Децембар 2024 (English ≽)

Sustentation » eng

Питање: Реално је оно што траје, кажете. Није ли то чудна дефиниција стварности? Зашто бисмо се за такву определили?

Одговор: Опстајање реалности је посебно, не свакакво. Јединствен начин дефинише меру појаве, на суптилном језику (математике) и тек познајући га откривамо склад и практичност такве одреднице. Много више облика појаве је које се мењају, али једна константна ће дефинисати њену реалност.

Грубо говорећи „све тече и све се мења“, као што је учио Хераклит (535-475), а опет „нема кретања“, како би детаљишући „установио“ Зенон (Expanse) из елејске школе, родног места Парменидa (око V век п.н.е.). А вековима касније, физика је искристалисала такве разлике и утврђивала основе закона одржања са којима настављамо.

Када се држимо неког квалитета или квантнитета појаве који иначе није променљив, онда он постоји и траје у односу на остале. Остављају у свој тој средини своју прошлост и граде своју историју. Међутим, њихова се укупност не мења, што значи да им се непроменљиви део тела издужује, стањује, а да им се интензитет садашњости проређује. Дакле, реално је оно што постоји и у прошлости, са све дужом историјом, али га има све мање у садашњости.

Концепт реалности заснован на трајању полази од непроменљивости да би, укључујући појам времена, стигао до сталних промена садашњости. Он тако постиже јединственост, подразумева је, не укључује је као вани додату претпоставку. Трајање је, отуда, у сржи теорије информације.

Нема физичких интеракција без преноса информације, нити је физичке комуникације без дејства. Тако да физичку информацију упознајемо као дејство, да дејство и информацију можемо сматрати еквивалентнима. Из дејства које је производ промењене енергије и времена, а у случају иначе константних најмањих кванта ΔE⋅Δt ≈ h, следи да за овакву информацију важи закон одржања. Дакле, уз дејство, информација је реалност.

Никада више неће бити оно што је било, па закључујемо да се садашњост помера у неизвесност. Када постоји модел, начин, нека скица будућности биће за толико развој извеснији, за толико извесност реалнија. Копирање истих слика из прошлости, кроз садашњост према будућности, окоштава садашњост и утолико је чини мање стварном. Према томе, ако стварност јесте реална, њена будућност је и објективно неизвесна. Будућност никад није сасвим предвидљива, на основу садашњости и њене прошлости.

Звуче ли вам ови закључци мршавом подлогом за теорију информације?

Bygones » eng

Питање: Да ли прошлост улази у састав затвореног система за који важи закон одржања?

Одговор: Из претходног одговора је јасно да јесте. Прошлост је део затвореног система за који важи закон одржања, јер из признања прошлости настаје трајање. Када урачунавамо дејства из прошлих догађаја на садашње догађаје тек тада реалност постаје комплетан, затворен конзервиран систем.

Према томе, прошлост делује на садашњост и одређује будућност. Она то слабије делује што је елеменат те емисије старији, али све јаче све већом својом укупношћу. То потврђује могућност сазнавања прошлости. Друго, како дејства не иду уназад и прошлост се не допуњава, то се она троши и бледи. Константност минулих догађаја знак је њеног трајања, реалности. Међутим, губитак њених информација умањује поменуту константност и прошлост утолико сврстава у псеудо-реалност.

Ово је парадокс који нам указује на један дубљи проблем са реалношћу, а који сам нарочито проверавао и помоћу анализе (Conjugated). Ако имамо простор p-норме као објекат, онда постоји јединствен субјекат који би га могао опажати из коњуговане q-норме, где је 1/p + 1/q = 1. Јединственост гаси аутентичност, а бирајући друге метрике, копије или губе детаље, или преносе друге оригинале. Ово је и интуитивно познато, да оно „што јесте“ путем чула субјекта, па и самим преносом више није оно што је.

Слика брда није исто што и брдо. Из немогућности да опажамо „бит“ као и јединствености информације перцепције (функционеле) субјеката, иде закључак да те „суштине“ природа и нема. Заиста, када је комуникација, односно интеракција сваког предмета са околином јединствена, коју од тих онда да узмемо за апсолутну? Да ли уопште има смисла за неку међу њима рећи да је аутентична а све остале прогласити лажнима?

Појам „реалности“ толико је вишеструк да не може бити јединствен. Он се тако понавља да је теоријски. Призивамо Сколемову теорему (Actual vs Ideal). Међутим, такав појам јесте предмет опажања мисаоних бића и ако је истинит, зато и свевременски, он је трајан. Стога је и реалан. Из свега видимо да реалност треба третирати слојевито, штавише многоструко на разне начине, а прошлост је само једног од њених појавних облика.

Individual » eng

Питање: Шта фали узимању неке просечне вредности за „реалност“?

Одговор: Звучиш као просветни надзорник из математике, који је за разред накрцан свим ђацима од оних који појма немају па до најбољих, затражио одржавање наставе на нивоу просечног.

То је водило до лоше наставе за све, јер бољи су се досађивали и ометали, а најгори исто али зато што им је излагање претешко, а „просечног“ стварног ученика у том разреду и није било. Слично рушимо квалитет колектива допуњавањем „по кључу“, у политици а све више и у предузећима, и бар сачекајмо да ти трендови ограниче математику. Сада, за сада још увек, ценим те разлике појава које проучавам, од највећих до најсуптилнијих. Али и ситуације усредњавања су могуће.

На пример, својствено време произвољног субјекта тече равномерно, па је његове једнаке интервале времена Δt = const. могуће дефинисати. Али онда је могуће константност дејства, ΔE⋅Δt = const, пренети на једнакост количине енергије, ΔE = const, односно на закон одржања енергије. Како то важи за сваки субјекат, ова законитост у средњем значи опет исто, па универзално важи закон одржања енергије.

Са друге стране, индивидуално (живих или неживих бића) опажање увек је дискретно, квантовано и у пакетима. Међутим, ако се на ту, не више од пребројиве бесконачности, накаче остали учесници васионе, добијено је мноштво континуум. Средња вредност пребројиве (ℵ₀) и непребројиве (𝔠) бесконачности била би попут „полу-трудне жене“, свакако неаутентичан преставник та два мноштва.

