|
|
|
Spacetime
Питање: Садашњост одмиче прошлости брзином светлости?
Одговор: Смисао томе прво даје метрика простор-времена. То је концепт Хермана Минковског из 1908. године, математичара који је нашао начин преформулисања специјална теорија релативности Алберта Ајнштајна (1905). Време дефинишу путеви које би прешла светлост (x = ict) својом брзином у вакууму (c ≈ 300 000 km/s), док је имагинарност (i2 = -1) била потребна да се све математички сложи.
Ајнштајново простор-време није равно, чему моја теорија информације даје дубљи смисао путем објективности неизвесности и нових димензија. Садашњост која је иначе релативна у односу на посматрача, сада постаје структура односа према свим осталим временима. На микро нивоу, она шета и у „забрањене“ области заобилазећи своју реалност, док на макро нивоу она одмиче својој прошлости брзином светлости.
Наиме, то c је максимална брзина коју опажамо и одређује кораке између садашњости простор-времена Минковског. Са друге стране, оно помаже у разумевању још неких феномена, за сада ван домета природних наука. Уз ово, сама идеја „кретања“ садашњости кроз простор-времена доследна је теорији информације.
Субјекат који се креће брзином светлости нема ток времена, њему време стоји, а ефекат „промене“ настаје од стране других посматрача. Фотони се у следећим тренуцима налазе на (нај)вероватнијим местима, са позиција релативних посматрача, а у складу са тиме различите су им фреквенције (енергије). Тако, извор светлости који одлази у нашу будућност (удаљава се) видимо са мањим фреквенцијама, за разлику од извора који нам је у све ближој прошлости (у приближавању) који има веће фреквенције исте светлости, а што је појава позната као Доплеров ефекат.
Само искорак даље од описаног биће стварност у различитим позицијама простор-времена, концепта садашњости „у кретању“. Ако извор светлости од нас одмиче све већом брзином све мање су енергије опажених фотона, да би у граничном случају удаљавања извора брзином светлости фотони „нестали“, светлост извора више не бисмо могли опажати.
Slowdown
Питање: Које сте то најважније проблеме са кретањем садашњости у простор-времену помињали?
Одговор: Прво је питање „кроз шта“ се садашњост креће; има ли та средина, простор-време, неку динамику и какву? Уз то питање иде како се та статика/динамика околног простор-времена односи према објективности случаја? Ту је и питање „стизања прошлости“ тако брзе садашњости, а има их још. Но, прођимо редом могуће одговоре, без журбе.
Прошлост која остаје иза нас статична је, осим што је све блеђа (Channel). Процеси садашњости формално гледани канали су преноса информације прошлости ка будућности, из чијих излаза може се читати улазна акко су вероватноће преноса сваке i-те у i-ту веће од збира свих осталих преноса i-те у j-ту (j ≠ i). Међутим, ако су шансе грешака преноса веће, неће бити инверзне матрице (Информатичка теорија, 10. Стохастичке матрице) и постојаће непоправљиве грешке преноса.
Губитак полазне информације утолико је већи што је канал дужи, види се и из теорема следећег поглавља (11. Адаптација стохастичком матрицом) поменуте скрипте, која говоре о сужавању распона излазне расподеле и егзистенцији само једне (својствене расподеле) којој све улазне теже, а која је безлична униформна расподела. Ово последње се нарочито види из теореме која следи и примера (13. Многострукост). Оне доказују све тежу реконструкцију све даље прошлости, као објективну појаву, а у том релативном смислу и њену динамику у односу на текућу садашњост.
Информација прошлости расте, што заправо значи да дужа историја за садашњост постепено постаје „црна кутија“, нешто из чега ми не можемо сазнавати садржај, тада због преоптерећености сметњама (шумом), или дезинформацијама. То се увећање неизвесности формално понаша као да затим гура (Uncertainty Force) садашњост од себе, из прошлости према будућности. Одговор на треће питање још је занимљивији.
Старија времена бржа су (Growing). На тај начин „сећамо се“ прошлих догађаја, више него што би могли „да предвиђамо“ будуће. Време полако успорава због начелне штедње информације и извесности постају веће, што значи мање исхода, мању „силу неизвесности“ и већу привлачност будућности за текућу садашњост. Последица овог успоравања времена је и смањивање брзине светлости, претпостављам.
Нека од ових „решења“ само су хипотетичка и могу се мењати за можда боља, као што се види, али има их која произилазе из саме нове теорије информације. Бавио сам се њима просто због тога да би, довођењем идеје „објективне случајности“ до апсурда, проверавао њену ваљаност.
Certainty
Питање: Може ли се извесност схватати само као смањена неизвесност, или је она посебна категорија?
Одговор: Нисам сигуран за сада, али и даље третирам „извесност“ као врсту неизвесности. Можда до неког доказа. Не признајем просту индукцију, на пример, ако за свих тих својих година никада ниси био мртав да би то морало бити да си бесмртан.
Ради тестирања, постулирање извесности као великог мањка неизвесности, још увек не наилази ми на убедљива места, али признајем да се том поставком нисам преозбиљно бавио, нисам ту идеју искушавао на довољно апсурдним ситуацијама. Објективност „силе неизвесности“, чешћих реализовања вероватнијих исхода, иде јој у прилог. А већ сама чињеница да сам се толико бавио том „силом“ говори да такве теме не подцењујем.
