|
|
|
Да смо Дарвина онда (1859) могли питали да нам издиктира ДНК човека, био би немоћан да одговори. Али, то не мора значити да је његов концепт случајног одабирања у еволуцији врста веома погрешан, нити да је крњи, јер наука је процес ширења сазнања. У сличној смо ситуацији са теоријом информације, када се питамо како настаје живот. Са ове тачке гледишта, довољно је што смо искорачили изван мртве физичке твари, њене тврде позиције најмањег дејства у далеко шири облик начелног минимализма.
Freedom II » eng
Питање: У чему је разлика између „живог“ и „неживог“ бића?
Одговор: Специфична количина слобода, најкраћи је одговор. Не може се увек рећи да је веће тело слободније од мањег и количину слобода постављам по јединици запремине, односно по јединици масе, или зависно од задатка. Уз то, ширимо и дефиницију „количине опција“.
Сваки спонтани процес у корену има начело минимализма, па тако и на раст ентропије гледајмо као на опадање информације. Када се молекуле флуида хладе, слабе им осцилације и опције, оне губе топлотну енергију и неизвесност. Таква термодинамичка законитост зауставља се са неким вањским деловањем, вањском силом која ће надвладати затечену „силу спонтаности“, са којом би молекуле избегавале неизвесности, када им је то дозвољено (Opposites).
На овај начин видимо да је у корену физичких избора заправо бирање мање силе, мањег отпора у наставку понашања датог предмета. Вишак избора долази са поседовањем већих моћи, додатне силе, или енергије која би се за ту слободу заложила. Познато је да ово важи за све појаве физике, од најмањих до највећих. Сада приметимо да ће то исто бити и када се ради о системима са слободама већим од простих физичких.
Линк на горњу слику лево води на један занимљив прилог о структурама моћи и слободи говора. Аутор каже „слобода говора се више не односи на права; ради се о моћи“, али додао бих, да слобода нити је када била нити би могла бити само ствар „права“ (законодавне, или извршне власти која се заснива на једнакости). Чак и „најједнакији“ ученици у разреду, као и спортски такмичари, или једнојајчани близанци на почетку свог живота, толико су различити да за њих не постоје „једнаке околности“. Правећи се да то не видимо, ми прећутно дајемо предност јачем и упадамо у још веће лажи бранећи плодове „правом избора“.
Дакле, физичка стварност спонтано бира своје путеве идући најмањом отпором, а ми са вишковима опција тим изборима пркосимо са својим додатним силама. Бити систем са вишком могућности (нпр. живо биће) релативно према физичкој супстанци од које се тај састоји значи имати вишкове енергије, или силе, за деловања по додатним изборима. То је смисао вишка слободе — пркос. Основна је разлика између „живог“ и „неживог“ способност непоштивања принципа најмањег дејства.
Realism » eng
Питање: За шта сте наменили ону чудну дефиницију „реалности“?
Одговор: Појам „реалности“ ми је израз за врсту „постојања“ који се тичу физичке реалности у смислу опажања, трајања и тачности. То није „проширена реалност“, коју разјашњава прилог линка са ове слике, нити је рецимо фиктивна попут Пинокија. Послужила ми је за разликовање неживе твари физике од свега осталог. Дакле, радни појам „реалности“ био ми је за све оно што је недоследно у једном од: перциптибилности, одржању, или тачности.
Поменута „проширена стварност“, иначе нова технологија која се развија и омогућава корисницима да искусе свет ојачан дигиталним садржајима као што су визуелне слике, графике и друге информације, може рецимо рећи „ја лажем“ и бити у контрадикцији. Међутим, у физичкој реалности није могуће нешто што би било доказиво немогуће, па је та компјутерска стварност у мојој теорији само фикција. Векови прошлости без рачунара сведоче да њихова допуна наше реалности нема врсту трајања која нама овде треба. Није било нити опажања таквих, па „проширена стварност“ нема нити један од три потребна критеријума. Слично је и са ликовима из романа, јер они такође могу лагати.
Међутим, ни облици енергије нису „реалности“ у потребном ми смислу и заједно са претходна два примера, оне то нису ни у знаном филозофском смислу, објективно постојећег на које не можемо утицати. Енергија може мењати те фиктивне облике, али њена количина је „стварна“. Осећаји ће топлог или хладног, према томе, ићи у категорију „фикција“. Објективно постојеће на које не можемо утицати, пак, може бити и туђа лаж, па ми та класична дефиниција реалности такође не одговара.