Васиона са којом комуницирамо углавном је парцелисана. Доминирајућа дискретна структура је наук о неузимању олако просечних вредности. Та нам поручује да „реалности“ леже и у индивидуама, у ћелијама структура, које не потцењујмо као нити сама тежишта система.

Concatenation » eng

Питање: Као што прошлост, кажете „бледи“, да ли бледи и „реалност“?

Одговор: Тако изгледа, али није. Разматрао сам разне концепте у преносу информације процесом кроз ланац Маркова. Нестајање полазне информације кроз пуно карика води својственој поруци генератора канала, а низ свих ка „црној кутији“. Осим ако је канал генерисан коренима јединице. А иза овог баналног објашњења су наслаге суптилних расправа које ћу покушати делом појаснити.

Прилагођавање поруке преноснику информација позната нам је појава из изрека попут: „са ким си такав си“. Уколико је порука интензивнија, утолико ће и она више утицати на канал, али посматрајући светлост са далеких звезда не очекујемо да би њени фотони сами значајно мењали велику васиону. Тада генератор ланца Маркова, стохастичку матрицу M, можемо сматрати константном. Према горе реченом, она у свом домену представља један „реалан“ процес.

Порука коју преносимо је вектор x = (ξ₁, ξ₂, ..., ξ_n), стање неког система са n ∈ ℕ компоненти. За „преносника“ можемо узети трајање током времена Δt, просто да бисмо указали на примене ланца Маркова и ван компјутера. Ни једно ни друго нису савршено безгрешна копирања већ, када их мало боље погледамо, надовезивања старих путем нових догађања.

Свеједно, ове компоненте ξ_j ∈ [0, 1] редом за j = 1, 2, ..., n, су вероватноће неке расподеле (∑_j ξ_j = 1). Дато стање, природна појава x, након времена Δt постаје стање x' = M x, са једнаким бројем могуће других компоненти. Након нових Δt настаје следеће стање x'' = M x' = M(M x) = M²x, јер је M линеарни оператор. У наставку, општа карика ланца је x^(k) = M^k x, где је горњи индекс и експонент вредности k = 1, 2, 3, ... .

Показује се да:

M^k → N,   k → ∞,

где је N матрица „црна кутија“. Ако M није јединична матрица, нити је то неки њен степен, онда се N састоји од n идентичних колона. На пример:

\[ M = \begin{pmatrix} 0,7 & 0,1 & 0,1 \\ 0,1 & 0,8 & 0,4 \\ 0,2 & 0,1 & 0,5 \end{pmatrix}, \quad N = \begin{pmatrix} 0,25 & 0,25 & 0,25 \\ 0,54 & 0,54 & 0,54 \\ 0,21 & 0,21 & 0,21 \end{pmatrix}. \]

Овде је n = 3, а сваку расподелу x матрица N пресликава у исту колону (0,25; 0,54; 0,21) и она је зато „црна кутија“, јер се на основу излаза не може сазнати улаз. Матрицу N чини униформна расподела колона.

Током преноса јављају се сметње. То је шум канала који се нагомилава и засићује полазну информацију, дезинформише је, да би током постајала непрепознатљива полазна порука. Оно што можемо видети након много времена развоја васионе може бити Велики прасак, а да тога уопште није било. Штавише, никакво умовање нити експериментисање овакву једну математичку „превару“ не би могло доследно оспорити, испостави ли се њена претпоставка тачном.

Што се тиче постављеног питања, исти рачун указује да наша садашњост заједно са својом све дужом прошлошћу бледи и „плута“ у нама потпуно непознатом „окружењу“. Појаве физике развлаче се и бледе у упитне док „реалност“ изгледа да нестаје, као да постаје ограничена и привидна, али заправо њена укупност остаје иста. Она траје у стално новим облицима.

Dark Matter II » eng

Питање: Никада нигде сличну „лудост“ нисам негде видео попут горње спреге прошлости и садашњости. Има ли то неку потврду, примену?

Одговор: Невероватно је колико успевам бити анониман, јер већ одавно помало пишем о таквом настајању прошлости и утицају ње на садашњост. Тај се утицај, пре свега, јавља у ограничавању и усмеравању будућности. Друго, ево вам нешто о тамној материји. На слици десно је линк о налазу мањка тамне материје са даљим галаксијама. О томе ћу.

Прошлост делује на садашњост, поред осталог, путем гравитације. Отуда мање галаксије имају мањак тамне материје (AGC 114905), јер остављају мањи траг у прошлости. Слично је са галаксијама које су брзо настајале. Такође, такве су галаксије ране васионе (в. слику) које немају дебео траг прошлости. Шта год да је „почетак свемира“, оно што ми видимо од пре 13,8 милијарди година као Велику експлозију математичка је „превара“ необорива посматрањем и експериментима.

Занимљивост је да једначине опште релативности садрже таква решења тамне материје и недостаје им само објашњење рецимо попут наведеног. Укратко, простор и време у Ајнштајновом геометријском тумачењу поља формално су једнаки. Временска дужина је пут x₀ = ct који светлост пређе брзином c ≈ 300 000 km/s за време t у секундама. Због веома велике ове брзине c и нарочито великог њеног квадрата, а обзиром да гравитациона сила (углавном) опада са квадратом удаљености, то она веома брзо опада са прошлошћу.

Чињеница да сличних „лудости“ у званичној науци нема ништа не значи за њену истинитост. За разлику од догме, наука је ствар преиспитивања а не веровања. Сумња у науку њена је карактеристика, не грешка (Science). Зато не журим, у миру преиспитујем, волим приватност, а како је могуће видети у другим мојим текстовима, сматрам истину трајном категоријом и можда трајнијом од закона одржања, рецимо енергије. Надживети ће.

In Trend » eng

Питање: Да ли сву реалност видите у законима одржања?

Одговор: Не, то никако. Шта тада са појавама „у тренду“, било да су модне појаве, политички токови, или комерцијални производи? А сви они наиђу као олује, прођу и забораве се. Касније не рачунамо на њих, иако на своје начине они мењају ток стварности. Тренд за и против је често глас или погон. Нестваран је на начин врхова и доља уопште таласања.

