да тај аутор није неки од интегритета, бар што се науке тиче, али можда се варам. Ако сте читали још неке од мојих књига или текстова из претходних деценија, па и ове блогове који су ту од уназад пет година, приметићете да „нова наука“ полако стиже и на та места, не марећи за оно што одавно разрађујем. Уосталом, не марим ни ја за оно што други пишу (покварило би ми инспирацију).

Catch a Light » eng

Питање: Имате ли нешто ново о фреквенцијама светлости?

Одговор: Да. Тај прилог који ми шаљете (в. линк слике) није теоријска новост, али јесте прва експериментална потврда старих налаза. Нећу о томе, бајато је и иде уз ранија „открића“ (Solenoid). Боље погледајте тај електромагнетни спектар, где од гама зрака преко видљиве светлости до радио таласа таласне дужине λ расту од 1 pm до 100 km, а фреквенције ν опадају од 300 EHz до 3 kHz према формули λ⋅ν = c ≈ 300 000 km/s.

1. Фотон има импулс p = h/λ, где је h Планкова константа иако нема масу. Он се другачије може изразити као p = E/c, где му је E енергија, а круг се затвара са E = hν. Аналогно важи за таласну дужину честице, λ = h/p чији импулс може бити p = mv, где је m маса а v брзина таласа честице. Ово је основа за објашњење Хајзенбергових релација неодређености, ΔxΔp ≈ h, са неодређеношћу положаја и импулса честице-таласа редом Δx ≈ λ и Δp.

Наиме, положај честице ћемо боље одредити када је опажамо (погађамо) фотоном мање таласне дужине, али то значи да користимо фотоне већих енергија и већег импулса који ће унети више неизвесности у нови импулс честице. Такође је обрнуто, посматрамо ли ту честицу са мањом јасноћом положаја, дакле фотоном веће таласне дужине, гађамо мањим импулсом и тачније знамо будући импулс честице.

Све ово је добро познато у сада већ класичној микро-физици, али требаће нам овде да разумемо таласну дужину као неодређеност положаја таласа. Таласи светлости на горњој слици имају растуће неизвесности положаја!

2. Када фотон таласне дужине λ удари у електрон и скрене (Комптоново расипање) за угао θ губи енергију и порасте му таласна дужина на λ' за:

\[ \lambda' - \lambda = \frac{h}{mc}(1 - \cos\theta). \]

То је давна (1923) потврда честичне природе радијације и Комптон је за ово добио нобелову награду за физику 1927. године. Међутим, новост је објашњење Комптоновог ефекта (Простор-Време, 2017) којим сам исти видео као потврду начела минимализма. Тек деловањем извана, силом или сударом, фотон силази на путању веће неизвесности положаја.

Томсоново расејање, које описује расејање електромагнетног зрачења на слободним наелектрисаним честицама, таласних дужина светлости које су веће од Комптонових, је процес еластичног расејања. Тада расејавани фотони остају истих таласних дужина (и енергија) као и упадни фотони. Расејање протиче без икаквог горњег преноса енергије између фотона и наелектрисане честице. Нови закључак је да се фотони већих таласних дужина иако већих неизвесности (положаја) њих слабије одричу.

3. Видели смо када „мање информативан“ може значити „изражајнији“ (Wave in Wave). Помињао сам и моћ виталности када је имамо више да попут пијука замахнемо и копамо дубље (Model, 2). То су примери који наглашавају разлике унутрашње и вањске информације. Код светлости прву складишти таласна дужина, а другу испољава њена фреквенција и, као што сам већ објашњавао, због којих су иначе таласи већих таласних дужина продорнији, даље стижу, а они већих фреквенција расипнички, више се преламају.

На неки начин сав тај спектар подводим под начело минимализма. Од жеље да се отарасимо вишка слобода, а ситуација је да сви у окружењу желе то исто, своју виталност предајемо друштву за рецимо сигурност, или ефикасност. Као што жељу за подређивањем овде сматрамо много дубљом од уобичајених објашњења психологије, тако и на преламање светлости гледамо даље од оптике.

Краће таласне дужине (радијације) своје мање количине неизвесности лакше предају околини као кратко-живеће животиње (многи инсекти) које се укупне личне животности лакше одричу зарад размножавања и брже адаптације врсте. Веће таласне дужине (радио таласи) са великим количинама неизвесности тешко их олако предају околини и подсећају на дуго-живеће животиње које живе у крдима (слонови, бизони, зебре).

4. Неће се многи сложити, али „црвени помак“ који видимо код извора светлости у јачем гравитационом пољу може се сматрати непосредним стањем светлости затеченог извора, увећаним таласним дужинама због саме гравитације. Два субјекта на истом нивоу гравитације заробљена у истом нивоу унутрашње информације имају толико другачија опажања од посматрача извана. Наравно, овај начин не оспорава тумачења која већ познајемо него их допуњава.

Нешто од тога разматрам у „вертикалном паду“ у књизи Простор-Време (2017), на мало необичан начин. Иначе, исти ефекат је први описао сам Ајнштајн 1907. године, осам година пре објављивања комплетне теорије релативности. Он се може разумети помоћу принципа еквиваленције, да су гравитационе појаве локално еквивалентне инерцијалним ефектима и да је црвени помак узрокован Доплеровим ефектом. Може се тумачити и као последица еквиваленције масе и енергије, очувањем енергије, као да „падајући“ фотони добијају енергију. Поред свега, гравитациони црвени помак се може једнако успешно тумачити и као гравитациона дилатација времена на извору зрачења, а тај начин је близак овде наведеном новом.

Hierarchies » eng

Питање: Да ли је баш добро факторе информације перцепције називати хијерархијом, а не рецимо ограничењем?

Одговор: Скоро да је свеједно. Оба су назива прикладна, али „хијерархија“ је описнија у том новом концепту јер укључује и слојевитост, разлике и заправо много хијерархија. Објаснићу.

На слици десно су три позната типа организовања, тим редом: хијерархија, тржиште и мрежа. Међутим, теорија мрежа доказује да из структуре равноправних повезница произилазе ефикасности једино са малим бројем чворова који имају пуно повезница али све већим бројем чворова са све мање повезница (Importance). Природа се спонтано баш тако развија, она изврће сваку наметану јој врсту једнакости у мноштва других неједнакости. Ове друге често су мале хијерархије, али тако да и читава та „равноправна мрежа“ постаје нека хијерархија. Наиме, процес преноса ланцем Маркова показује да локалне слободе полазних порука конвергирају својственом стању ланца. Спонтано се тако развијају и сло-бодна тржишта у малобројне чворове (имаоце) много повезница (роба, новца и услуга) и многобројне много сиромашније.

1. Изворно, у књизи коју помињете, слобода S = I⋅H пропорционална је интелигенцији (способност кориштења опција) исто као и хијерархији (ограничењима). То изгледа мало чудно, тако су ми јављали, јер испада да се оптимална слобода постиже када имамо уједначене способности и ограничења (Completion). Разлог те формуле је просто разумевање да је интелигенција I = S/H директно пропорционална слободама, а обрнуто пропорционална ограничењима.

Међутим, у време писања те књиге имао сам у виду видљивост, V = P⋅K, која је пропорционална вероватноћи примећивања објекта (P) и једнако томе информацији којом он располаже, његовој моћи комуникације (K). Већу информацију има већа количина неизвесности, па поред овога иде и зависност K = V/P, информација о датом објекту расте са видљивошћу али опада са вероватноћом појављивања. У истом смислу, хијерархија и вероватноћа су еквиваленти, или боље је рећи сличне величине.