Када боље размислимо, закон одржања увек је везан за нека променљива својства њему карактеристична. На пример, трајност угаоног момента за ротирајућа тела аналогно је очувању линеарног (импулса). Сваки парчић тела има угаони моменат који је производ масе, његовог растојања од осе ротације и компоненте његове брзине управне на праву од осе. Количина електричног наелектрисања у датом систему не мења се временом, док се на субатомском нивоу стварају или нестају наелектрисане честице. Оне су увек у паровима са једнаким позитивним и негативним наелектрисањем, тако да укупна количина наелектрисања увек остаје иста.
Новом дефиницијом реалности као непроменљивости и фикција помоћу променљивости откривамо да је свако физичко тело њихов спој. Стигли смо на корак од разумевања „живота“ уопште као споја реалности и њене супротности. У том споју, рецимо, могуће је лагати и већ због тога добија се на слободама. Спрега стварности и фикција нема обавезу да савршено следи принцип најмањег дејства. У томе је намена оне чудне дефиниције реалности.
Истинитост долази као доследан услов реаности (Truth Power). Наиме, то што може лагати није реалност. Међутим, пописујући сваку „истину“ као „реалну“, сваки тачан математички исказ постаје физичка информација, па на саме ствари, физичка тела и предмете проучавања наука полазимо гледати као на луковице истина. Нема такве стварне материје без закона којих се придржава, а ниједан од њих није неистинит. Штавише, он траје и ми га опажамо.
Gain » eng
Питање: Како је могуће такву „фикцију“ везати за „реалност“?
Одговор: Већ смо видели да се за онакве „реалности“ везују разни облици енергије, а оне су по том смислу „фикције“. Сва жива бића су примери могућих таквих веза. Примери у линеарној алгебре су (лествини) оператори векторских нула-простора који непосредном узастопном применом исчезавају (Diversification), али у другим ће комбинацијама бити изометрије. Операторе изометрије користимо за симулирање закона одржања, као што се може видети и уз објашњење Хамилтонијана у скрипти Спрега информација.
Занимљив начин добијања „нечега из ничега“ је Парондов парадокс. Том из мог прилога, или сличног примера линком на слици десно. Прилог са слике (SHU, JJ., WANG, QW. Beyond Parrondo's Paradox. Sci Rep 4, 4244 (2014)) је равноправна комбинација две губитничке игре A и B у победу. Он је посебно занимљив, јер „разумевајући“ вероватноће постаје посебно несхватљиво како насумична пола-пола комбинација дате две игре може постати добитничка. Међутим, симулација на рачунару (проверио сам је) неумољиво потврђује ауторе.
У првој игри A, у сваком потезу играч са вероватноћом p1 = 0,495 добија по жетон; што значи да он чешће губи него што добија. У другој игри B, ако играч има број жетона који је дељив бројем m = 3, онда вероватноћом p2 = 0,095 добија један жетон, а ако му број жетона није дељив са 3, онда добија жетон са вероватноћом p3 = 0,745.
На пример, игру A у језику Python 3.11.0 кодирамо као модул овако:
def igra_a(chip = 100):
p1 = 0.495
r = random.random()
if r ≤ p1:
chip = chip + 1
else:
chip = chip - 1
return chip
Игру B кодирамо овако:
def igra_b(chip = 100):
m = 3
p2 = 0.095
p3 = 0.745
r = random.random()
if chip % m == 0: #deljiv sa m
if r ≤ p2:
chip = chip + 1
else:
chip = chip - 1
else: # nije deljiv
if r ≤ p3:
chip = chip + 1
else:
chip = chip - 1
return chip
Ове модуле позивамо из програма који их равноправно позива:
c = 100
for j in range(5):
n = 1000 * (j+1)
for i in range(n):
x = random.random()
if x ≤ 0.5:
c = igra_a(c)
else:
c = igra_b(c)
print(j+1, n, c)
Резултат је:
1 1000 134 2 2000 246 3 3000 356 4 4000 372 5 5000 436
Број почетних жетона је c = 100, а број понављања n се увећава за по 1000. Можете то по вољи мењати, али је добро да број опита (корака игре) n буде још већи, јер добитак (губитак) је веома спор. Иначе су аутори прилога генерисали по 10 хиљада корака у 200 утакмица и резултате приказали графички.
На пример, када уместо x = random.random() ставимо x = 1, тада се извршава само игра B и добија се испис:
1 1000 90 2 2000 72 3 3000 20 4 4000 2 5 5000 -68
Тиме доказујемо да је сама игра B заиста губитничка. Ставимо ли x = 0, добићемо исходе саме прве игре:
1 1000 98 2 2000 18 3 3000 0 4 4000 2 5 5000 -70
То је ваљда било и очигледно, али ето и доказа симулацијом да је сама игра A такође губитничка.