Као што разликујемо фазу или фазну брзину од самог таласа и брзине таласа, сматрам „трендове“, као бурне појаве сад и више никад, врстом „стварности“. Оно што је њихова трајност је мера њихове неизбежности. Појава са „дозом неизбежности“, према горњем, у истој има апстрактну али једнаку количину реалности, па је морамо третирати и реалнијом од додатних димензија времена, а реалнијим и од Пинокиа. Уосталом, огољена неизвесност је таква, доза неизбежности.

Најуспешнији модни дизајнери они су који боље погађају жеље и потребе циљаног тржишта. Као што већина људи заправо и не би да сазна истину него желе само потврду лажи у које верују, успешни модни трендови они су који потхрањују исте визије, рецимо, о сопственој изузетности, или су просто униформа за слично друштво у потврди њихових лажи. Такав део тренда је као поменути измишљени лик дечјег романа који наставља да „живи“ у нама.

Са друге стране, добар креатор трендова има добре процене реалности у којој је и могућности које би та могла произвести на тржишту фикција. У том је смислу тренд одраз стварности, скоро једнак коњугованој слици и толико реалан да реалнији не може бити. Реалност је толико варљива и многострука појава да бисмо промашили мету ако рачунамо само на ту једну њену тврђу верзију.

Појаве које производи реалност али не спадају у реалност, назовимо псеудо-реалност. На пример, таква је прошлост, паралелна реалност (додатних димензија времена), или тренд. Прва је и једно и друго, за стварност фалична за псеудо-стварност сувишна, друга је својствена реалност а вањштини небитна, а трећа попут прве може бити фактор историје света, али је веома фиктивна. Прва и друга су независне од виталних, док су трендови одлика живих бића, посебно нас људи.

Оно које нам треба је проширење појма „реалности“ да бисмо могли оправдати значај математике у физичкој реалности, односно да дамо простора развоју експерименталних знања. Доследно, сходно псеудо-реалности која превазилази значај за саму фикцију.

Truth Power » eng

Питање: Шта вам значи „истина“ и зашто је сматрате „реалном“?

Одговор: Не идем даље од појма математичког исказа који може бити или тачан (⊤) или нетачан (⊥), односно истинит или лажан. Примењено, рецимо, у физици, само „истине“ су оно по чему се могу одвијати природне појаве. Доказ да је нека појава немогућа, гаранција је да се она не дешава.

Овако изречена „гаранција“ указује и на невероватну блискост физичких закона и, са једне стране, апстрактне математичке истине, али и са друге стране са физичком реалношћу. Како год, оне су повезане у неодвојивој целини изворности из које тек наша машта може апстраховати „истину“ и „реалност“. Обе су непротивречне, доследне и трајне категорије једне исте веродостојности.

Када пођете од тачне претпоставке и користите дедукцију морате добити тачну претпоставку. У закључцима, добијете ли опречне исказе имаћете сигуран показатељ да је претпоставка нетачна. Наиме, импликација па и дедукција су нетачне ако и само ако ⊤ ⇒ ⊥. Само из нетачне претпоставке можете добијати и тачне и нетачне последице, тј. ⊥ ⇒ ⊥ и ⊥ ⇒ ⊤ су тачне импликације. Ово друго је одлична подлога за манипулације, подмећући их место такође истините ⊤ ⇒ ⊤. На пример, спиновањем исказа, вешто се држећи нејасних узрока ради извођења жељених убеђења. Способност ових непоузданости нова теорија информације нам успешно објашњава.

Истина је да постоји лаж. Наиме, постоје докази контрадикције. Такође, постоје докази да неки исходи нису могући. Према томе, неистине су као и истине објективне појаве, али се прве од других разликују по одсуству у физичкој реалности. Лажи учествују у нашим доказима закона физичке реалности (Нестварно), из чега следи још један настанак разлика онога што можемо доказати од онога што јесте. Посебно, отуда и неопходност виталности у сазнавању, дакле у откривању и мањим делом у стварању, математике.

Лаж се налази у оном делу фикција које су без „дозе неизбежности“, које су попут тренда, додатних димензија времена, или Пинокиа. Неистина је недоследна, нестална, за њу не важи закон одржања. Почесто запажамо да су конфликти између добра и зла заправо конфликти између истине и лажи. Али поверење невиног, тупо веровање наивног у истинитост, добра је алатка лажовима. Зато сам играче стратегија III лиге назвао „добрице“ (Traits), а оне из лиге изнад „манипулатори“. Игром веће виталности се побеђују играчи мање виталности.

Физичка твар не уме лагати, не примећује лаж, игнорише је, све док на неки рецимо несхватљив начин ступи у интеракцију са њом и, штавише, формира живо биће. Овде се не бавимо тим „несхватљивим“, него само констатујемо да жива бића постоје, да су и она део природе. Према томе, постоје и лажи као саставни делови виталних створења.

Да ли много понављана лаж заиста може постати истина, као што би да нас увере преваранти, овде је небитно. Оно што можемо приметити је да истина траје и траје, да је у томе њена снага наспрам лажи која је можда њен разблажени облик, па стога привлачнија док бурно настаје пре него што излапи. Ово следи из начелног минимализма. За разумевање језика лажи треба бар мало виталности, вишка опција наспрам мртве физичке твари. То нам говори да лаж мртвилу даје животност, да допуни физику и њен иначе свугде присутан принцип најмањег дејства.

Почетна привлачност лажи и трајност истине (The Truth) комбинација су за нестабилност живог бића, односно за способност таквог да има вишак опција. Снага лажи је у садашњости, а не у будућности, док је са истином обрнуто. Истина је у тренутку толико нејака наспрам лажи да из тога што гледамо около остају само перспективе, веома ретко истине, а од других слушамо само мишљења, не чињенице. Зато нас истина „ослобађа“ тако што нас прво чини беднима, презреним, или усамљеним пред другима, а тек евентуално паметним, цењеним, харизматичним или генијалним.