2. Хијерархија је слична вероватноћи H ∼ P, јер обе расту са извесношћу додуше различитим скалама, па је у овом једнодимензионалном случају интелигенција одговарајућа Хартлијевој информацији I ∼ -log H. Тако да имамо слободу као Шенонову информацију, S ∼ -H⋅log H, а хијерархија је број од 0 до 1. Наравно, ово су само аналогије које би нам требале помоћи у праћењу идеја информације перцепције. Аналогно имамо и видљивост V ∼ -P⋅log P. Ређе је користим.

Могуће је хијерархију нормирати, свести на број из истог интервала (0, 1) у којем су вероватноће. На пример, из сваког од нивоа узмимо само грану са највише огранака и све те разломке помножимо. Узмимо да је горњи A са подређенима А1 и А2, а да први од њих има два испод себе А11 и А12, а други три себи подређена А21, А22 и А23. Овде су разломци 1, 1/2 и 1/3 у три спрата, а њихов производ 1/6 чини вредност дате хијерархије. Исту бисмо суштину постигли са средњим вредностима грана по спратовима, али би рачун био сложенији.

3. Хијерархију обично дефинишемо као организацију друштва у коме су чланови рангирани према релативном статусу или ауторитету. Можда је то довољно у описним наукама, али не и овде. Вредновање „хијерархије“ треба бити преносиво у друге системе, попут графа импликација када је узрок надређен последици, или слично, или процесу где је свако „сутра“ подређено „данас“, такође релацијама уопште. На то циљам са оваквим „хијерархијама“, а обзиром на начин математике дозвољавам варијације њене дефиниције у почетку са даљом доследном применом.

4. Уједначена интелигенција и хијерархија имају оптималан „завршетак“ у максималној слободи. Већа хијерархија од таквог оптимума, када је реч о виталним, говори нам о „духовној истрошености“ (израз који сам чуо у неком подкасту) друштва, када рутина, аутоматизација понашања постаје толика да су интелигенција и креативност све мање потребни. Тако може доћи и до дегенерације демократије, као што је долазило до преуређених цивилизација пре њиховог пада, сетимо се само неколико најпознатијих „законодаваца“: Хамурабија (1792—1750 п.н.е.), или Цара Душана (1308–1355) и Сулејмана Величанственог (1520—1566).

Са друге стране, мањак хијерархије у односу на поменути оптимум, води интелигенцију у преиграност, или у тупост (апатију и досаду), односно у јачи израз штетности вишка слобода те у њихове редукције. На крајњим границама, огромне интелигенције и никаквих ограничења, као и нулте интелигенције и тоталних ограничења, стања су једнаке неслободе.

Third Wave » eng

Питање: Који су домети неизвесности?

Одговор: Већа неизвесност имаће мање шансе реализације и, у том смислу, она нема ограничења. Са друге стране, због истог, понаша се усмерено и ограничено.

1. Први талас слобода, рецимо, је онај који долази из садашњости. Садашњости су локалне особине физичких система, које други не виђају као такве, него их опажају као одвојене појаве у различитим временима и местима. На тај начин се дешава и квантна спрегнутост ако неки систем одржава количину спина када се из вана не види да је то ствар његове локалне садашњости.

Због различитих садашњости тела у узајамном кретању настају ширења могућности исхода почетних стања и процеса. Слободни пад има готово све примере дивесификације неизвесности тог првог таласа. Ајнштајнов пример са лифтом објашњава и убрзавање тла (Gravity III, 4) које удара и гравитацијом покупи честицу која претходно лебди и не слутећи шта ће бити, заправо слободно пада. Она у свом паду сведочи разне садашњости.

2. Без обзира што постоји дисперзија могућности, у случају константних околности, све оне конвергирају истим исходима. То је „црна кутија“ (на основу чијег излаза не сазнајемо улаз) низа карика Марковог ланца. Ако су околности извесности, поједине матрице ланца Маркова пермутације су колона јединичне и изостаје поменута конвергенција. Другим речима, сама неизвесност околности генерише како дисперзије исхода појединих корака тако и конвергенцију процеса дужег хода. А то је позната особина стохастичких матрица ланца Маркова.

На пример, Mu = u, имамо множење стохастичке матрице M са u, њеним својственим вектором:

\[ \begin{pmatrix} 0,9 & 0,4 \\ 0,1 & 0,6 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} 0,8 \\ 0,2 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 0,8 \\ 0,2 \end{pmatrix}, \quad \det M = 0,5 \]

У низу од 48 карика ланца којег генерише ова матрица, M⁴⁸u = u, биће:

\[ \begin{pmatrix} 0,8 & 0,8 \\ 0,2 & 0,2 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} p \\ q \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 0,8 \\ 0,2 \end{pmatrix}, \quad \det M^{48} = 0, \]

када год је p + q = 1. Очигледно је да матрица Mⁿ конвергира црној кутији (чије колоне су њен својствени вектор) када n → ∞.

3. У случају псеудо-стохастичких матрица, јединичних збирова колона са елементима који могу бити негативни бројеви, нема конвергенције низа у црну кутију када је детерминанта матрице један. На пример, Sv = v, код множења псеудо-стохастичке матрице и „њеног“ својственог вектора:

\[ \begin{pmatrix} 2,5 & 1,5 \\ -1,5 & -0,5 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} 1 \\ -1 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 1 \\ -1 \end{pmatrix}, \quad \det S = 1, \]

у дугом низу понављања, рецимо S⁴⁸v = v, даје:

\[ \begin{pmatrix} 73 & 72 \\ -72 & -71 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} 1 \\ -1 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 1 \\ -1 \end{pmatrix}, \quad \det S^{48} = 1. \]

Очито, матрица Sⁿ дивергира када n → ∞, не конвергира црној кутији, а S није нека пермутација колона јединичне матрице.

Међутим, Pw = w, такође је псеудо-стохастичка својствена једнакост:

\[ \begin{pmatrix} 2,5 & 2 \\ -1,5 & -1 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} 4 \\ -3 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 4 \\ -3 \end{pmatrix}, \quad \det P = 0,5 \]

Ова матрица у дугом низу понављања, рецимо P⁴⁸x = w, даје:

\[ \begin{pmatrix} 4 & 4 \\ -3 & -3 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} a \\ b \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 4 \\ -3 \end{pmatrix}, \quad \det P^{48} = 0 \]

када год је a + b = 1.

4. То су стохастички процеси који садрже макар малу неизвесност и када имају ослонац у садашњости чине други талас неизвесности. Трећи талас били би они исходи другог који више не припадају нашој реалности. Они су ван домета непосредног физичког мерења, али се могу „перципирати“ теоретисањем. На пример, апстрактном топологијом и са претпоставком објективности случајности (Dimensions), или релативношћу (Crash).

Hermitian II » eng

Питање: Шта је са дометима неизвесности у свету квантне физике?

Одговор: Ермитове матрице јесу у основама математике квантне физике (Hermitian), са главном особином да се адјунговањем, тј. коњуговањем и транспоновањем, не мењају. Због тога, својствени вектори уз различите својствене вредности ермитове матрице су ортогонални. Потом, последица која се тиче овог питања гласи да степени ермитових матрица могу конвергирати.