Ако се ни за милијарде година нешто неће десити, у теорији случајности то још увек не значи да се не може десити. Са друге стране, ако ширимо начело штедње информације на ситуације „чисте извесности“, тада нулте информације, остатак теорије прилично добро се уклапа. Ми тад тежимо откривању законитости, као што тежимо реду, ефикасности, сигурности, дакле бежећи од слободе. Природа се држи истих правила због једнаких разлога, склањајући се од неизвесности. Теорија постаје компактнија и једноставнија, убедљивија.
Са становишта „сећања“, извесност је лакше дохватљива садашњости, чак и када се налази у будућности. Тада она (сећања) некако спадају у исту категорију са „предвиђањима“, што опет није нелогично због сродне природе времена пре и после садашњости. При томе остаје иста присила кретања из прошлости ка будућности, опет због начелног минимализма.
Fermions
Питање: Објасните ми једноставно шта су то „фермиони“?
Одговор: Фермионе сам описивао егзактно, знатно једноставније о њима можете читати кликнете ли на слику лево, а још баналније покушаћу објашњавати сада.
„Фермиони“ су просте честице полуцелог спина (±½), које по томе разликујемо од „бозона“ целобројног спина (0, или ±1). Спин је у квантној механици, грубо речено врста двотактног мотора са унутрашњим сагоревањем, или стручније циклична смена стања честице, па и ротација.
За спин важи закон одржања, тако да се фермион не може распасти на два фермиона, када би он био бозон (±½ + ±½ --> 0 или ±1). Теоријски могао би на три (½ --> ½ - ½ + ½), а практично и на бозон и фермион супротног спина (½ --> 1 - ½). Процеси распадања нестабилних честица су „без памћења“, те имају експоненцијалну расподелу (Decays).
Из сличних разлога два идентична фермиона се не могу наћи на истом месту у исто време (Pauli exclusion principle). Међутим, они поред спина имају још три степена слободе (Quantum Numbers) комбиновањем којих и поменутом забраном електрона у атому добијамо Мендељејеву табелу. Свакодневно смо сведоци распадања фермиона у формирању хемијских тежих елемената и емисије светлости (спина ±1) у процесима фузије на Сунцу као и на другим звездама.
Може се рећи да због значаја положаја и тренутка за фермионе, нећемо их моћи згурати на гомилу као бозоне на слици горе лево, па им морамо разликовати позиције и редоследе појављивања. Они зато следе Ферми-Диракову статистику, где разликујемо исход писмо-глава од глава-писмо, било да је један новчић бацан два пута, или ће два новчића бити бачена одједном. Отуда се уопште веће честице (до новчића), следбеници исте статистике, сматрају врстом фермиона.
Bosons
Питање: Необично и једноставно можете ли ми објаснити и „бозоне“?
Одговор: Бозони су честице које носе енергију, али и силе широм васионе. Јаку силу носи „глуон“ спина ±1, електромагнетну силу носе „фотони“ спина ±1, а „W и Z бозони“ су одговорни за слабу силу, први спина ±1 а други 0. Верујемо да постоји и „гравитон“ спина ±2 за гравитацију, али се за њим још увек трага.
Распадање честица је подобласт физике која се бави њиховим сударима, а онда и посматрањем насталих трајекторија. Скоро све се нама познате честице распадају. Већином веома брзо. Стабилне су само електрон, три врсте неутрина, фотон и гравитон, а само последење две су бозони. Јула 2012. године АТЛАС из ЦЕРН-а је објавио на таj начин експерименталну потврду постојањa данас чувеног Хигсовог бозона, спина 0.
ATLAS (енг. A Toroidal LHC Apparatus) и CMS (Compact Muon Solenoid), два детектора „опште намена“ на LHC-у (Large Hadron Collider), први су посматрали распад Хигсовог бозона до фермиона. Међутим, та је појава карактеристика времена ране васионе од пре око 13,8 милијарди година, када је настајала маса. Хигсова честица је веома нестабилна. Једном ако је произведемо одмах се распада у друге стабилне честице, а то је разлог зашто их више нема слободних.
За бозоне не важи Паулијев принцип искључења. Једнаки бозони могу бити на истом месту у исто време; за разлику од фермиона, идентични бозони се подносе. На пример, бацајући два новчића одједном требамо разликовати четири једнако вероватна исхода {ПП, ПГ, ГП, ГГ} чак ако мислимо да се исход Писмо-Глава „не разликује“ од Глава-Писмо. Њих разликујемо јер су „фермиони“, али да су „бозони“ то не би био случај и поменути скуп имао би само три једнако вероватна исхода. То је разлог зашто би космос бозона могао стати у само једну једину „тачку“, можда почетком „Велике експлозије“ пре близу 14 милијарди година.
Према „теорији информације“ (незваничној), спонтани раст ентропије термодинамике важи за супстанцу (фермионе), а не за простор (бозоне) како се верује, док информација обоје спонтано опада. Информација се супстанце полако претапа у простор и постепено све дуже памћење, тако да укупна количина све три остаје иста. Зато простора имамо све више, супстанца свемира све је ређа, све је мање специфичне масе. То просто значи да би средња вероватноћа распада честица космоса у бозоне била (незнатно) већа од сличне распадања у фермионе.
Futurity
Питање: Значи ли (претходно речено) да ће у далекој будућности од васионе остати само простор?
Одговор: Можда ће. Проблеми таквих питања са овом теоријом долазе из њеног претпостављања неизвесности. Полазећи од „бар негде“ она стиже до „много где“. Немогућност предвиђања исхода бацања новчића, она ергодичким теоремама (61.2. Информатичка Теорија II) ограничава и домете памћења и моћи предвиђања. А ту је већ мноштво ограничења, од неких непосредних исхода, случајних догађаја микро-света, до процена најдаљих прошлих и будућих догађаја.