Оно што овде замишљамо поопштавајући, је извесно нестајање одређене појаве, фикције у ситуацији A, као и у ситуацији B. Оне су обе тако згодне реалности да се дешава настајање, или бар одржавање исте такве појаве у комбинацији AB.
Beginning » eng
Питање: Зар нису шансе никакве за настанак живота?
Одговор: Да, слабе би биле шансе за посве насумичне састојке да се као само једнако вероватне шеме из неживе појаве у живом облику материје. Међутим, та очекивања мења начело минимализма.
Већу информацију имају једнако вероватни исходи (Екстреми), па се спонтано јављају разлике. Супротности се привлаче (Opposities), да би се удруживали у подсистеме већег капацитета информације. Због истог, веће су шансе настанка живих форми од неживих, јер оне депонују више информације. Новонастали вишак неизвесности може им постајати нова равнотежа, појас удобности одозго спречаван силом вероватноће, а доле законом одржања информације.
Вероватније је да ће достигнуто стање животности тежити да остане у том него да сместа пређе у друго, јер би иначе одмах било друго. Међутим, са временом ствари се мењају. Постоји императив, нека „сила спонтаности“, која нас стално гура у стања мање информације у окружењу у којем свако тежи истом. Она би нас лако одводила у стања вечних равнотежа да није несталности саме информације. Бајата вест више није она почетна вест, а нова постаје стара већ након времена Δt, иначе трајања промене енергије ΔE која ју је донела са квантом дејства ΔE⋅Δt = h.
Поред екстремне информације код једноличне расподеле у односу на све остале задатог интервала вредности (a, b), екстремна је експоненцијална у односу на све остале задатог очекивања μ. То су, на пример, расподеле понављања без памћења. Када имамо само два исхода, први вероватноће p ∈ (0, 1) да ће се дати догађај десити и други вероватноће q = 1 - p да тај неће бити, таква експоненцијална расподела је у питањима вероватноћe афирмативног по први пут у тачно k-том покушају (k = 1, 2, 3, ...)? То је:
qk-1p = eλk-1p, λ = ln q,
а то је експоненцијална расподела, јер:
\[ \sum_{k=1}^\infty e^{\lambda(k-1)} p = p(1 + e^\lambda + e^{2\lambda} + ...) = \frac{p}{1 - e^\lambda} = \frac{p}{1 - q} = 1. \]Експоненцијалне расподеле су максимално информативе (уз дату средњу вредност μ) аналогно хомогеним, јер представљају стално и стално исто понављање. Међутим, природа бежи од тих максимума у разноликост и са тиме се повећавају шансе појаве сложених облика уопште.
У овом случају (експоненцијалних расподела) природа одлази и из стања заборављања у „памћења“, макар привидна. На пример, бактерије би се размножавале експоненцијално, али оне ширећи се убијају домаћине и или их чине имунима због чега епидемија слаби. Свака експоненцијална расподела се заправо због начелног минимализма, а налазимо да је то из овог или оног „разлога“, мења у неку мање информативну. Због тога се и фикције отимају да имају макар какво трајање, што им повећава шансе за удруживање са реалношћу.
Насупрот поменутих спонтаних избегавања максималних информација, у хомогеном стању и процесу, је тежња ка одржању истог. Информација као да не жели да постоји и та свака како настане тако нестане. Међутим, у стварности којом владају закони одржања, уместо старе појави се нова исте количине неизвесности, али можда другачијег садржаја. Тако се у честици-таласу светлости (фотону) мењају електрично и магнетно поље, наизменично се индукујући. Унутар молекула мењају се положаји атома, у атому електрона, а сви заједно никада нису на истом месту и у односу на окружење. Али, на неке од начина увек трају и остају једнаки.
Исте су им „силе“ које им покрећу „спонтаност“, а исте су им и целокупне енергије и укупна дејства. Отуда инерција, или лењост тела уопште, било живих или неживих. Мозак воли да размишља о истом, стабилизујемо се рутинама којима тежимо, прво у физиолошком функционисању, затим у моралном, друштвеном, или културолошком. Избегавање промена, страх од неизвесности, или склоност вероватнијим исходима имају исти корен у начелном минимализму.
Све ове „тежње истом“ одозго притишће тежња ка мањој информацији. У немогућности да такав вишак евентуално пребаце негде у голу супстанцу, јер информација је свеприсутна и свугде нежељена, мањи облици живота удружују се у веће. Отуда жеља појединца да се подређује, или надређује, такође да предаје своје слободе тиму или друштву ради сигурности или ефикасности. Тако настају и државе, а зато се и разграђују.