Ако ермитска матрица има једну доминантну својствену вредност (са највећом магнитудом) која је јединствена, низ степена ићи ће ка верзији припадног својственог вектора. Брзина конвергенције зависи од односа магнитуда доминантне сопствене вредности и следеће највеће сопствене вредности. У томе нема битне разлике са претходним (Third Wave), када је изразимо на следећи начин.

Ермитова матрица A својствених вредности λ₁, λ₂, ... чије апсолутне вредности чине уређен низ |λ₁| > |λ₂| ≥ |λ₃| ≥ ..., почетног вектора x₀ компоненте која није нула у правцу својственог вектора повезаног са λ₁, даваће низ x_k+1 = Ax_k/∥Ax_k∥ који ће конвергирати ка својственом вектору који одговара λ₁.

1. На пример, следећа матрица је ермитска:

\[ A = \begin{pmatrix} 2 & 1 + i \\ 1 - i & 3 \end{pmatrix}, \quad \det A = 4. \]

Њена карактеристична једначина Av = λv, односно (A - λI)v = 0, говори да је λ својствена вредност матрице A, са припадним својственим вектором v и да је тај из нула-простора матрице A - λI. Ово је даље: det(A - λI) = 0,

(2 - λ)(3 - λ) - (1 - i)(1 + i) = 0,
λ² - 5λ + 4 = 0,
λ₁ = 4,     λ₂ = 1.

Уврштавајући нађене својствене вредности у карактеристичну једначину, налазимо им одговарајуће својствене векторе:

\[ v_1 = \begin{pmatrix} 1 \\ 1 - i \end{pmatrix}, \quad v_2 = \begin{pmatrix} 1 + i \\ -1 \end{pmatrix}. \]

Свеједно је што нису нормирани, они су ортогонални:

\[ \langle v_1 | v_2 \rangle = \begin{pmatrix} 1 & 1 - i \end{pmatrix}^* \begin{pmatrix} 1 + i \\ -1 \end{pmatrix} = 1\cdot (1 + i) + (1 + i)\cdot (-1) = 0. \]

Овим је приказана адунгованост матрице A, дакле да је она ермитска, па начин тражење својствених вредности уопште матрица, те одговарајућих својствених вектора и показана је ортогоналност тих вектора.

2. Формирамо помоћну матрицу горње ермитске, у њеним колонама сада нормираним својственим векторима u₁ = v₁/∥v₁∥ и u₂ = v₂/∥v₂∥, тако да је P[u₁, u₂], односно:

\[ P = \begin{pmatrix} \frac{1}{\sqrt{3}} & \frac{1 + i}{\sqrt{3}} \\ \frac{1 - i}{\sqrt{3}} & -\frac{1}{\sqrt{3}} \end{pmatrix}, \quad \det P = -1. \]

Непосредним множењем проверавамо да је она сама себи инверзна, тј. је P^-1P = I, биће P^-1 = P. Отуда дијагонална матрица (D = P^-1AP):

\[ D = \begin{pmatrix} \frac{1}{\sqrt{3}} & \frac{1 + i}{\sqrt{3}} \\ \frac{1 - i}{\sqrt{3}} & -\frac{1}{\sqrt{3}} \end{pmatrix} \begin{pmatrix} 2 & 1 + i \\ 1 - i & 3 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} \frac{1}{\sqrt{3}} & \frac{1 + i}{\sqrt{3}} \\ \frac{1 - i}{\sqrt{3}} & -\frac{1}{\sqrt{3}} \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 4 & 0 \\ 0 & 1 \end{pmatrix}, \]

што је очекивани резултат, јер дијагонални елементи су λ₁ и λ₂. Међутим, имамо и једнакост A = PDP^-1 из које следи:

A² = PDP^-1PDP^-1 = PD²P^-1,
A³ = PD²P^-1PDP^-1 = PD³P^-1,
...
Aⁿ = PD^n-1P^-1PDP^-1 = PDⁿP^-1.

На тај начин се могу степеновати матрице које се могу дијагонализовати.

3. Користећи ово пронађимо n-ту, n ∈ ℕ, трансформацију x_n = Aⁿx₀ датог произвољног вектора x₀ = (a₀, b₀)^⊤, где су скалари a₀, b₀ ∈ ℂ, редом:

\[ x_n = A^nx_0 = \begin{pmatrix} \frac{1}{\sqrt{3}} & \frac{1 + i}{\sqrt{3}} \\ \frac{1 - i}{\sqrt{3}} & -\frac{1}{\sqrt{3}} \end{pmatrix} \begin{pmatrix} 4^n & 0 \\ 0 & 1 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} \frac{1}{\sqrt{3}} & \frac{1 + i}{\sqrt{3}} \\ \frac{1 - i}{\sqrt{3}} & -\frac{1}{\sqrt{3}} \end{pmatrix} \begin{pmatrix} a_0 \\ b_0 \end{pmatrix} = \] \[ = \begin{pmatrix} \frac{1}{\sqrt{3}} & \frac{1 + i}{\sqrt{3}} \\ \frac{1 - i}{\sqrt{3}} & -\frac{1}{\sqrt{3}} \end{pmatrix} \begin{pmatrix} 4^n & 0 \\ 0 & 1 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} \frac{a_0 + (1 + i)b_0}{\sqrt{3}} \\ \frac{(1 - i)a_0 - b_0}{\sqrt{3}} \end{pmatrix} \] \[ = \begin{pmatrix} \frac{1}{\sqrt{3}} & \frac{1 + i}{\sqrt{3}} \\ \frac{1 - i}{\sqrt{3}} & -\frac{1}{\sqrt{3}} \end{pmatrix} \begin{pmatrix} 4^n\frac{a_0 + (1 + i)b_0}{\sqrt{3}} \\ \frac{(1 - i)a_0 - b_0}{\sqrt{3}} \end{pmatrix}, \] \[ x_n = \frac13\begin{pmatrix} (4^n+2)a_0 + (4^n-1)(1+i)b_0 \\ (4^n-1(1-i)a_0 + (2\cdot 4^n + 1)b_0 \end{pmatrix}, \] \[ x_n \approx \frac{4^n}{3}\begin{pmatrix} a_0 + (1+i)b_0 \\ (1-i)a_0 + 2b_0 \end{pmatrix}, \quad n \to \infty, \] \[ x_n \approx \frac{4^n}{3}\begin{pmatrix} 1 \\ 1 - i \end{pmatrix}, \quad x_0 = \begin{pmatrix} 1 \\ 0 \end{pmatrix}. \]

Нарочито овај јединични вектор (a₀ = 1 и b₀ = 0) очигледно узима правац и смер доминантног својственог вектора v₁ низањем пресликавања Aⁿx₀, када n → ∞.

4. По начину како конвергирају ка доминантним својственим векторима, квантни процеси у бити су једнаки стохастичким, ланцима Маркова. Ако изгледа као патка, плива као патка и кваче као патка, кажу колоквијално, онда је вероватно патка. У том смислу квантни процеси јесу стохастички и тада када им колоне матрица нису расподеле вероватноћа. Било овако или онако, свет квантне физике препун је случајности иако не оперише са стохастичким матрицама.

У одговору на полазно питање, сада знамо да су домети неизвесности из света квантне физике формално сличних ограничења као и „нормални“ процеси, они из претходног одговора (Third Wave). Први талас процеси су текућих садашњости, у другом су њихове стварне изведбе, у трећем су они исходи који нису у нашој реалности. Сви се они на кратким стазама расипају, али дугорочно гледајући конвергирају.