Према реченом, логично је да истина има већи значај од лажи, због њене дуге упорне истрајности. Она је окосница виталности. Видесмо да истину треба сматрати „реалнијом“ од лажи, а лажи су такође врста „реалности“, па је онда и истина у том сендвичу на свој начин „реална“.

Development » eng

Питање: Да ли сви „реални“ концепти природе имају неку „развојност“?

Одговор: Да. Анализираћу три главна примера „реалности“: у појави истине, затим физичког тела и у случају живог бића. То су, сваки на свој начин, наводи „трајања“ (Sustentation), такође „развојности“.

Реално је оно што траје, дакле, што има растућу прошлост која такође припада том затвореном систему конзервације. У таквом прошлост делује на садашњост која зато може да „бледи“, или да постаје одређенија, уређенија, мање неизвесна. Сваки се од три случаја (истина, тело и живот) може на наки начин подвести под ова очекивања.

Претпоставка је да бесконачности објективно постоје (Vaccum). Међутим, ми их посматрамо из жабље перспективе и оковани коначним физичким интеракцијама (Expanse), али са њима ипак можемо рачунати. Та „чудна“ могућност тиче се и Сколемове теореме, према којој свака теорија првог реда са бесконачним моделом има и пребројиво бесконачан модел. Овај најмањи бесконачни кардинал, ознаке ℵ₀, заправо срећемо набрајајући рецимо природне бројеве. Њихов скуп (ℕ) је дискретан, има пребројиво бесконачно много елемената {1, 2, 3, ...}.

Већи од ℵ₀ је кардинални број скупа реалних бројева (ℝ) који називамо континуум и означавамо са 𝔠. Може се показати да је 𝔠 = 2^ℵ₀, па на исти начин даље добити још већи кардинални број 𝔠₁ = 2^𝔠, па и од овога опет већи 𝔠₂ = 2^𝔠₁, и тако даље. Опционо се може постулирати да између било која два суседна кардинала постоји још један, различит од оба, да скуп кардинала неумољиво подсећа на реалне бројеве. Ово „наликовање“ се такође може објашњавати помоћу поменуте Сколемове теореме, али и њених последица. Апстракција је свачија, а конкретност је увек нечија, јединствена.

Уједно, истине као апстракције свевременске су. Оне су трајне и у нашем свету коначних перцепција увек су исте. Малих смо перспектива и у том домету оне се уопште не мењају. Како, према овој теорији информације, извесност има вероватноћу један то је принципијелно да и она некада (у дугим бесконачностима) може изостајати, штавише да се може мењати, еволуирати. Очекивана је промена садашњости ка већој извесности и то је одговор на други део питања који се тиче истина.

Што се тиче физичких тела, мртве природе, одговор на ово питање давао сам у више наврата, а међу најчешћим било је призивање минимализма. Начелно чешћа реализација вероватнијих догађаја доводи до принципа најмањег дејства, или спонтане тежње система ка мање информативним стањима. Отуда садашњост спонтано губи информацију, али оставља све дужу прошлост са којом се допуњава тако да важи закон њеног одржања. Приметимо да је ово на други начин исти резултат (Sustentation) који је тада изведен из конзервације и не помињући минимализам.

Трећи случај је вишак информација (количине опција) који се придодаје физичком телу као виталност. Мртвом материјалу је додата разблажена информација, или је назовимо лаж, са личном несталном судбином. Она је у овом или оном облику увек прсутна, потенцијална је могућност, тако да је можемо сматрати врстом „реалности“ са „дозом неизбежности“. Из античких времена до данас смишљани су примери истина, попут: људи су смртни, штошта се у животу се мења, на Земљиној површини је 71% воде, да би негације ових биле примери неистина.

Аристотел је сматрао да изјаве о будућем стању ствари нису ни истините ни лажне. Таква изјава постаје тачна или лажна у будућности. Наводио је као пример изјаву о сутрашњој бици на мору. Слична би била релативна изјава, која би у једом контексту била истинита, а у другом нетачна. Као на пример: „данас пада киша“. За кишног дана таква је истинита, иначе није. Ево једног посебног случаја: „Ова реченица је добар пример тога о чему говорите, јер она то није“. Али, постоје и апсолутне и чисте лажи.

Када се лаж удружи са истином она постаје перфидна, заводљива, чак и привлачна (минимализмом), животна. Познато нам је да се лажову неће веровати ни када говори истину, али сада знамо да је то због несталности сваке поједине лажи. Привлачи нас њена лакоћа, али хоћемо стабилност. Лаж је заводљива, она води човека „из шумарка у џунглу“. Лаж је згодна онима који би да јој верују и боље лажемо о ономе што се од нас очекује, па такође, лагање себе често је дубље укорењено од лагања других.

Живот садржи и другу, материјалну страну, тако да се не да забораву. Он превазилази умирање размножавањем, продужавајући животе ћелија са животима ткива и већег организма. Биографије наставља са породичним историјама, а ове државним заједницама и цивилизацијама. Много пута сам објашњавао да личну слободу мењамо за сигурност и ефикасност, јер тежимо ослобађању вишкова информације, али би и остала супстанца то исто, па је алтернатива ограничавање себе друштвеним уређењем.

Transition » eng

Питање: Имате ли неко алтернативно објашњење еволуције живота на Земљи?

Одговор: Као што се порука и информација мењају ношени Марковљевим ланцем, тако се развија и живот на Земљи. Али за разлику од свих истих карика ланца Маркова, земљин околиш стално се мења, па изостаје ток у „црну кутију“ као и дегенерација полазне поруке у својствену исте карике ланца. Подсећам, живот настоји да опстане (Development), да буде стварност.

Није тешко замислити симулацију „еволуције живота на земљи“ помоћу променљивих карика ланца Маркова, али ће сложеност таквих функција и њихових композиција чинити задатак тешким за реализацију. Овде се нећемо бавити таквим детаљима, али приметићемо да покварен сат два пута дневно показује тачно време. Да, не само релативне, неистине могу у неким околностима бити истине. Такве нас инспиришу да посматрамо еволуцију фикције везане за материју као супстрат еволуције живота.