Не рачунајући промене самих природних закона, већ само један ефекат утезања космоса начелном штедљивости информације, растући простор на уштрб супстанце даће у крајњем случају празан простор. Ако би тада заиста остајале саме честице бозона, због могућности присуства таквих на истом месту у исто време и са друге стране гравитације која делује на простор такође, опција је и колапс васионе у једну једину тачку, тј. један једини догађај простор-времена.
Прошлост, која је до тада „разблаживањем“ постајала све дужа, и сама би се сажела у једну тачку, јер се време одсуством исхода такође „проређује“, успорава, тако до потпуног заустављања, нестајања. Огромна количина неизвесности спакована у тако мали догађај експлодирала би некако, извесно је.
Оваква једна прича о периодичним „великим експлозијама“ (Big Bangs) наше васионе питка је, лепа и доследна овој теорији, али квака је у томе што није једина таква. Иста теорија информације, не само да оставља те могућности различитих наставака светских процеса, него њих предвиђа једнако реалним.
Independence
Питање: Шта подразумевате под „сећањем“?
Одговор: Условне вероватноће из Квантне Механике (1.1.5) са мало широм тематиком. Када прошли исходи нису мењали вероватноће следећих, онда смо имали процес „без сећања“, или низ независних догађаја.
На слици десно је унија скупова случајних догађаја A ∪ B дата скуповним разликама A\B, B\A и пресеком A ∩ B. Разлике и пресек немају заједничких елемената, а тада кажемо да су то дисјунктни скупови, такође да су догађаји који се искључују. Отуда збирови и вероватноће (probability):
где збиром обично означавамо унију случајних догађаја, а производом пресек. Уз то битан нам је и појам условне вероватноће:
вероватноће да ће се десити нешто из скупа A, када знамо да се десило нешто из скупа B.
За догађаjе из A кажемо да су независни од догађаjа из скупа B када jе Pr(A|B) = Pr(A). Исто и релација Pr(AB) = Pr(A)Pr(B) дефинише узајамно независне наведене догађаје. Догађаји који нису независни зависни су. То је све прилично очигледно, али следећа теорема и није:
- aко су догађаjи A и B независни, онда се они не искључуjу;
- aко се догађаjи A и B искључуjу, онда су они зависни.
Доследно приметимо да догађаји који немају „сећање“ на претходне нису зависни од њих. Рецимо, зависни су кораци система чија се информација смањује, такође који прелази у стања веће вероватноће. Универзум чини низ таквих догађаја, зависних, са утолико дужим реповима сећања што их старијих има који могу да јој неке текуће исходе искључују.
На крају додајмо и теорему о експоненцијалној расподели, за коју смо видели да представља независне процесе, процесе без сећања.
Directing
Питање: Чини ли се онда реч „сећање“ сувишна поред „независност“?
Одговор: Не, ако приметимо да „сећање“ у овом контексту значи супротно од „независност“. Она ће са једне стране подразумевати олакшање „терета слободе“, а са друге бити „депозит“ за очување укупне количине информације. Доследно томе „сећање“ постаје врста „усмеравања“. Мало шта од тога видимо ако се држимо само апстрактних израза математичке теорије вероватноће.
Временски гледано, зависност такође значи неко навођење. Оно је попут организовања губитак неких опција и смањење информације. Међутим, нама треба даље тумачење истог у смислу тромости. Свођење система на мању информацију уопште значи редукцију могућности, ограничавање разметања силе и дејства. Са тих позиција боље схватамо „независност“ као потенцијал моћи унутар слабе ефикасности пуког нереда.
Кретање физичког тела по инерцији колико последица његових сећања, последица је и памћења посматрача. Изразите примере таквога имамо у кретањима честица светлости (фотона) које немају своје време, па нити сећања. Зато је ова теорија информације посебна, јер дражи заснива на „информацији перцепције“. Свеједно, разумемо да већа моћ продирања против „сила неизвесности“ није тупа тромост, колико виталност.
Ми сами смо пример колико маса диносауруса и њихови милиони година трајање на Земљи није упоредива са људским летовима изван Земље. Са научним сазнањима и моћи контроле планете. Када су поводом открића гравитације (1687) једном упитали Њутна како је то успео, он је наводно одговорио „стајао сам на раменима дивова“, да би видео даље и боље од других.
Развој биолошких врста уопште може се разумети као процес усмераван колективним сећањем врста и окружења, затим развој знања наше врсте аналогним, па развој сваке поједине цивилизације културом, до процеса живљења појединих индивидуа „обогаћених“ памћењем.
Resolution
Питање: Докле сежу „сећања“, постоји ли нека релација о томе?
Одговор: Да, то је тема наслова „63. Домет сигнала“ из скрипте „Информатичка Теорија II“ или „61.2. Ергодичка теорема“ исте. Разматрање тих домета било би непримерено оваквом прилогу, па ћу причу прилагодити.
Рецимо да се сигнал A каналом K преноси поузданошћу 99 одсто, а то значи вероватноћом p = 0,99. Тада ће један за другим два таква канала спровести исти сигнал са поузданошћу 98 одсто (0,992 ≈ 0,98), низ од три канала поузданости 0,97 (0,993), и тако даље, све до низа са неких n = 68 таквих канала коректног преноса у око пола случајева (1 : b = 0,5).
Међутим, домет датог сигнала низом канала K може бити и мало већи од 68 уланчавања, јер сигнал A може отићи у погрешан сигнал B који новом грешком може дати полазни сигнал A. Зато је тачан прорачун сложенији, али бит нам неће побећи. Поента је да се све дужим процесима те грешке преноса могу гомилати тако да би шум канала постепено могао гушити и угушити полазну информацију.