Global Convergence » eng

Питање: Постоје ли друга објашњења „глобалне конвергенције догађаја упркос њиховог локалног расипања“, поред претходна два?

Одговор: Уобичајено је говорити о „глобалној конвергенцији“ као све већој сличности култура, или економија и тржишта заједница широм света услед технолошког и других напредака. То је процес који доводи до већих међусобних повезаности или хомогенизација разних аспеката живота, сматра се, поред осталог ту су и захтеви потрошача, пословних пракси, па чак и културних норми. То је пример одговора који тражите, а који не спомињем у претходна два објашњења, нити је тема следећег. Он је само једна њихова конкретна последица.

1. Овде теоретишемо, а такве примере наводим једино ради појашњења. Према једној од подела појаве се састоје од свог посебног и општег дела, јединственог и апстрактности које имају и друге. Прве су конкретне, док су друге теме теорија. Требамо располагати са много чињеница да би се тачно одредило прво, што начелно у овој теорији сматрам немогућим, а много мање поставки треба нам за ово друго. На пример, из три аксиоме Колмогоров је извео сву теорију вероватноће. Зато теоретисати можемо са великом тачношћу, која није могућа у проучавању конкретности. Оне, велике тачности, онда нам помажу да уоквиримо и разумевамо оба лица појава.

2. Примену дијагоналне матрице из претходног одговора објаснио сам угрубо и недавно (Modal matrix), али могу то појаснити као увод у бољи одговор на горње питање. Наиме ермитска матрица је A, замишљајте је уопште, која има својствене вредности λ₁, λ₂, ... које чине опадајући низ апсолутних вредности прве две и нерастућих осталих, а у поменутом ти бројеви су само 4 и 1. Припадни својствени вектори v₁, v₂, ... решења су карактеристичних једначина Av_k = λ_kv_k, редом за k = 1, 2, ... . Посебно:

\[ \begin{pmatrix} 2 & 1 + i \\ 1 - i & 3 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} \frac{1}{\sqrt{3}} \\ \frac{1-i}{\sqrt{3}} \end{pmatrix} = 4\begin{pmatrix} \frac{1}{\sqrt{3}} \\ \frac{1-i}{\sqrt{3}} \end{pmatrix}, \] \[ \begin{pmatrix} 2 & 1 + i \\ 1 - i & 3 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} \frac{1+i}{\sqrt{3}} \\ -\frac{1}{\sqrt{3}} \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} \frac{1+i}{\sqrt{3}} \\ -\frac{1}{\sqrt{3}} \end{pmatrix}. \]

То су једнакости Au₁ = λ₁u₁ и Au₂ = λ₂u₂ које се лако провере множењем, а са нормираним својственим векторима u₁ = v₁/∥v₁∥ и u₂ = v₂/∥v₂∥. Таква два ортонормирана (својствена) вектора разапињу простор матрице A у којем се, уопште писано, произвољан вектор x = (ξ₁, ξ₂, ...), са скаларима ξ₁, ξ₂, ... ∈ ℂ, представља као линеарна комбинација x = ξ₁u₁ + ξ₂u₂ + ..., где се подразумевају конвергенције ових редова ако имају бесконачно сабирака. Претпостављам да је ово јасно па можемо прећи на следеће.

3. Применимо оператор A на дати вектор x више пута:

Ax = ξ₁Au₁ + ξ₂Au₂ + ... = ξ₁λ₁u₁ + ξ₂λ₂u₂ + ...,
A²x = ξ₁λ₁Au₁ + ξ₂λ₂Au₂ + ... = ξ₁λ₁²u₁ + ξ₂λ₂²u₂ + ...,
A³x = ξ₁λ²₁Au₁ + ξ₂λ₂²Au₂ + ... = ξ₁λ₁³u₁ + ξ₂λ₂³u₂ + ...,
...
Aⁿx = ξ₁λ₁^n-1Au₁ + ξ₂λ₂^n-1Au₂ + ... = ξ₁λ₁ⁿu₁ + ξ₂λ₂ⁿu₂ + ...,

\[ A^nx = \lambda_1^n\left[\xi_1u_1 + \left(\frac{\lambda_2}{\lambda_1}\right)^nu_2 + ...\right], \]

Aⁿx ≈ λ₁ⁿξ₁u₁,

јер (λ_k/λ₁)ⁿ ≈ 0, за све k ≥ 2 и велико n ∈ ℕ, јер је |λ₁| > |λ₂| ≥ |λ₃| ≥ ..., по претпоставци. Отуда закључак као у претходном објашњењу (Hermitian II, уоквирен), сада изведен без методе дијагоналне матрице (D = P^-1AP).

4. Овакав резултат се може добити и код стохастичких ланаца Маркова, када га можемо сматрати последицом „закона великих бројева“ теорије вероватноће. Говорим о другој методи истог налаза (Black Box II). Томе доследно посматрамо реалност као процес у трајању, који тако има свој реп прошлости и садашњост, чија се укупна количина одржава. Што је тај „реп“ поједине садашњости дужи, или број узорака догађаја већа, то извеснија је будућност.

Штавише, не помињујући вероватноће исти резултат налазимо у другим процесима које не описујемо стохастичким (вероватносним) процесима. Уз постулирану неизвесност ове теорије, сви остали такви процеси могу се сматрати прикривено стохастичким. Иначе бисмо сваку вероватноћу морали посматрати као прикривено детерминистичком.

Traffic » eng

Питање: Има ли нека аналогија или додатно објашњење да бисмо лакше разумели успоравања времена у гравитационом пољу?

Одговор: Покушајте са поређењем „догађаја“ са честицама воде. Водоток упорава онуда где је газ дубљи или шири. Са неким површним погледом рекло би се да „нема разлога“ за такво успоравање, јер колико воде улази толико излази. Слично је са саобраћајем. Веће гужве на ауто путевима ће више успоравати проток возила. Познато је да се саобраћај успорава и са живљом вожњом у тим токовима, са чешћим мењањем смера (трака) или брзине (непотребним успоравањем па стизањем). Има тога још.

Брасов парадокс је запажање да додавање пречица путној мрежи може успоравати укупни проток саобраћаја кроз њу. Парадокс је први открио Артур Пигу 1920. г. Касније, од 1968. године, назван је по Немцу математичару Брасу.

На пример, у Сеулу, граду Јужне Кореје, саобраћај обилазницом се убрзао када је аутопут Чеонгје уклоњен као део пројекта рестаурације Чеонгјечеона. У Штутгарту, град Немачке, након инвестиција у путну мрежу 1969. године, саобраћајна ситуација се није побољшала све док део новоизграђеног пута није поново затворен за саобраћај. Привремено затварање 42. улице на Менхетну у Њујорку 1990. године за Дан планете Земље смањило је загушење саобраћаја у тој зони.

Објаснићу Брасов парадокс на поједностављеној мрежи путева на горњој слици десно. Замишљамо да из места A преко B или C крећу четири аута ка месту D. Плаве деонице AB и CD прелазе се за 6 минута, а црвене AC и BD реагују на густину саобраћаја тако да са x возила, на тој етапи, вожња дуж ње траје x минута. Неко се досетио да направи жуту пречицу BC која се пређе са само 1 минут. Погледајмо какве руте имају поменута четири возача.