Кажемо ли да фикција грозничаво настоји бити реална појава и трајати везујући се за материју, мислимо на процес отпадања несталних лажи и опстанак оних везаних за материју који су у том „лепљењу“ имали више среће. Мислимо и на спонтану тежњу твари ка мање информативним и вероватнијим стањима. То је општа тежња неделовању, овде присутна у повлачењу материје засићеније информацијом ка разуђеној релативној лажи. Привлачна сила лажи-лажи непостојана је колико и учеснице.

Као што видите ова објашњења нису сасвим „алтернативна“ Дарвиновој еволуцији живих врста ка боље уклопљеним у средину, али појашњавају неке празнине у тој теорији. На пример, нису све случајности у мењању живота једнако вероватне, јер постоји стална тежња минимализму која од простијих облика живота прави сложеније (ћелије дају своје слободе заједници), нити би супстанца олако пропуштала прилику везивања за фикцију, када јој се та посрећи.

Fictions » eng

Питање: Може ли бити да су „реалности“ заправо саме „фикције“?

Одговор: Да, али не на начин као што мислите (из дела разговора). Ми не живимо у „Матриксу“, или у било каквој фикцији какву би и најбољи уметник, био то режисер или писац, могао смислити. Зато што стварност превазилази сваку нама замисливу слику. Сетите се Геделове теореме немогућности.

Једина разлика између стварности и фикције је у томе што фикција није веродостојна, рекао је Марк Твен. Али када је кредибилна, убедљива или физички потврдљива, онда више није фикција. Са тиме смо на корак до одговора на постављено питање. У наставку сетимо се горе поменутог да покварен сат два пута дневно показује тачно време (1). Испричати ћу вам и једно моје искуство из наставе (2), затим један пример из математичке логике који то искуство оправдава (3).

1. Питање реалности света фикција, математизирајмо тако да га сведемо на питање: постоји ли тако савршен систем лажи који се не може довести у контрадикцију. Био би то дедуктивно перфектно складан систем са увек тачним импликацијама. Сан сваког преваранта, који би они престали да сањају када би схватили колико је тешко остварљив. Међутим, могућ је.

Сматрамо да је полуистина лаж, али постоје и релативне лажи, каква је „данас пада киша“, неких дана тачна изјава, па је она такође релативна истина. Замислимо сада такву структуру релативних истина и неистина који ће се додиривати на местима тачности. То је увек могуће полазећи од елемената полуистина, а надовезујући их полунеистинама, јер је ове друге могуће просто измишљати по потреби. Лажи су необавезне, нису сталне и могуће их је креирати по жељи. Заправо, монтаже таквих полу лажи и истина, математички гледајући, задатак је са пуно решења.

Формално, такве креације постоје свугде око нас. Узмимо само таласање светлости са претходне слике лево. Кажемо да у хоризонталној равнини магнетна фаза таласа док нестаје индукује вертикалну електричну фазу. Тако осцилујући магнетно и електрично поље путују простор-временом као догађаји који не захтевају додатни медијум за ширење. Структура је васионе, њен простор, време и материја, тако таласна (Луј де Број, 1924) и једнако „нестварна“.

Колико је немогуће доказати да овакав модел није стваран, исто је тешко оспорити га. Зато је одговор на питање: да, може бити да су „реалности“ заправо саме „фикције“. Пређимо сада на пример са наставе.

2. Када сам неке тамо давне године радио са првачићима гимназије, како бих ученицима омекшао алгебру логике, шалећи се и правећи атмосферу њима збуњеним, испричао бих како се у овом свету свугде лаже. Много се и стручно лаже, а да се они не би нашли у небраном грожђу ми ћемо сада мало вежбати лагање. Неко ће нам од вас, добровољно, испричати шта је радио јуче и то тако што ће све и једна реченица бити неистинита, а неко други ће текст дешифровати откривајући истину.

После почетног снебивања, ђаци су постали одушевљени наставом да сам наредних часова једва успевао прећи на Булову алгебру. Међутим, некога од њих је родитељ питао „шта сте радили на часу математике“ и пошто је добио одговор „професор нас је учио да лажемо“ та пракса је убрзо стала. Поука је да је могуће причати истину помоћу лажи.

3. У „Причама о информацији“ (3.7 Дуализам лажи) навео сам и један од примера мојих колега из Ваљева. То је следећа прича о три града.

Грађани града A увек говоре истину, грађани града B увек лажу, а сваки грађанин из C наизменично говори истину и лаж. Дежурни ватрогасац је телефоном примио поруку из једног од ових градова: „Код нас је пожар!“ јавио је један грађанин. „Где?“‘ – питао је дежурни ватрогасац. „У граду C“ – одговорио је исти грађанин. У који град треба отићи ватрогасна екипа?

Поменути грађанин није могао бити из A, јер они стално говоре истину, а две изјаве које је примио ватрoгасац не могу обе бити тачне. Он је могао бити из града B, грађана који само лажу, јер је могао слагати „Код нас је био пожар!“ и затим опет слагати да је он „У граду C“, јер пожар је могао бити у A! Грађанин C који наизменично говори истину и лаж није истим редоследом могао рећи прву па другу изјаву. Такође, није могуће да прва изјава буде лаж (јер пожар није у C), а друга истина (пожар је у C). Према томе, ватрогасна екипа треба отићи у град A.

Поука овог „задачића“ је да свет лажи може на неки начин бити доследан слично свету истина. Анти-логика тог света следи већ и из алгебре Џорџа Була (1854) о којој сам више пута писао. Једине вредности променљивих тамо су тачно (⊤) и нетачно (⊥). У применама их представљамо цифрама 1 и 0 или у компјутерским процесорима стањима „има струје“, или „нема струје“. Заменом места ова два, свет истина постаје свет лажи и обрнуто.

Друга поука овога је да је могуће причати истину помоћу лажи. Трећа је да је могућа доследна структура која се састоји од самих неистина, а која би се одговарајућим језиком могла превести у структуру самих истина.

The present II » eng

Питање: Како настаје „садашњост“?