Уопште, нека поједини канал преноси сигнал са поузданошћу p ∈ (0, 1), а она кроз низ од n = 1, 2, 3, ... канала опада до поузданости 1/b, где је b > 1. У крајњем случају биће pn ≈ 1/b, а отуда n⋅logb p ≈ -1. Када овај логаритам схватимо као информацију дате вероватноће, I = -logb p, исту ту релацију можемо писати једноставније n⋅I ≈ 1, са простијим тумачењем.
На пример, даљем објекту у кадру слабије видимо детаље, на начин скоро једнаком односу временске удаљености и запамћености. Такође, уколико је већа брзина филма утолико је мања резолуција слике, или колико пута је одређенији импулс (енергија) честице толико је неодређенији положај (тренутак) — слично Хајзенберговим релацијама неодређености.
Reliability
Питање: Да ли објашњењем „резолуцијом“ утврђујете да информација канала постаје све мања?
Одговор: Не, наравно. Наведени одговор вероватноћом p вреднује „поузданост“ преноса сигнала A каналом K. Та сигурност иде од „никакве“ (p = 0) преко све веће до крајње „извесне“ (p = 1). Оно што I = -logb p изражава попут је дна чаша од по 1 dl, при чему је n њихова дубина, тако да свака има исту запремину. База логаритма (b > 1) одређује јединицу информације.
Информацију поузданости на неквадратној матрици канала објашњавао сам на примеру „семафора“, а затим још детаљније о тој необичној врсти матрица на почетку скрипте „Информатичка Теорија I“. Њена сопствена вредност, једне или низа тих матрица (канала), рећи ће нам више о самој пренесеној оригиналној информацији извора. У поређењу са нормалним описима (Марковљевих) канала, којима је приоритетна укупна класична информација, улазна плус сметње у међувремену, нестандардна матрица (Q) циља на квантну механику.
Питање: Читам, али не разумем. Можете ли ми појаснити ту Q матрицу?
Одговор: Једноставна је, чак и приземнија од квадратне матрице за опис Марковљевог ланца (стохастичке). Низ вероватноћа расподела могуће је представљати јединичним векторима у Декартовом правоуглом систему координата, рецимо Ox1x2. Координатне осе са вектором отварају углове α1 и α2, са коефицијентима који су косинуси тих углова. Ма колико да је координата (не само две), збир квадрата оваквих косинуса увек је један, што је згодно за третирање расподела вероватноћа.
Елем, сами косинуси углова α дефинишу низ који је јединични вектор u, а матрица Q трансформише га у неки други, такође јединични вектор v, али са угловима β нагиба према координатним осама. Испоштована је алгебра матрица (u = Qv), али векторске трансформације више не морају бити праћене квадратним матрицама, штавише нити са регуларним када јесу квадратне. Такође, доказао сам да се ротације могу свести на збирове ових матрица, које се могу понашати као нулте (Q'u = 0) иако ненултих коефицијената.
Ако вас више интересује оваква, иначе нова, алгебра вероватноћа радо ћу је покушати појаснити. У међувремену можете погледати мало стручнији прилог „Q Channel“.
Random Process
Питање: Постоји ли неки линеарни оператор који би интерпретирао случајно кретање, рецимо честица гаса?
Одговор: Званично не, али имате мој прилог „Q Channel“. Матрица Q може бити опис једног корака управо таквог случајног процеса.
На пример, ако имамо само једну честицу са компонентама брзина, онда имамо углове брзина према координатним осама и косинусе о којима је реч у том прилогу. А слична је ситуација са више исте врсте честица које би се кретале хаотично.
У тим случајевима матрица Q је једнократни процес преласка смерова брзина по компонентама, збирно непромењене енергије. Низ α чине углови брзина сваке честице система према свакој од координата, који се тада трансформишу у низ β, док све оне титрају на непредвидљив начин. Проблем налажења једног јединог оператора тако сложеног случајног процеса изгледао је нерешив, али ту би матрица Q : α --> β. Њено проучавање више ми је теоријског значаја, због једноставности самог линеарног оператора наспрам комплесности конкретне појаве.
Други начин изучавања случајног кретања, такође ван званичне науке, погледајте у мојој књизи „Физичка Информација“, под насловом „2.5 Дискретне вероватноће“. Тамо је низ теорема о „слободном ходу“ тачке, посебно о „физичкој информацији“ — за чију укупну количину важи закон одржања.
Случајни процеси нису повратни, они стања воде у вероватнија и мање информативна, а када се томе испрече закони одржања онда се систем разблажује, разводњава, уситњава и компликује док се организује. То је смисао нерегуларности матрице Q, немогућности једнозначног враћања након корака α --> β.
Када је могућ губитак информације кроз зидове посуде, онда ће у таквом развоју хаотичност осцилација честица опадати током опадања топлоте и температуре, а са порастом ентропије. Слично налазимо при „слободном ходу“ тачке која се шири на све већи простор — смањујући специфичну информацију места а одржавајући укупну њену количину. Промене које им се гомилају неповратне су као и њихова прошлост. Једносмерни су процеси њихова памћења.
Oblivion
Питање: Где одлазе сва та сећања која заборављамо?
Одговор: Сећања бледе. Уопште говорећи о току „заборављања“ информација пропуштаних кроз канале, оне „нестају“ утапајући се у мноштво никада (количином) не нестајући сасвим.