Први возач види да ће руту ABD, или ACD прећи за 7 минута, а ACBD за 3 минуте и креће тим најбржим путем ACBD. Затим други возач види да би ABD, или ACD прешао за 8 минута, а ACBD за укупно 5 минута и наравно, бираће ACBD. Трећи возач тада би ABD, или ACD прешао за 9 минута, те ACBD за 7 минута и изабраће ACBD. Четврти возач на располагању сада има ABD, или ACD које би прешао за по 10 минута, а ACBD за 9 минута и мора бирати ACBD ако хоће најбржу руту.

Ово је „себично“ (Дилема затвореника) бирање којим путовање четири возила и коришћењем пречице чини привидно „најкраћим“ у трајању 9 минута. Међутим, ако се затвори „пречица“ BC, возачи су присиљени да иду рутом ABD, или ACD којом би могли стићи за 8 минута. Додавањем краћих путева може се успорити саобраћај, јер би сви да стигну раније.

Замислите сада гравитационо поље као простор-време догађаја који теку из прошлости преко садашњости у будућност. Они су „себични“ (мање су паметни, не сарађују) и јаче поље одговара већој гужви, нервози и већем броју путева налик градском саобраћају. Такав је управо зато спорији од транспорта магистралама изван градова. Упркос већем броју појава, или баш због тога, мања је фреквенција догађања, односно учесници се крећу спорије и личе на успорени ток времена.

Synergy III » eng

Питање: Да ли је колективна памет боља од појединачне?

Одговор: Питање би се једнако могло започети и са „Када је...“, јер део је сложеног занимљивог разговора о демократији, такође о синергији, али на апстрахован начин гледања разлика великих и малих физичких тела. Ево пар навода који доказују да разлике мишљења побољавају процене.

1. Штајнов парадокс, познат као Штајнов пример, је контраинтуитиван резултат у статистици када више процена истовремено може бити тачније (имати мању очекивану средњу квадратну грешку) него коришћење одвојених проценитеља у појединим узорцима. Ово је изненађујуће јер истиче да разматрање свих параметара одједном (заједно), чак и када су наизглед неповезани, може доводити до бољих укупних процена него њихово појединачно третирање.

Поједностављено га објашњава гоња слика лево: равни са две кружнице. Већа кружница има центар O и полупречник R а пролази кроз центар O₁ мање полупречника r. Она (O, R) мању (O₁, r) дели на два неједнака дела, мањи ближи ABC црвено шрафиран и већи плав. Мања кружница ознака је границе дисперзије случајних тачака са становишта 2-дим равни, нека два независна посматрача (апсцисе и ординате), а потегом OO₁ дужине R представљамо трећег појединца.

Појединац, трећи посматрач, пристрасан је да види линију лука AO₁B као пречник мале кружнице. Он прецењује ближе делове дисперзије из круга узорака, односно подцењује оне даље делове и другачије вреднује појаву од средње вредности двојице независних посматрача. Ако радимо са три независна посматрача (апсиса, ордината, апликата) имамо лопту (центра O₁, полупречника r) ова разлика одлуке појединца и њих увећава однос и значи већу грешку процене појединца наспрам групе.

2. Други начин гледања на овај проблем је помоћу информације перцеп-ције. Интензитет комуникације a = (a₁, ..., a_k, ...) и b = (b₁, ..., b_k, ...) може бити до S = a⋅b = a₁b₁ + ... + a_k⋅b_k + ..., где k ∈ ℕ. Ови фактори су стања са скаларним производом максималном њиховом интеракцијом. Такође су и опоненти игре чији највиши ниво изражава S. Ова идеја се потврђује у симулацијама, када је тумачимо да са „добрим“ треба враћати „добро“ и „лошим“ узвраћати на „лоше“ (Reciprocity), односно позитивним ставом на позитивно и негативним на негативне поставке опонента, сразмерно могућностима a₁ : b₁ = ... = a_k : b_k = ... и по могућности креативно.

Ради се о томе да је скаларни производ S = a⋅b максималан када је угао између вектора a и b минималан, што је када су коефицијенти вектора сразмерни, да би, са друге стране, виталност игре била највећа. Отуда:

... + 3⋅5 + ... < ... + (-1)⋅(-2) + 4⋅7 + ...

значи да раздвајањем компоненте a_k = 3 на две -1 + 4, приближно као и раздвајање b_k = 5 на -2 + 7, увећава информацију перцепције те подиже ниво (жестину, квалитет) игре. Аналогно Штајновом примеру (1) и овде имамо различитости као допринос резултату.

3. Са мало искуства, или вештине у апстрактном размишљању није тешко приметити да постоји генерализација наведена два примера у облике као закон великих бројева теорије вероватноће. Искажимо то овако. Процена је боља када је тачнија, а она тада обухвата више истинитости. Говорим о Геделовским коректним теоријама које су увек крње, јер су им забрањене лажи и начини које у математици користимо да дођемо до истина (метод контрадикције, или исказе са ⊥ и ⊤). Ово друго је нарочито присутно код повећања вредности S.

Дакле, повећањем учешћа субјеката (живих или неживих ентитета) расте квалитет перцепције, њена тачност, кажимо њена извесност. Управо је то оно што се стохастички догађа у изнова и изнова понављању опита, или у узимању све већег узорка. Са друге стране, то је и глобална конвергенци-ја догађаја упркос њиховог локалног расипања (Global Convergence), али није неопходно и то разумети па тај део прескачем.

4. Демократија јесте тема сличних расправа, али се на њу ови закључци углавном не односе. Наиме, лаж је привлачна али није трајна (Fictitious, 2) и њеним почетним полетом могуће је манипулисати гласаче. Почесто се дешава да примамљивост лажи прелази у одбојност и наглашава њену нестабилност. Каква год, манипулише се исказима у изборима тако да је ирелевантно говорити о непристрасној маси проценитеља.

Disgusting » eng

Питање: Зашто би лаж била одбојна, да ли је?

Одговор: Прилог из линка слике десно описује свакодневне наше лажи и можемо га користити за примере, али главна намера нам је томе дати логичку, апстрактну форму. Доследно са претходним обрадама тема (Truth Power).

Лагање чини да се људи осећају прљаво, каже Ванеса Едвардс, па људи када лажу често праве једва видљиве изразе гађења и они их разоткривају. У релацији са горе реченим, ово сматрам реакцијом на лажи изграђеном еволуцијом као и у случају труле, загађене и уопште лоше хране или места. То је и отпор против „куће од карата“.

Најодвратнија ствар код лагања је, сматра се, јер се тако показује дубоко непоштовање према особи коју лажемо. Ово даље, пак, несвесно долази из „слабе грађе“ објашњења заснованих на лажима, јер лажови су слаби играчи (Win Lose), припадају лиги осредњих са крхким конструкцијама за вишу лигу. Лажов многе стога подсећа на доносиоца јефтиних дарова којима дарованог потцењује. Оно о чему пишем у наставку не налази се у литератури, осим у мојим причама.

1. Гедел је открио да су истине попут острва у неограниченом мору, овде то даље развијамо у аналогију лажи као мостова. Имам у виду логику са лажима (тачних и нетачних исказа, такође методе контрадикције) плус науку уопште каквим градимо сазнања често недохватљива коришењем самих истина. Мерења и физичке природне појаве сматрам истинитим, јер доказавши да се нешто не може десити оно се не би десило, или сам „доказ“ не би био исправан.