Uprising » eng
Питање: Када се већ и стрефи „живот“, како он опстане и развије се?
Одговор: Суптилности опстанка живота су много сложеније него рецимо нека сложена тензорска једначина коју једнако небисмо успевали разумети. Утолико сам живот теже опстаје и још теже се уздиже. Међутим, очигледнст је да постоје и олакшице које неке можемо описати овом теоријом.
Чињеница да се жива бића једу да би надокнадили енергију, у складу је са овде описиваним начинима за формирања стварног и нестварног. Они то чине чак и у већем обиму него што се хране сасвим неживим супстанцама, јер је лакше доћи непосредно до потребног им споја, него из далеког таквом.
Такође примећујемо да је засићеност микробима већа, а и очекујемо већу гужву око примо-предаје вишкова информација на простијем нивоу. Све мањи свет физике имаће све елементарније честице са мање сложености облика, верујемо. Они због већих гужви, али и сталних присила начелног минимализма имају веће потребе, а отуда и веће шансе искакања у друге врсте. Зато вируси и бактерије брже мутирају од рецимо мрава.
У књизи Информација Перцепције (2016) сам „интелигенцијом“ називао способност опстанка спреге стварног и нестварног, живих бића (не само бројем бодова IQ теста). У свету неизвесности, једна ствар је настати као неки састав истине и лажи, али нешто друго је трајати такав. Елем, знака I тамо је та интелигенција створења, која је то већа ако оно поседује већу „количину опција“ (информацију) у односу на неживу твар од које би се састојало. Претпоставка је да оно тада има и веће потребе за слободама.
Информација коју поседује живо биће са способношћу преживљавања I, директно је сразмерна потребним слободама S, а обрнутој је сразмери са ограничењима H, у књизи називаним „хијерархијом“. Према томе, имамо I = S/H, односно S = IH. Узимамо даље да се ово односи на сваку поједину од n = 1, 2, 3, ... врста перцепција, па имамо збир „слобода“:
s = i1h1 + i2h2 + ... + inhn,
који називам „информација перцепције“.
На основу тог збира производа:
Q = a1⋅b1 + ... + an⋅bn,
дакле, слободније писане информације перцепције као спреге два стања, низа способности, интерпретације вектора a = (a1, ..., an) и b = (b1, ..., bn) које могу комуницирати (интераговати), али и не морају, израчунава се виталност спреге. То је вишак „количине опција“ (информације) у спони учесника у односу на неживе твари. Штавише, тестирао сам ту замисао у неким симулацијама простијих облика игара.
У случајевима сталних интензитета датих вектора, |a| и |b|, капацитета стања субјеката, удруживање парова, фактора збира производа може се мењати и оно ће мењати резултат Q. Најмањи такав резултат припадао би најмање виталној спрези, а лако је доказати да ће то бити када мање коефицијенте првог низа множимо већима другог. Напротив, веће Q ће бити када мање коефицијенте првог множимо мањима другога и, што се тада подразумева, веће множимо већима.
Наиме, 1⋅3 + 2⋅1 < 1⋅1 + 2⋅3. Најмању виталност има нежива природа, али њој додатни избори нису потребни, јер она је свакако неуништива (за њу важе закони одржања). Такви субјекти a, карактери (Traits) који изразе већу виталност у Q приликом суочавања са околностима b супериорнији су у датој ситуацији. Они имају већу вештину игре у надметањима, иначе која нису својствена мртвој супстанци. Реципроцитет, пркос, отпор, али и подршка којом се први субјекат обраћа другом, може се свести кратко на „добрим на добро и лошим на лоше“, одмерено, правовремено и колико је могуће мање предвидљиво (једнако количином, не и врстом одговора).
Оваквог третирања такмичења у теорији игара нема, па се зато на томе дуже задржавам. Узимамо ли средње вредности за нулте, добијаћемо и негативне коефицијенте. Они су згодни да нам покажу интензитет зла, штете, односно негативне интеракције за износ спреге и тада за лошији ниво игре, мање укупно мајсторство надметања и нижу лигу такмичења.