Одговор: То је добро питање. На њега сам се почесто враћао (The present), уверен сам, са једнако добрим одговорима. Не кажем како ваљани јесу дефинитивни, искључиви, па ево још понеког таквог. Нема их у претходним, него су продужетак непосредно последњег модела (1).

Вест чим је настала нестаје. У том смислу се одвојене информације понашају као несталне фикције, али тек закон одржања њиховог безличног мноштва даје познату нам реалност садашњости. Као пример светлости, на линку слике претходног одговора (Fictions), која осцилира између електричне и магнетне фазе, и друге информације садашњости могу бити периодичне, да би у таквом пакету могле трајати.

Појединачне полуистине такође су нестабилне. Али, увек су количином у истом мноштву око нас, јер иначе ми не бисмо могли трајати и не бисмо били реални. Независно од нас, или од виталних бића уопште, исте опет постоје невезане за материју. Замислимо даље да су оне те које изнова и изнова креирају те исте твари. Како? Па на исти начи описан моделом (1) претходног одговора: градећи тако савршен систем лажи који се не може довести у контрадикцију!

Замишљајмо апстрактне истине (⊤) и неистине (⊥) Булове алгебре, попут „материје“ коју чине таласи „ничега“. На тај начин изградимо апстрактан простор тачности и нетачности. Просторе таквих елемената као тачака и њихових сложенијх структура видимо као примену Булове логике. На тај начин, рецимо импликација ⊥ ⇒ A и дисјункција A ∨ ¬A, тачни искази за свако A ∈ {⊤, ⊥}, били би елементи овог простора, као и безбројне остале реченице алгебре логике биле они тачни искази или не.

У том апстрактном простору логике, само тачности опстају а нетачности пропадају, доследно нашој дефиницији „реалности“ са законом одржања (Sustentation), а са друге стране истинитости као основном природом тог стања. У таквом се „садашњост“ понаша као талас истина, или као возило за које се истине лепе док неистине отпадају. Процес пријањања истина, као нити прљавштине на познатим нам стварима, неће стално гомилати све дебље и дебље слојеве. Та оплата стабилизује се око неког оптимума.

Да је свет истина еквивалентан са светом неистина доказујемо заменом ⊤ и ⊥. Таутологија (увек тачних формула) има једнако као и контрадикција (увек нетачних). Према томе, ма колико да садашњост прикупи тачности, једнако је преосталих нетачности. Ова равнотежа је могућа, пре свега, из несталности нетачности — када је њихов настанак условљен присуством тачности. Међутим, садашњост је све ређа, па су тачности и нетачности у њој све мање присутне.

Ово о проређивању садашњости, зарад растуће прошлости, познато нам је из другачијих приступа овој теми. Сада откривамо да текући ход „сада“ ка извесности не значи пуко повећавање количина законитости колико и свођење закона природе једних на друге. Такође, исто може резултирати обавезивањем више материје мањим бројем закона.

Укратко, настанак „садашњости“ долази из губитка бајатих информација и индуковања нових њима, притиском закона одржања. При томе, више насталих значило би више догађаја, већу фреквенцију појава и бржи ток времена, што би значило да се у стварности догађа успоравање времена. Јединица времена траје док се не намири потребна количина догађаја.

Logic Space » eng

Питање: Постоји ли нека метрика таквог „простора логике“ претходног одговора (The present II)?

Одговор: Да, има више начина да „простору логичких исказа“ дамо неку метрику. На пример, речена је Хемингова (Distances II).

Претпоставка је да има превише могућности, али следећи Борељ-Кантелијеву лему само коначно много их (n) је релевантно. Тако долазимо до низова x = ξ₁ξ₂...ξ_n „цифара“ ξ_k ∈ {⊤, ⊥}, или правих бројева ξ_k ∈ {1, 0}.

Са фиксираним природним бројем n ∈ ℕ дефинишемо скуп X бинарних низова (цифара 0 или 1) дужине n. За два таква низа, растојање d(x, y) је број позиција у којима се ови низови разликују. На пример, за n = 3 биће d(101, 110) = 2 и d(011, 001) = 1. То је Хемингова метрика. Томе додајмо и проширење скупа ових цифара, јединица и нула, као и њиховог смисла.

Реалне су само истините појаве. Када је на k-тој позицији, индекса редом k = 1, 2, ..., n, појава са особином из скупа S = {A, B, C, ...} онда ξ_k преузима вредност елемента тог скупа. То је и даље Хемингова метрика. Међутим, сада радимо са „обичним“ метричким просторима, не марећи за њихово порекло на основу исказа алгебре логике. Ово је метрика мртве природе, без виталности. Због закона одржања треба јој додати и време, а како се садашњост проређује, то се обим неистина смањује. У том смислу за њих не важи закон одржања.

Временом, садашњост се „проређује“ тако што расподела особина редом ξ_k престаје бити униформна на начине да губи информацију (Екстреми). Рецимо, ако би са растућеми индексом k вероватноћа Pr(ξ_k) опадала, она никада не би достизала експоненцијалну расподелу, јер таква би поново била екстремна за дату средњу вредност μ. Нису то догађаји попут слепог (без памћења) бацање новчића када свако следеће има вероватноће пола-пола за исходе писмо-глава. Прошли мењају шансе будућих.

Када је свет извеснији, боље озакоњен, са мање сувишних опција, онда је мање места за виталности, мање је лажи. Усмеравају се, редукују или губе разлози за размножавањем, историјским токовима и уопште еволуцијом биолошких врста. Број догађаја је мањи, релативно време тече спорије и, може се рећи, зато је садашњости привлачан тај смер. У крајњем случају, када би сва садашњост нестала и претопила се у историју, тада више не би било виталности нити лажи. Не би било Булове алгебре.

Rough Texture » eng

Питање: Да ли вам је поменути „простор логике“ превише груба слика стварности?

Одговор: Наравно да јесте. Сама васиона била би суптилна слика. Простор логике биће „коректна“ дедуктивна теорија, Deduction II, када не садржи неистине, али је она тада „непотпуна“ јер садржи исказе (тј. Геделове пропозиције) који су истинити иако тој теорији нису доказиви. То би била (груба слика) стварног простора логике без виталности. Лажи и фикције додају том простору нешто од потпуности, уједно одузимајући му толико од коректности.