2. Међутим, већ по дефиницији лаж није реалност; са друге стране, није свака фикција неистина. Ово друго према овој теорији, јер има могућих реализација које се не дешавају. На пример, неки догађаји измишљеног лика неког романа могли би бити стварни иако заправо нису па заувек остају само (истините) фикције. Заједничка овим „истинама“ и лажима њихова је напостојаност, а у том домену разликују се по одбојности коју фикције често немају на начин поменут код лагања.

3. Стварност не следи „законе“ фикција, не види их, не обазире се на њих и „манипулатори“ (Traits) промашују пут којим свет иде даље, заостају за реалношћу и тако остављају простор за играче више лиге (назив „злоће“) који их лако побеђују. Са друге стране, мада су понесени преварама, они могу премошћавати раскол између острва реалности (lose-lose скоро увек побеђује win-win) и зато су лига изнад „добрица“. Лаж је тај додатак који их подиже. Зато што је лаж слабо видљива са становишта реалности, али зато што је привлачна (начело минимализма).

„Добрице“ се лако пецају на трикове „манипулатора“, а заправо слабости које „злоће“ користе за побеђивање. Управо су предности за играче I лиге (злоће) када им се противници замотавају у лажи на начин играча II лиге (манипулатора), а поготово када је опонент пасиван попут мртве природе (иначе неуништиве па јој се може) и коју би да имитирају играчи III лиге (добрице). То је укратко суштина моје поделе стратегија сложених игара, када постоји превише опција или се има премало времена, која осликава и привлачност лажи. Ако се реалности пружи прилика да види фикцију, тежиће за изједначавањем количина. Лаж је бледа неизвесност и зато је привлачна, када се учини стварном.

4. Постоје различите алгебарске форме које симулирају фикције, такође и лажи, а изван су алгебре логике. На пример, не-нула матрице чији су квадрати, или или виши степени нула матрице (A ≠ 0, A² = 0), као:

\[ \begin{pmatrix} 0 & 1 \\ 0 & 0 \end{pmatrix}^2 = \begin{pmatrix} 0 & 0 \\ 0 & 0 \end{pmatrix}. \]

То су процеси који се понављањем гасе, не трају самостални имитирајући губитак фикције. Постоје и процеси који се само понављањем не гасе али у комбинацији нестају, на пример:

\[ \begin{pmatrix} 1 & 0 \\ 2 & 0 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} 0 & 0 \\ 3 & 4 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 0 & 0 \\ 0 & 0 \end{pmatrix}. \]

Такође, постоје и стања на која може деловати ненула процес тако да га поништи, на пример (Ax = 0):

\[ \begin{pmatrix} 1 & 2 & 3 \\ 2 & 4 & 1 \\ 1 & 2 & 3 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} -2 \\ 1 \\ 0 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 0 \\ 0 \\ 0 \end{pmatrix}. \]

За овакве кажемо да је стање, или вектор x, из нула-простора процеса, или матрице A. То није област Булове алгебре и новост је ове теорије.

Ове форме је као и одбојност фикција након што се њихова неистиност исказала, могуће сматрати моделима појава које беже. Иначе, пре тога, лажне вести се шире брже од истинитих (Science).

Duration » eng

Питање: Како доказујете да без будућности нема прошлости и обрнуто?

Одговор: Формално. Занимају ме углавном линеарни оператори и оно што они могу испричати. То значи да је стање без будућности такво које промена нулира, а без прошлости је иреверзибилно, да га има „данас“ а нема „јуче“. Али са таквом формом и са бар мало вештине примене математике се тако рећи стиже свукуда.

При томе, вектори су стања да би оператори били процеси. Узгред, и оператори су врсте вектора, па су процеси такође стања на такав алгебарски начин гледано. Доказ се зато састоји из анализе AB = O, где су A и B ненула матрице, или вектори, а O је нула матрица или је нула вектор, сходно ситуацији.

1. Следећи пример множења квадратних матрица другог реда показује да је резултат нула, AB = O, ако је детерминанта првог фактора нула:

\[ \begin{pmatrix} a_{11} & a_{12} \\ a_{21} & a_{22} \end{pmatrix} \begin{pmatrix} b_{11} & b_{12} \\ b_{21} & b_{22} \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 0 & 0 \\ 0 & 0 \end{pmatrix}, \] \[ \begin{pmatrix} a_{11} & a_{12} \\ a_{21} & a_{22} \end{pmatrix} \begin{pmatrix} b_{11} \\ b_{21} \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 0 \\ 0 \end{pmatrix}, \quad \begin{pmatrix} a_{11} & a_{12} \\ a_{21} & a_{22} \end{pmatrix} \begin{pmatrix} b_{12} \\ b_{22} \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 0 \\ 0 \end{pmatrix}, \]

па је det A = 0, чак и када колоне матрице B[b₁, b₂] нису нула вектори, јер су тада из нула-простора матрице A. Таква матрица онда нема инверзну и представља процес без прошлости. Из симетрије следиће аналогија за матрицу B. Са друге стране, процеси A и B надовезани гасиће све векторе x, увек је ABx = 0, тј. са њима нема будућности.

Ово је посебан случај општег, множења квадратних матрица n-тог реда са првом матрицом детерминанте нула det A = 0 и друге B[b₁, ..., b_n] чије све колоне нису (не морају бити) нула вектори. Сада је очигледно, надам се, а примена је следећа. Оно што траје (рецимо det B ≠ 0) удружено са свачим што не траје (det A = 0) биће да не траје, det(AB) = (det A)(det B) = 0, јер је детерминанта производа једнака производу детерминанти.

2. Да заиста постоје такве матрице демонстрира следећи пример:

\[ \begin{pmatrix} 1 & 2 \\ 2 & 4 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} -2 & 2 \\ 1 & -1 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 0 & 0 \\ 0 & 0 \end{pmatrix}, \] \[ \begin{pmatrix} 1 & 2 \\ 2 & 4 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} -2 \\ 1 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 0 \\ 0 \end{pmatrix}, \quad \begin{pmatrix} 1 & 2 \\ 2 & 4 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} 2 \\ -1 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 0 \\ 0 \end{pmatrix}. \]

Међутим, запажамо и нешто ново, поред det A = 0 биће и det B = 0. Нула простор матрице A садржи не-нула векторе b₁ и b₂, колоне B[b₁, b₂] чија детермината је такође нула. У случају множења бројева то не мора бити, тј. из ab = 0 не следи за оба фактора a = 0 и b = 0. Међутим, ако је произ-вод матрица нула матрица, таква чији су сви коефицијенти нуле, онда су детерминанте оба фактора нуле. Тада су колоне другог фактора вектори нула простора првог. Ово је прећутано у (1), а заправо следи и из општег случаја.

3. Следећи је пример производа матрица који није нула-матрица, али јој је детерминанта нула (AB = C):

\[ \begin{pmatrix} 1 & 2 \\ 2 & 4 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} 1 & 2 \\ 3 & 4 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 7 & 10 \\ 14 & 20 \end{pmatrix}. \]

Овде је det A = 0, det B = -2 и det C = 7⋅20 - 14⋅10 = 0. Интерпретирајући то налазимо да композиција непостојаног (A) са постојаним (B) резултира у непостојани процес (C = AB). Међутим, тај резултат не мора исчезавати и може остати „постојећи“, дакле нереалан попут фикције. Разликујмо ово од (1) потпуног исчезавања када се надовезују саме фикције.