Са таквим ознакама, плус за „добро“ и минус за „зло“, за делове низова (3, 2) уместо 5 и (2, 1) уместо 3, удруживањем налазимо:
3⋅2 + 2⋅1 < 5⋅3,
што значи да разбијање истоимених снижава збир Q, или удруживање сродних појачава игру. То је ефекат тимског рада (на сродном задатку). Супротан пример је раздруживање несродних које појачава игру:
7⋅4 + (-2)⋅(-1) > 5⋅3,
где је 5 првог субјекта раздвојен у (7, -2), а 3 другог у (4, -1), да би се имао виши ниво игре. Другим речима, када имате особу која је делом добра, а делом зла (што је скоро редовна појава), или систем који се тако сложено понаша (у рату, политици, трговини, игри), немојте их „фарбати истим“, него пробајте бити суптилни и „одвајајте жито од кукоља“ те смеше. Тад бивате мајстор надигравања, а не тупи лузер. Уочавати, не пренагљивати и знати изненађивати својства су игара највише лиге, али она нису дата свакоме. Наиме, виталност коју имате то је што имате и она се не може растезати у недоглед.
Слични су налази и у другим метрикама апстрактних простора, осим што рачун може бити много компликованији од горње ℓ1 метрике (Manhattan norm) која припада просторима 1-норме.
Simulation » eng
Питање: Како правите исте садржаје ових страница, јер нема трагова PHP-програма, ни JavaScript-а, или сличних?
Одговор: Питање је издвојено из дужег разговора о компјутерским симулација и стратегијама мојих горњих тврђења, које није могуће овде олако презентовати, а нити бих то хтео.
То сте добро запазили, да стране садрже много PHP-апликација и JavaScript-а, али да их користим углавном тамо где то није уобичајено. На пример Vigenère code рађен је у PHP-у у три верзије, а Ћирилизатор у JavaScript-у опширно, иако имам и једнаке са „Латинизатором“ у неколико редака Python-а. Ово је ипак мој приватни сајт за играње, па и поновљене текстове пишем на начине који „нису нормални“. Пишем програме који мењају програме. То, на пример, раде модификације програма замена. Навешћу их пар кратких и лаганих.
У посебним датотекама држим модуле попут овог obrada(). На заглављу те је њена адреса, sys-путања, да Python зна где се налазе. Тај исти модул се вишеструко позива из доњег дела које почиње листом god датотека за претраживање, овде једноставних назива које петља for слаже у HTML.
import sys
sys.path.append('D:\rvukovic\blog')
def obrada(teka):
f = open(teka, "r", encoding='utf-8-sig')
y = f.read()
f.close()
ulaz = '<li><a href="2501b.html"> Црвени помак «</a> Јан II 2025'
ulaz1 = '<ul>\n\t\t\t' + ulaz
dodat = '<li><a href="2501c.html"> Живот «</a> Јан III 2025'
izlaz = '<ul>\n\t\t\t' + dodat + '\n\t\t\t' + ulaz
print(izlaz)
z = y.replace(ulaz1, izlaz)
print(z)
print(teka)
f = open(teka, "w", encoding='utf-8-sig')
f.write(z)
f.close()
return
god = [2106, 2107, 2108, 2109, "python", 2110, 2111, 2112, 2201, 2202, 2203,
2204, 2205, 2301, 2302, 2303, 2304, 2305, 2306, 2307, 2308, 2309,
2310, 2311, 2312, 2401, 2402, 2403, 2404, 2405, 2406, 2407, 2408,
2409, 2410, 2411, 2412, 2501, "2501b", "2501c"]
for x in god:
teka = str(x) + ".html"
obrada(teka)
Неће, па неће — каже ми саговорник — због специјалних знакова „<“ или „\n“ које Python третира као извршне наредбе, а не као текст за обраду. А то је разлог зашто их пакујем у посебна имена „ulaz“ и „izlaz“. Да би улази били почеци листе, иза ознаке <ul>, тражим ulaz1 = '<ul>\n\t\t\t' + ulaz и водећи рачуна на форматизовање тог пасуса у HTML програму. Зато „\n“ за нови ред иза којег следе четири таб скока „\t“. Добија се уредан испис као на овој слици, у свим „Страницама“ пописаних програма.
Приметите да је izlaz = '<ul>\n\t\t\t' + dodat + '\n\t\t\t' + ulaz формиран да буде нови почетак те листе. Понављањем истог, програм неће додати нови ред исте листе. Овде се користи предност Python-а да манипулише програмима као са обичним TXT фајловима. Уосталом, зато је он једно време био водећи у тзв. машинском учењу.
Ево вам сада још један сличан програмчић који претражује моје блогове, тражи задате речи:
def naslov(txt,url): # Čita naslov datog sajta
from urllib.request import urlopen
page = urlopen(url)
html = page.read().decode("utf-8")
start_naziv = html.find("") + len("<title>")
end_naziv = html.find(" ")
naziv = html[start_naziv:end_naziv]
s_telo = html.find("<body") + len("<body")
e_telo = html.find("