Простор логике нам отвара поглед на векторске и метричке просторе, на физику такође, са становишта Геделових теорема. Примећујемо нијансе истина које се не помињу у Буловој алгебри. Једнако је тачно рећи „вода је мокра“, као и густина воде је око 1 грам по милилитру (што се мења са температуром или са раствореним супстанцама), али те две нису једнаке „истине о истини“. Суптилно је и приметити да физичке истине по себи нису једнаке математичким истинама, спознате употребом виталности и неизводиве без лажи, иначе непознатих првима.

Метода „простора логике“ открива још једну интересантну појединост, а која би претходним начинима могла остати незапажена. Познато нам је да се садашњост проређује, количином информације стога и материјом, да је то једна од карактеристика ове теорије. Међутим, сада сазнајемо да се и количина истина садашњости смањује. Говоримо о процесима који трају милијарде година у којима се садашњост спонтано развија ка већој извесности, односно мањој информативности.

Смањивање „количине истина“ сада открива да већа извесност система података значи боље увезивање и свођење једних истина на друге, или гледано са друге стране, на захватање више елемената система мањим обимом законитости.

Less is More » eng

Питање: Шта имамо од апстраховања ствари?

Одговор: Понекад нам мање даје више. Боље нам је са мање дугова и сувише рачуна, или без лоших односа. Имати мање ствари ради фокусирања на мање задатака да би имали више смисла, времена и слободе у животу није мало.

Деца су мање креативна са више играчака (fewer toys). Смањењем шаренила поента слике долази у први план, отклањањем сметњи, шума канала, пренос поруке постаје квалитетнији. Мање није увек боље, али вишак информација дезинформише нас. Једноставно израчунавање фреквенције слова (Letter Frequency), слично и речи у текстовима, каже да је садржајнији текст мање информативан. Овај неочекиван, апсурдан и само на први поглед неприхватљив закључак последица је уређености, посвећености теми и стила текста бољег писца са мање сувишног.

Апстраховане истине, не само које су непосредно извучене из конкретних појава, такође показују своје практичне предности. Практичне конкретне ствари су јединствена физичка стања, међутим апстракције облика модел теорија логика првог реда (Skolem), налазимо у многим применама. Зато штедимо бавећи се теоријама. Поред једноставности и лакшег рада, овим извлачењем иначе вишеструко понављаних структура добијамо субстрат, или коцкице за изградњу слике света (ако смо вешти у апстраховању).

Лаж је такође (као и конкретно стање) на свој начин јединствена, налази се у датим околностима и долази од виталности, јавља се у односу на њих и упркос почетних очекивања брзо умире. Лаж треба стално хранити, она је стални трошак, а профит од ње долази из наивности живих бића. Сама по себи и обзиром на околности, лаж није поновљива. По себи, процесом учења преварених, понављена лаж мање је вредности, а због непрестаног мењања околности она више и није „на правом месту“.

За разлику од истине, која се може периодично обнављати мењајући се по садржају али не и количином, лаж нема такве могућности спонтаног трајања. Зато што апстрахована из ствари дужу вредност има издвојена истина, она је циљ наука, математике и филозофије. Привлачност лажи оруђе је манипулатора.

Boredom » eng

Питање: Можете ли рећи нешто о досади са становишта своје теорије?

Одговор: Чудно питање, али само наизглед, јер „досада“ је описана доња граница појаса удобности живих бића са горњом страхом од непознатог (Dissonance).

Она је доња зона конформизма испод које је жеља за слободом. Страх од непознатог где почиње анксиозност око непредвидивих ситуација или догађаја налази се одозго појасу удобности код свих живих бића, односно система са виталношћу. Доњу препреку чини закон одржања, а горњу сила неизвесности (Сила вероватноће).

Логично је да таква „досада“ кроз историју буде увек присутна, али и да постаје типичан феномен модерности. Њени претходници су генерално били резервисани за мале групе, као што су племство или свештенство, док досада погађа широко и мора се рећи да је она релевантан феномен за скоро свакога у модерном, западном свету. Парафразирам филозофе досаде.

Могуће је досађивати се а да тога нисмо свесни, а могуће је досађивати се када нисмо у стању да наведемо разлог или узрок тој досади. То, видљиво је зато, јер нам недостаје изазова које тражи вишак опција, информације коју имамо као виталан физички систем, а што узрок досаде лежи испод моћи нашег непосредног разумевања. Мушкарци се досађују чешће него жене, претпостављам, последицом кроз векове уређивања законодавства које се више обраћа мушким „проблематичним“ облицима понашања. И тај тренд ће се настављати, верујем, да мушки пол губи своје улоге.

Киркегор (Søren Kiekegaard, 1923) је писао да је досада извор свег зла, па и оригиналности, додао бих, јер нас може покренути ка „вестима“ које би и сами стварали. Зато може бити да делом ратови почињу из досаде, због излива одушевљења и еуфорије тада као да славимо прекид монотоније, а за које примере: Први светски рат и рат за Фокландска острва, наводи Јун Хелеснес (Jon Hellesnes, På grensa). Међутим, рат без креативности, са мањком слобода учесника, временом и сам постаје досадан.

Развој удобности технологијама и законодавством обећава пораст досаде становништва. Шетње парковима, симулације играчкама, или „изазови“ нових послова не морају нужно повећавати проблематичност и опасност свакодневног живота. Напротив, тежићемо већем конфору у свему. Тако и адаптацијом, прети нам општи пад виталности. Ширећа досада ићи ће смањењу наших когнитивних, физичких, па и здравствених способности, што ћемо још дуго моћи (наивно, искључиво) приписивати лошој храни, води, ваздуху, или, гле апсурда, такође и стресу услед новог живљења.

Stagnation » eng

Питање: Писали сте да би природа волела бити без неизвесности, али не може јер је од неизвесности саткана. Како то?

Одговор: Да, писао сам о томе, на пример, много пута у Причама о Информацији физике, биологије, права: „Природа као да не жели информацију иако је сва саткана од ње.“ и у другим приликама.