Помислимо, на пример, на планету Земљу за неких 7-8 милијарди година када Сунце нарасте више од 250 пута и прогута је можда топећи и спаљујући све њено. Сва историја живог и неживог света који је икада боравио на овој планети, са свим преживљеним догађајима, емоцијама, фантазијама и појединостима, стопиће се са тим огњем. Предаће се тој огромној количини неизвесности која их може садржавати све, а не казивати нам ништа одређено.
Када информација путује каналом K, или можемо рећи када тече процес трансформације прошлих догађаја у будуће, наилази на сметње. Оне су шум канала који се талажи на примарну информацију, гуши је, потискује у заборав у односу на све оне који би је негде на неком кораку примали и дешифровали. Препричавам садржај „61.2. Ергодичке теореме“ скрипте „Информатичка Теорија II“, али и низа даљих у тим скриптама које исту допуњавају. Дугих трагова, памћења или заборављања, нема у каналима једнократне употребе — какав је претходно описани Q.
Сила неизвесности је таква, иако блага али упорна, да временом побеђује све. Она нам дефинише дно микро-света физике, онемогућава спознају будућности, ограничава нам физички простор на видљиву васиону као што отежава увид у прошлост. Свако сагледавање прошлости има неку своју баријеру грађену неизвесношћу са објективним маскирањем свих од ње старијих догађаје непробојношћу аналогној оној за предвиђање будућег исхода бацања новчића.
Чак и „научна“ веровања о дешавањима пре 13,7 милијарди година, када је васиона била једна ужарена супа сажета у једној јединој тачки, можда са једнаком данас укупном информацијом и нултом ентропијом, могла би бити само фантазија — ако је „сила неизвесности“ значајна за законе физике. Ако би и те законитости настајале и нестајале управо деловањем такве силе.
Overstock
Питање: Имате ли примере претрпаних средина (информацијом)?
Одговор: На слици десно, Калхун је направио утопију за мишеве, у којој су они могли напредовати у осамљеном простору, сасвим без страха од грабљиваца или мањка ресурса. Утопија мишева је убрзо била пренасељена и тада почела дегенерисати.
У најгорим су случајевима пренасељености трудне женке имале већи број побачаја, а мајке су губиле појам о својој деци. Остали мишеви су прибегли борби када су били у директном контакту са другим током дужег периода.
Претпоставка је била да су чудне акције групе мишева у корелацији са повећаном популацијом, од када се овакви односи називају „понорима понашања“. Калхун је саопштио резултате експеримента са мишевима у издању часописа Сајантифик Американ из 1962. године, а тај концепт (понора понашања) убрзо је привукао пажњу јавности. Пацови могу патити од гужве, али људска бића са њом се могу носити — рекао је Фридман у вези са Калхуновим налазима.
У наведеном примеру је једна од врста екстрема, вештачки створена. Спонтаних путева у утопију живим бићима нема. У изобиљу траве уз биљоједе еволуираће месождери, не рачунајући природне непогоде, сукобе међу самим биљоједима или међу биљкама. Синергије пратиће нека неслагања биља и животиња такође. Али појава предатора њихов плен подстиче да еволуира у способније, затим се развијају и предатори. Праву утопију „живи“ мртва твар, она је та око које је увек „изобиље“.
Међутим, претрпавање се дешава и обичној супстанци од чега се она „брани“ бекством у „сећање“. Простор и ограничење брзине светлости може се схватити као врста такве одбране. Сигнал који стиже од некуда, увек долази из прошлости субјекта опажања. Ту је и угалање у „стварну“ прошлост. Тело које лети по инерцији следи раније положаје и понаша се као да памти и да оно што је било утиче на његово будуће понашање.
У случају све јачих гравитационих поља долази до све јачег пробоја у све димензије. Да нису сва тела једнако склона ширењу у меморије (простор-времена) односи се рецимо и на разлике микро и макро света. Сматрамо да мање честице лакше залазе у паралелне реалности, да сложене у томе спречавају закони великих бројева. Однос таквих одлазака није исти, што личи на однос површине и запремине мањег и већег тела због површине која расте са квадратом дужине, а запемине са кубом.
Можда нисте очекивали баш овакве примере, али њихова чудноватост лепо демонстрира куда нас све постављено ми питање може одвести. На питање одговор је „да“, много је таквих примера, али је разрешење за све тако рећи једносмерно, у последици начелне штедње информације да природа не воли једнакост (Equality).
Reciprocity
Питање: На чему заснивате супериорност стратегије „реципроцитета“?
Одговор: Да се разумемо, реч је о играма на победу и „супериорно“ је мало прејак израз за било шта из области „шанси“ (статистике или теорије вероватноће).
Говоримо о стратегији „тит-фор-тат“ познатој и из теорије игара, па „информације перцепције“ и компјутерских симулација. Ту је и поређење са Фон Нојмановом „минимакс“ стратегијом. Свака од њих даје неки свој допринос одговору на то питање.
Најпопуларнија (условно речено) тактика је „добро мени а добро и њему“ (win-win). Обично се објашњава примерима из трговине, или политике. Купац плаћа робу продавцу након чега обе стране остају задовољне. Обе се осећају „победнички“ када ову методу сматрамо тактиком, неки чак и стратегијом. Политичари је радо називају „компромисном“, али треба знати да је она дно на скоро свакој топ листи победника.
Стратегија „жртвом до победе“ (lose-lose) скоро увек победиће „добро-добро“. То заправо осећамо и интуитивно, када за неког млитавца или губитника кажемо „тај се неће врућ напити хладне воде“ и наговарамо га да понешто истрпи ради успеха. Када сте у шаху спремни да и жртвом фигуре стичете бољу позицију или матирате, за разлику од противника, бићете у предности. Слично је са задуживањем у пословању. Игра ће тада укључити ритам, прејудицирање, сачекивање, меморисање и ојачати.