4. Резимираћу. Матрична једнакост AB = 0 даје det A = 0 и B = 0 значења (парафразирам) да када нема будућности нема ни прошлости. Обрнуто, из det A = 0 и B = 0 следи det(AB) = 0, али не обавезно AB = 0, што значи да процеси без прошлости надовезани остају процес без прошлости, али не морају непосредно исчезнути. Свеједно, остаје да без будућности нема прошлости и обрнуто, ако рачунамо да фикције (без прошлости) немају стварног трајања. Фикције долазе из нула-простора, који надовезивањем расте и неће спонтано постати реалности.

Consciousness » eng

Питање: Јесте ли покушали дефинисати свест?

Одговор: Да, формално. „Свест“ је онај део „бића“ који би да му управља целином. Ово досегне прави смисао само са начелом минимализма, које науци није познато, па је то још увек моја властита одредница свесности.

Упоредите моје тумачење које следи са за сада познатим, које каже да је свест стање свесности и реаговања на околину, заједно са сопственим мислима, осећањима и сензацијама. Свест је и будност као и свесност и представља сложену интеракцију разних можданих система. У суштини, то је ваше субјективно искуство постојања у свету, ток свести који укључује ваше перцепције, мисли и осећања.

1. Начело минимализма је тежња ка смањењу неизвесности, али пошто је неизвесност свеприсутна, а такође и ово начело, оно лако остаје одржање статуса кво. То је дубље значење лагранжијана и изведби. Шире гледано, у системима која садрже и фикције, рецимо у биолошким бићима, ствар најмањег дејства је део начела мањег дејства, па имамо лењост као њену последицу. Ту спадају и потребе за подређивањем, од предавања личних слобода тиму ради ефикасности, или држави у замену за сигурност, као и жешћих попут мазохизма. Воља за моћ и надређивањем, или контролом уопште, па и нагон смрти такође су изрази начела минимализма. Слично је и трагање за законитостима врста жеље за мањим дејством.

2. Спој реалног и фикције, каква су на пример жива бића, чине сложеније целине од неживих физичких твари. Она имају веће слободе деловања па и веће потребе за минимализмом, стога и могућност поседовања „свести“ (део који би да му управља целином). Та свест је заправо та која жели пре свега да контролише, да налази начине да „разуме“ (пре или касније ову свест ће имати и вештачка интелигенција) себе и околину како би целој својој структури процењивала путеве минимализма. Разликујемо дрвета од шуме и слично поједине делове од целине структуре. То је у основи и поимања хијерархије ове теорије. Сложеност структуре подразумеваће и теже разликовање пута ка бољем од клопке.

3. Царска свита много је мања од народа којим влада, као што је и свест много мања од несвесног. Стога слабији играч шаха мора „израчунавати“ потезе разматрајући „ја ту он ту, ја ту он ту,...“ за разлику од мајстора, тај углавном „зна“ који потез повући. У томе су разлика између разумевања и умећа, од рецимо сликарства па до математике. Велико умеће је када и наша подсвест „размишља“ за задати циљ, а пут до тога је искуство, рад и учење у огромним количинама. Ми студенти математике у Београду онда (друга половина 20. века) доживљавали смо то „просветљење“ тек након треће године студија. Треба знати да смо многи тамо бивали талентовани математичари и раније успешни такмичари, али авај, проходали бисмо у математици тек пред крај студија. Тада не бисмо више размишљали само о појединим теоремама и формулама, покушавајући да их будемо свесни, него бисмо гледали, односно непосредно осећали решења.

4. Сложени системи постижу оптималне ефикасности само са локалним хијерархијама. То следи из теорије графова и начелног минимализма, а уз претпоставку да говоримо о комуникацијама којима преносе дејства. Природа „не воли“ једнакости и спонтано клизи у разлике, и пожељно је у такве са мање емисија информације. Зато се мрежа слободних токова новца, роба и услуга спонтано развија у мали број великих имаоца ових равноправних повезница (богаташа) и веома великог броја сиромашних повезницама. Због истог немамо „свест“ која би могла контролисати све телесне процесе. (Одговор завршен 13.07.2025.)

Dot Product II » eng

Питање: Како то да за „скаларни производ“ имате час једно час друго тумачење?

Одговор: За разлику од посебних појава, природа уопште правила, па до математичких ставова је да су универзални. Корак ка крајњој посебности скаларног производа је збир производа, или још бољи информација перцепције, а даље тек долазе разне интерпретације. Сва ова разматрања су откривања таквих различитости.

1. Мањи угао θ, као на слици лево између тачака, вектора a(4, 8, 10) и b(9, 2, 7) даваће већи скаларни производ a ⋅ b = abcosθ, где су a и b интензитети ових вектора. Ако овако множимо ортове i, j и k, јединичне векторе апсцисе, ординате и апликате (x, y и z-осе), налазимо i ⋅ i = j ⋅ j = k ⋅ k = 1, а i ⋅ j = j⋅ k = k ⋅ i = 0. Такво је множење комутативно и дистрибутивно, па имамо и:

a ⋅ b = (4, 8, 10) ⋅ (9, 2, 7) = 4 ⋅ 9 + 8 ⋅ 2 + 10 ⋅ 7 = 122
a² = ∥a∥² = a ⋅ a = 180,     b² = ∥b∥² = b ⋅ b = 134
√180 ⋅ √134 cos θ = 122
cos θ ≈ 0,785545
θ_r ≈ 0,667220     θ° ≈ 38,23°

прво је угао писан у радијанима а друго у степенима (θ° = θ_r ⋅ 180°/π). То све још детаљније имате на линку дате слике.

2. Поједине координате могу представљати опсервабле, какве на пример су квантне физике где их може бити и бесконачно много (Fictitious), или могу бити комплексни бројеви (Паулијеве матрице), међутим увек су они репрезентације ермитских оператора. У макро свету то би бивали реални бројеви са такође „опсерваблама“ (мерљивим величинама) које су јачине комуникација. Субјекат a = (..., a_k, ...) имао би k-ту координату a_k која би могла највише тим интензитетом комуницирати са такође k-том коорди-натом објекта b = (..., b_k, ...) да би им спрега могла постићи информацију перцепције S = a ⋅ b = ... + a_k⋅b_k + ... . Веће S већа моћ комуникације.

3. У случају проницања у истину (Synergy III, 2) тај k-ти био је 3⋅5 = 15, да би разложен у супротстављена мишљења порастао на (-1)⋅(-2) + 4⋅7 = 30 и увећао информацију перцепције. Међутим, разлагањем у сагласне, као и 1⋅2 + 2⋅3 = 8, смањио би информацију перцепције. То значи да процене у случају супротстављених мишљења стижу даље од процена сагласних. А то не значи да су групе пријатније друштво, нити стабилније.

Други пример, када радимо са интензитетом игре, тада са S као степеном виталности (мртва природа се не игра), исти рачун интерпретирамо мало другачије. Разлагањем на супротстављене игра постаје жешћа, на начине да је ниво игре виши као у стратегији „завади па владај“, као и скупљање сагласних (обрнуто од растављања) које би концентрацијом снага јачало игру. Различитост интерпретација тих збирова заправо нам говори да су они још увек теоријска ствар, за разлику од крајње конкретних које тада не би имали диверсификација.

4. Не надајући се, сада смо научили још нешто. Знали смо да се хемијска супстанца састоји од од молекула и атома, такође да се и физичко дејство састоји од кванта (производа промене енергије током времена), или да је информација у пакетима. Овде смо могли приметити да је слична ствар и са апстракцијама чије су најмање јединице конкретности. Оне су јединст-вене, за разлику од апстрактних појмова који се којекуда понављају. Тако да су крајње конкретности „атоми“ идеја.