Неизвесност је када не знате како се неко зове док не чујете његово име. Информација премошћује и гаси неизвесност. Као преносник, она је и ткиво неизвесности, структура простора, времена и материје. Са друге стране, мање информације има у вероватнијим исходима, па је тежња природе ка вероватнијим исходима уједно спонтана тежња у правцу мање информативнијим стањима. Ово је еквивалентно тежњи мањем дејству.

Објективност неизвесност попут је линеарне независности вектора. Прво квантна стања, па онда и сложенија су репрезентације вектора. Њихова је интеракција интерпретација скаларног производа вектора, коју називам информација перцепције. Када су вектори узајамно окомити, скаларни је производ нула и толика им је узајамна информације перцепције, односно нема сазнања једног о другом, нема такве комуникације међу њима. Рећи ћемо да постоји максимална неизвесност међу њима.

Напротив, што је мањи угао између вектора биће мања неизвесност међу одговарајућим стањима, већа је могућност узајамне комуникације та два, већа интеракције, већа је информација перцепције њихове спреге. Тиме они обједињују већу неизвесност и конзервирају је попут дејстава мањих честица у атоме, што је процес скривања неизвесности нарочито изражен на самом почетку Великог праска, пре око 13,8 милијарди година. Такви, процеси „гурања под тепих“ нежељене неизвесности, или аналогни, трају стално.

Спрегнута стања су боље информисана једна о другом, између њих мања је неизвесност, па у природи постоји општа склоност привлачењу налик гравитационом. Супротна њој је исто присутна шира тежња развлачењу, разређивању информације, па тиме и неизвесности, због које се свемир шири. Између те две крајности је такође пожељно стање мировања, које сам описивао на случају два паралелна проводника (Current). Електрони у кретању у истом смеру постају информативно дефицитарни (магнетно се привлаче), али им је узајамно мировање немогуће (због титрања) када се они крећу у разним смеровима и постају информативно суфицитарни један другоме (магнетно се одбијају).

Набројане ситуације нуде и начине процењивања „притиска стагнације“, који је на различите начине присутан у све три (привлачењу, одбијању и мировању). Међу овима нам је још интересантнији притисак стагнације на крило авиона, на претходној слици лево, у тачки где се струје ваздуха разилазе. Линк нас води до формуле:

\[ p_0 = p_s + \frac12\rho v^2 \]

и објашњења. Укратко, p₀ је укупни притисак у „тачки стагнације“, p_s је статички притисак, ρ је густина флуида (течности или гаса), а v је брзина тока флуида. Када се мало боље погледа, овај укупни притисак управо је „притисак стагнације“, без унутрашњих кретања атома, реакције једнаке акцији надолазећег флуида.

Појединачно гледајући, рецимо један фотон, притисак стагнације долази од његовог импулса, или енергије. Дејство (производ енергије и времена) које фотон носи једнако је „жељи“ природе да се оно не деси. Ширећи се у мноштва, опажамо како различитост, прва претпоставка неизвесности, постаје и оруђе природе за склањање од ње. Природа је мајстор оваквих извртања, кажемо дуализама, којима „непријатеља“ чини „савезником“. Бежећи у различитости она смањује своје информације (Екстреми).

Synchronization » eng

Питање: Да није претенциозно говорити о „притиску стагнације“ уопште у привлачењу, одбијању и мировању стања природе?

Одговор: Не, јер говоримо угрубо о свету теорије информације. Она је нова и, обзиром на опширност, ширина је прво што јој тестирам овим одговорима. Претенциозна је била сама идеја информација које чини овај свет, васиону чија суштина је неизвесност, али сада је постала занимљива. Пре тога, када сам почео са развојем идеје о „објективности случајности“, идеја детерминизма била је већини несумљива. Сам Ајнштајн као и многи пионири квантне механике никада не би одустали од детерминизма. Зато никада довољно сумње у поставке ове теорије и њихове шире последице.

Тема нам није сама физика у садашњем опсегу, а тестирати и постављати темеље за њено ширење, на овим принципима, било би исувише кратког даха када бисмо се превше држали детаља. Зато чак за посебне физичке појаве, попут линка на слици десно, тражимо и сагласност са „притиском стагнације“. Овде је у питању спонтано синхронизовање приказаних пет метронома постављених на заједничку клизаву подлогу. Њихова таласна кретања интерферирају, јер се фазе могу доводити у узајамна мировања. Та стања су привлачна дејством „силе“ стагнације.

Наравно, ова појава, тумачена привлачењем метронома у суперпозицију, може се објаснити и класичном физиком импулса. Али, разлог одржања импулса класичне физике опет је начело минимализма нове теорије које је, у свом ширем облику, раније непознато. Из чега сада проналазимо да није само тај и такав импулс узрок оваквих сличних синхронизација.

Знамо да деца уче имитирајући. Такође је познато да мождане реакције одраслих прате сличне код других активних особа самим посматрањем њихових физичких радњи. То је откриће почело недавним запажањима 1990-их „неурона огледала“ који се активирају без обзира да ли мајмуни сами обављају неки посао или посматрају друге како се таквим истински баве (Rizzolatti & Fabbri-Destro, 2010). Томе додајмо везу оваквог налаза са претходном суперпозицијом путем информације перцепције.

Формално, информација перцепције је скаларни производ вектора, два стања природних система. Тада важи (5. Пример) Шварцова неједнакост \( |\langle u, v \rangle|^2 \le \langle u, u \rangle \langle v, v \rangle \), односно |⟨u, v⟩| ≤ ∥v∥ ∥u∥, где једнакост важи ако и само ако су вектори u, v линеарно зависни. Стања различитих праваца и нису зависна, што значи да је таквима информација перцепције мања од производа њихових посебних информација (интензитета вектора). Она се зато привлаче, јер теже мањем износу.

Ето и одговора како нас музика, плес и ритам спајају. Добри концерти су често посећенији од многих политичких скупова или окупљања животно интересантних. Мањина са пулсирајућим звучним паролама на улици ће почесто остављити јачи утисак од аргументоване компликоване приче и од дисонантне већине.

Децембар 2024 (English ≽)