Политички изабраници више зависе од мање успешног дела бирача, па је политичка јавност пуна хвале тих тактика „добрица“. Тако откривамо да нарав политике није стратешка, а затим да уређењу голог спајања доброг са добрим треба принуда државе, јер би иначе били надвладани. Најача стратегија самодовољна је, њој не треба чувар. Такође, откривамо да ће политика када се умеша у игре више лиге — покварити играчку.
Врхунска стратегија (реципроцитета) подразумева узвраћање добрим на добро и злим на зло. Она апсорбује и све ниже, подиже виталност игре и црпи снагу из „пркоса“ природном току ствари (Win Lose) и зато је тешка, зато је избегавамо. Непобедива је другим стратегијама, па ако и опонент прихвати игру исте лиге сачекајмо „да пацер дође себи“. Када противник поверује у вредности толеранције лакше га је савладати, или бар у карму (не спомињати да она није помогла Индији против Енглеза).
У хитнијем случају помоћи ће застрашивање попут „рике лавова“, или „бруталности нациста“, али не ако је противник одважан. Наставимо ли застрашивати храбре, улоге биће замењене и наћи ћемо се (чинећи зло на добро) изван прве лиге. То се не исплати, јер симулације показују да доследна примена реципроцитета добро подноси снажније противнике (са више почетних бодова). Лоса просечних тежина до 700 килограма може ловити вук самотњак тежак 40-50 килограма. Такође, веће стадо грабежљивцу не значи напорнији улов него напротив изобиље хране.
Стратегија „реципрочних мера“ утолико је борбенија што је доследније: одмерена, правовремена и непредвидљива. Ако трговац издаје више робе од вредности, губи, а када то наставља неумерено продавница пропада. Обрнуто је такође, ако узима више новца, ризикује да га препознају као лопужу и да га избегавају. Дешава се да накнадно приметимо превару и због неког обзира то не пријавимо дотичном већ причамо около. Слабост неправовремене реакције је очигледна, а вредности непредвидљивости прави борци препознаће и без теоријског убеђивања.
Вишак доброте (зла) као и мањак шкоди победи. Меру иницијативе као феномен „реципроцитета“ истиче „информација перцепције“. Она диже важност времена иначе, па према томе и у надметању, али тек трећа од поменутих „алатки“ побеђивања њена је „миљеница“.
Због снаге „неизвесности“ уопште су игре, а посебно надметања, ствари „виталности“. Зато су важне примене теорије игара ушле у економију, затим у ратове. Фон Нојманова „минимакс теорема“ (вући потезе тако да опонент нема најбоље опције) понуди можда бољу стратегију, али таква је неприменљива у дефициту времена или у суфициту могућности, што су и најчешће ситуације реалности.
Важност правовремености, темпа и тактичких маневара „реципрочних одговора“ тражи велику вештину, јасно је, али највећа тежина стратегија уопште долази из потребе за неочекиваношћу (ка противничкој страни). Нема силе без „силе неизвесности“, стога победу неће гарантовати саме рутине. Зато је еволуција све бољих ловаца у природи око нас понекад и пут ка већој интелигенцији врста, иако „уклапање најспособнијих“ то само по себи не фаворизује.
Два равноправна играча, подједнаких снага игре, чак и када је у питању стратегија реципроцитета, најпре ће постићи равнотежу. Компромис је тада најпоштенији и има добре шансе да најдуже траје. Иначе у опцији биће подређивање једне стране и доминација друге, лаж и превара. Тај ефекат компјутерских симулација такође препознајемо у свету дивљих животиња.
Quantum
Питање: Говорите о еквиваленцији, а не о једнакости информације и дејства. Зашто?
Одговор: Дејства садрже најмање физички слободне, или покретне количине информације. Њихов подскуп је у оквиру интеракција са физичком простор-временом и еквивалентан квантима. Али, не верујем да би такве требале бити једине врсте информација.
Наглашавам „требале“, уместо „морале“, јер још увек лутам са одређењем појма „информација“. Једна од дилема је око најмањих пакета. Наиме, ако су они најмање количине неизвесности, а празнину не признајем, значи ли да одузимајући им од неизвесности добијам извесности? Узимам да је одговор „да“, а са њиме иду и информације унутар кванта. Оне саме нису физички активне, али јесу апстрактно коректне. Дакле, шира теорија информације није само предмет физике.
На питање, затим, шта држи „апстрактне“ информације тако чврсто у кванту дејства, одговор је опет у начелном минимализму. Тај је мањак информација за њих „привлачан“ бар онако као што би у апстрактном простору вероватноћа могли говорити о некој тежњи за вероватнијим исходима. Неизвесност има јаке обрисе физичких сила, а како је она са информацијом ткиво универзума, свако физичко својство постаје њима објашњиво. Тако долазимо до еквиваленције.
Са друге стране, ситуација делова, апстрактних информација које би да се „такмиче“ око заузимања својих минимума, те формирања кванта, је налик игри надметања у којој ће достићи „Нешов еквилибријум“. То је профил стратегија играча у коме ни један од учесника не може постићи више једностраним мењањем своје стратегије. Нешова равнотежа каже да, свака игра са коначним бројем стратегија расположивих играчима, има најмање једну равнотежну тачку — најбољу за све учеснике у игри.
Ето зашто постоје кванти, односно зашто нема поменутих информација изван кванта, рекао бих. Због закона одржања физичке информације и, отуда, њихових коначних дељивости. Нешови докази постојања траже коначан скуп стратегија, али не и сам концепт његове равнотеже.