Awry » eng

Питање: Можете ли ми појаснити како то да су конкретности „атоми“ апстрактности; зар није обрнуто?

Одговор: Гледајмо то овако. Неи-звесност је као Пандорина кутија препуна чудеса, за разлику од из-весности, па ипак закон великих бројева теорије вероватноће (тај не оспоравамо, зар не) каже да са више тих добијамо све мање њих. Када је више неизвесних исхода све је мање неизвесности; као у микро свету, што га је више све нам је мањи и даље смо од њега. Што више сакупљаш о непозна-том то ти оно постаје познатије.

Као полицијски инспектор, или детектив који сакупља налазе да у својој глави склопи слику догађаја око злочина, тако и инжењер, или научник сакупља конкретности да би му се појавила права идеја или нова теорија. Из мноштва конкретних појава настају идеје и апстрактности, никада то није обрнуто иако тако обично мислимо. Замислимо ма како паметан ум, али потпуно изолован од физичког света који познајемо. Па зар би такав могао да смисли и једну ваљану физичку теорију? Ако би то било могуће, онда бисмо могли рећи да нам физички експерименти у истраживањима и нису били потребни. Овако знамо да јесу.

Неизвесност је у основи свега постојећег, у овој теорији, а са друге стране она је и одбојна. То чини најмање јединице неизвесности предусловом да постоји реалност (опажљивих, трајних и истинитих појава). Ти су „атоми“ зато, са своје стране, бесконачни у смислу да сваког њиховог правог дела има колико и целине (парних природних бројева је онолико колико има и свих природних бројева), а са вањске стране у различитим структурама су и све извеснијим уколико су оне бројније. Природа тежи различитости стога што тежи мањој неизвесности, па налазимо и локално расипање уз глобалну конвергенцију.

Ум који би могао сагледати сваку конкретност, безбројне такве ситуације и појаве, располагао би свим могућностима, апстракцијама или њиховим законитостима, за разлику од онаквог који никада не би имао искуство са нашим физичким светом и који због тога не би могао извести нити једну његову законитост. То би отприлике било то до чега нас доводи став да су конкретности „атоми“ апстрактности. Генијалност концепта таквог света је у његовој поставци на случајности, на могућности њених неизвесности да се нагомилавањем претварају у извесности, да она саму себе негира. (15.07.2025.)

Scream » eng

Питање: Имате ли неко објашњење зашто би неизвесност баш најмањих била највећа?

Одговор: Тако сам мали да морам да вриштим: „И ја постојим!“ Ако хоћу да будем реалан, да понекад негде будем опажен и да на такав начин трајем, да будем истинит а тако мали сам. Шалу на страну.

Најмање честице заиста су већих неизвесности у односу на велике структуре, а уједно су релативно најразиграније, јер неодређеност коју оне поседују узрок је привлачне силе вероватноће, а ова опет узрок је и физичког дејства, бар што се тиче ове (моје) теорије информације.

Различитост, тајновитост и одрживост окоснице су овог концепта. Та три наизглед противречна услова слажу се током времена иза којег се пружа простор ширећи се у један од магацина сећања. Садашњост се смењује из прошлости ка будућности брзином светлости следећи наведена начела, а при томе „има право“ да буде све извеснија. Наиме, садашњост је кичма и јединственост из које се извлачи све остало што би била тема ове теорије. Она нема ту привилегију да се може понављати, јер вест која је (стварно) саопштена више није оно што је била, тако да су чак и електрони у атому обзиром на огромне празнине између, усамљеници у својим изолованим садашњостима.

Свака таква и најмања сила која је реална, зато стална и централна, пада са квадратом удаљености и покреће своје набоје по конусним пресецима. Заправо, док честица плови ка будућности око ње се простором лагерује сфероидни импулс чије се шансе интеракције (комуникације) смањују са квадратом удаљености (растојања које светлост пређе за дато време). Ако се на путу такве виртуелне сфере налази објекат који би се са датом могао размењивати и уједно када се та интеракција деси, имамо догађај описан Фајмановим дијаграмом. Шанса опада са квадратом удаљености, пада са амплитудом таласа, али је импулс који би се могао пренети константан и одговара таласној дужини.

Међутим, честице се узајамно крећу и истовременост је релативна. Није исто „сада“ за њих две. Штавише, виртуелна сфера тренутка интеракције коју опажа трећи посматрач није оно што се тада дешава (десило се пре стизања светлости отуда) и нису се дешавале баш такве ствари учесника какве их виде остали. Мноштво од свега полако постаје псеудо реалност, а заједничко остаје оно што се може упоређивати у узајамном мировању (Crash). Виртуелна сфера у ширењу, иако је „доживљавамо“ као стварно кретање, заправо је растући талог наше прошлости. Наиме, неизвесност би изостала у свим истим токовима прошлости и, опет доследно, овако је највише има у најмањима. (16.07.2025.)

Twins II » eng

Питање: Шта сте хтели рећи на крају (Scream) са „поново неизвесности има највише у најмањима“?

Одговор: Мислио сам на потврду налаза о локалном расипању и ка глобалној конвергенцији (Global Convergence). Најбржа релативна кретања има микросвет, а уједно и највеће као и најчешће отклоне у паралелне реалности. Парадокс близанаца, на линку слике десно, још увек сматрам необјашњеним у физици, да вреди понављати и моје схватање о томе. То помаже одговору.

Парадокс браће близанаца стиже са релативношћу кретања и њене дилетације времена. На Земљи је један од браће близанаца а други путује свемиром. Ако други дође на Земљу биће млађи од првог, јер се кретао и време му је текло спорије. Међутим, кретање је релативно, па може рећи: ја сам мировао а мој брат је летао са планетом около. Тако би требало да је брат на Земљи млађи. У верзији ове теорије информације (Twins), успоравање времена долази из убрзавања такође, деловањем силе, а дефицит опаженог трајања долази и губитком времена због хода у паралелној реалности.

Познато је да гравитација успорава време (Спрега Информација, Пример 115.), а затим имамо еквиваленцију инерције и гравитације, инерционог и гравитационог убрзања, па успоравање времена иначе због убрзања. То укратко. Други део о губитку опаженог времена доказује да свест надзире физички систем који је у текућој реалности.

Мале честице су веома вртљиве и брзе. Оне се изблиза сасвим разликују од кретања „непокретних“ звезда које гледамо из великих даљина. Уз то, звездама гледамо далеку прошлост сада када је будућност постала мало извеснија и спорија. У гравитационом пољу време успорава јер материја му постаје интровертна (In and Out), информација јој је више унутрашња. Са друге стране, текућа садашњост оставља траг информација прошлости и кроз многе године има све већи губитак неизвесности, мањак догађаја и опет успоравање времена. То привидно спором кретању веома далеких звезда даје и црту реалности у смислу мање њихове вртљивости и брзине.

Приметимо да се круг овакве логике затвара, од локалног расипања па до глобалне конвергенције, али да ствари изгледају „исчашено“ поред знане физике. На пример, ако је густина (информације) садашњости мања како то да је време успорено као да је гравитација јача, или шта би још значио црвени помак галаксија које се удаљавају од нас? Ово је занимљива тема, уз пригодно питање. (17.07.2025.)

Август II 2025 (English ≽)