Предмет теорија игара су математичке форме у процесима рационалног одлучивања у условима сукоба и усаглашавања интереса учесника игара са елементима ризика и неизвесности. Скупови стратегија појединачних учесника Нешове равнотеже могу бити различити, а она нерационална са становишта трећих лица, али то је заправо оно што је чини погодном за ову теорију информације. Део о „рационалности“ односи се такође на меморијски аспект удруживања, а о „сукобу“ на виталност.
Motion
Питање: Значи ли то (претходно речено) да је и кретање врста опажаја?
Одговор: Да, наравно, кретање је суштина реалности, то је физика. Виђамо га кроз памћење бар по два положаја у по два тренутка. Сва тела уопште заправо „живе“ одједном у више тренутака, у бар толико дуготрајним интервалима колико светлости треба да стигне са краја на крај, као да „памте“.
Сматрамо да светлост (фотон) нема сопствено време мада осећамо да то није сасвим тачно. Као што садржај бајке коју би читали, према „теорији информације“ (мојој), није само фикција, тако биће и обрнуто, ако имамо информацију кретања то значи да има неког кретања. Штавише, светлост различитих боја, таласних дужина, кроз провидни медијум попут стакла или воде (за разлику од вакуума) путује различитим брзинама ради чега се раздваја у призми. Стога светлост може своје „брзине“ пребацивати на електроне и мењати им импулсе, а такође и обрнуто електрони предајући фотоне могу у атому силазити на ниже енергетске орбите.
Дакле, иако опажање кретања нечега ванвременског (фотона) може бити последица кретања кроз време самог посматрача, да у класичној физици остаје фикција, овде постаје „реалност“ која врши дејство на субјекте. То релативности кретања даје дубљи смисао.
Било да се објекат креће ка нама, или се ми крећемо ка њему, релативна енергија повећана му је у односу на ону коју има у мировању, опажамо му спорији ток времена и краће јединице дужина у правцу кретања. Ове, до сада само физичке феномене даље гледамо и информатички. Међутим, Месец остаје и даље ту где је био док га не гледам, јер му реалност даје не само моје опажање већ свеукупност опажања његове околине. За разлику од честице микро света сиромашне посматрачима и комуникацијама.
Сличан пример даје ток електричне струје кроз проводник (Current). Она је талас ношен знатно мањим кретањем самих електрона, попут воденог вала чијих честица генератора је битно мањи домет. Дејства произведена информацијама о супротним кретањима две паралелне струје одбијаће проводнике, за разлику од истосмерних кретања која ће их привлачити. Знамо да струје индукују магнетне силе, а које затим проузрокују овакве разлике, а сада и тај феномен упознајмо са информатичке стране.
Као што геометрија може једнако тачно третирати појаве облицима које алгебра схвата вредностима, покушајмо разумевати да информатика са физиком може у домену кретања откривати лица истог. Као на столу за обраду док окрећемо предмет користећи различите алатке и видимо да многе резултате можемо имати и овако и онако, приметимо да је већи опажај кретања у случају супротних електричних струја кроз паралелне проводнике, од истосмерног.
У прилогу је та појава одбојног вишка информације и привлачног мањка интерпретирана и на самим електронима. Док год узајамно мирују они се можда и привлаче, али чим се покрену крећу се у супротним смеровима и одбијаће се. Одбијање је зато стабилно стање електрона, а мировање (ако је икако могуће) је нестабилно. Тако гледајући на електроне примећујемо принцип минимализма и у узајамном опажању њиховог кретања.
Crystallization
Питање: Држите ли се још увек оне идеје о „сталној креацији“ васионе?
Одговор: Да, та (хипо)теза чини ми се све убедљивијом. Идеја да свемирске законитости још увек настају, да развој васионе чак и у том домену није једном за свагда завршена прича, држи се за сада изненађујуће добро. Назвао бих је тачније кристализацијом него сталном креацијом.
Кристализација у оригиналном значењу је очвршћавање течне супстанце у високо структурисану чврсту чији су атоми или молекули смештени у добро дефинисану тродимензионалну кристалну решетку. Овде бих тај појам злоупотребио за „очвршћавање“ правила понашања нашег космоса.
Када је поставка ове теорије да информација, као нарочито дефинисана количина неизвесности, изграђује простор, време и материју, спонтано штедећи своје емисије, онда доследно смањењем нереда настаје ред. Са пражњењем информације настаје законитост. То је меморијски процес, пораст величине свемира праћен смањењем специфичне информације (Growing).
Са еволуцијом законитости, са почетком пре око 13,7 милијарди година „великим безакоњем“, које у космологији називамо „Великим праском“, васиона је могла ући у различите процесе настанка закона физике. Тако ствари стоје са овом мојом теоријом, за сада. Како смо се затекли у нама данас познатим законима природе, питање је на које можда не можемо имати крајњи одговор, као о детаљима формирања кристала пахуљице снега, или о тачном исходу бацања новчића. Али ко зна.
Deposition
Питање: Хоћете рећи да би „Велики прасак“ неки други пут кренуо неким другим путем, да би и природни закони могли бити другачији?
Одговор: Тако је, доследно се држећи ове приче. Почев од таквог тренутка, од „Великог нереда“, са истом (количином) информације коју просторно огромна данас знана васиона има, она је кренула тада у развој из занемарљиво мале запремине и несхватљиво велике густине (информације). У међувремену таложиле су се извесности, са њима формирало се простор, време и материја.
Ово је један аспект „минимализма“, зачудо непознат савременој науци, иако су открића класичне теорије информације већ добро загребала у том правцу. Из „Највеће неизвесности“ вребају заправо извесности, које нарастају од незнатних до попут нама познатих уређења, или сличних. Гони их начело чешће реализације вероватнијих исхода, односно тежња ка развоју у мање информативна стања. При томе, да нагласим поново, појам термодинамичке „ентропије“ не сматрам до краја добро схваћеним у савременој физици. Слажемо се да ентропија (супстанце) расте, али сматрам да при томе информација опада.
Простор-време све је веће, а специфична информација (по јединици запремине) све је мања. Док је све мање неизвесности, извесности расту са све дебљим слојевима сећања. Меморија усмерава даљу еволуцију садашњости, смањује јој опције и гура још дубље у њоме профилисану диктатуру. Друге опције одвеле су почетну васиону у другим правцима у паралелне димензије простор-времена, па се и оне размахују. Сав тај, бар 6-дим просторно временски универзум, све је већи.
Ергодичке теореме, које се у мојим скриптама (Информатичка Теорија II) односе на канале преноса информација и говоре о ометању послатог кода растућим шумом, указују на исто. Све дужим процесом преноса постајемо информисани о све већој средњој информацији (количини неизвесности) све старије поруке. У локалу, знамо да канал оригиналној поруци додаје сметње гушећи је, али у гигантским размерама целине васионе доступне нашим опажајима, мерењима и интерпретацијама, држећи да је у њеном току стално била присутна данашња извесност, наводно нема нам друге опције већ пристати на све оно што нам се „очигледно нуди“.
У тој „очигледној истини“ свемир је настао експлозијом једне супер густе прасупе, и све долази на своје. Сви налази попут форензичких, опажања и теоретисања космологије, цела физика, теореме математичке теорије информације и комуникације — потврдиће налазе. Али исте те теореме казаће нам и да би све то могла бити једна „велика обмана“, толико је то слегање, таложење рађено доследно и на свој начин савршено.
Ове могућности, иначе различитих интерпретација „једне једине истине“ добро познатих математичарима и онима који их примењују, не сматрам фалинком сазнања, већ потврдом принципа (моје) теорије информације. Постоје објективне случајности, опције стања, такође и процеса, али ту спадају и „објективно тачне“ разне репрезентације истих математичких истина. Нису оне све могуће у једној јединој 4-дим васиони, попут нашег простор-времена, колико у разним њеним исходима.
Ми имамо могућност размишљања из континуума идеја (Robots), иако је тренутака нашег постојања заједно са свом том 4-дим васионом, највише пребројиво бесконачно много. Слично као што би могло бити континуум много опција 6-дим васионе, да овде не доказујем поново, сведочанство је, или одшкринут нам је прозор, у „све“ законе природе који су „негде“ реализовани.
Alternatives
Питање: Наша прошлост одређује нашу будућност?
Одговор: Да, то је овде изречена дефиниција сећања, као нечега из неког другог времена, тачније из наше прошлости, али такво да може довољно утицати на текућу садашњост и потоњу будућност. Дакле, инсинуације питања овде и нису нека вест.
Међутим, занимљивије је запажање из „таложења“ да почев од „Великог праска“ васиона може кретати веома различитим путевима развоја. Тако да долази до огромног ширења могућности па и и настанка различитих физика у све даљим бочним. Чак и при мањим „ширинама могућности“, рецимо код невеликих удаљености од „текућег сећања“, све вероватноће „истих“ догађаја мерених из актуелних и алтернативних не морају бити исте.
Када би овдашње мало вероватне опције то остајале и након скока у њих (случајне реализације таквих), садашњости би имала дисконтинуитет са лаким скакањем назад на „главну осу“ догађаја. Непринципијелно би то било и од вероватноће, да се мало вероватан исход (повратак) тако олако дешава. Међутим, паралелне реалности не би биле у складу са „теоријом информације“, што ми је главни критеријум. Да не дужим, идући даље у „бочна времена“ доспевали бисмо мало по мало све даље у неке нама све мање познате физике.
Да, наша прошлост одређује нашу будућност — одговор је на постављено питање — мање или више, зависно од тога шта и одакле гледамо.
Entanglement
Питање: Постоје ли већи безвременски физички системи?
Одговор: Постоје као садашњост, или као квантно спрегнути. Моја „теорија информације“ трајање одавно држи за примарну појаву, док су дужине секундарне. Други пут исказана „вест“ више није та вест. Са друге стране то гледано, све што видимо око себе (људе, зграде, природу) нису примарне вести наше садашњости, него су нам секундарне вести из прошлости.
Светлост је коначне брзине (c ≈ 300 000 km/s) и треба јој неко време да стигне, па се простор показује само као још једна врста депоа меморије. Из њега читамо колико је прошлост битна садашњости, узгред речено јединој у реалном времену, а затим и будућности. Међутим, садашњост зависи од посматрача, почев од тога да истовремени догађаји једнима, то нису неким другима. Ова „чудноватост“ откривана је почетком 20. века са теоријом релативности, али далеко је од тога да буде до краја схваћена, у случају квантне спрегнутости, на пример.
Када се једна честица распада у две, или више, оне су тада истовремене, а ако (од недавно) примећујемо да су квантно спрегнуте, због сићушности објеката које посматрамо и новине саме те области физике, требаће нам пуно да спојимо ово двоје. Да приметимо, да прихватимо истовременост као сродну појаву квантној спрегнутости.
То што Алиса и Боб (из експеримената квантне механике) не изгледају нама истовремени синхронизујући се — заиста је чудно, ако не схватамо да наше опажање није исто што и њихово доживљавање.
|
|
|