|
|
|
Artificial
Питање: Како да тестирам да ли је (вештачка) „интелигенција“ заиста интелигентна?
Одговор: Питањима попут: „Мој деда има две канте од пет и девет литара, а треба му тачно 7 литара воде. Како да толико одвоји?“
Ако каже да нема решења, или прича неке глупости, онда није довољно интелигентна. Колико јој је ово питање већ постављено, са негде сугерисаним решењем, треба смислити неко ново слично.
Нека деда сипа воду у канту Пет, као на слици лево, па сву преспе у канту Девет. Затим опет у Пет, па одаспе 4 да допуни Девет, у првој ће остати 1 литар. Испразни Девет и сипа у њу тај 1 литар, па поново наспе пуну Пет и преспе у Девет — где се сада налази 6 литара. Успут, деда је имао сваку од запремина из скупа {1, 5, 6, 9} литара.
Настави ли и сипа воду поново у Пет, па је доспе у Девет, мања од канти остаје са 2 лит. Истресе ли све из Девет, па доспе тих 2, затим сипа пуну Пет и дода у Девет, имаће тражених 7 литара. У међувремену, од износа {1, 2, 5, 6, 7, 9} литара имао је сваки. Настави ли постизаће одвајања 4, 8 као и још неке целобројне запремине у литрима воде.
Компјутеру је могуће усвојити ово решење и примењивати га, али то тада није интелигенција. Штавише, није и када усвоји алгоритам за решавање таквих тражења са кантама уопште запремина m, n ∈ ℝ, уколико су дати бројеви узајамно прости.
Creativity
Питање: Вештачка интелигенција никада неће моћи да креативно размишља ...?
Одговор: Не треба бити наиван. Шта када се временом досете и убаце им (себи) неки проценат насумичних одлука, процена и размишљања, или идеја. Снага виталности је снага „количине опција“, увећана информација наспрам мртве твари гола тела. Отуда и креативност.
Доследно теорији информације којом се бавим, суштина „креативности“ је вишак комуникације коју би физички систем имао у односу на неживу твар од које се састоји. Сасвим друго је питање да ли се знаним модулима (попут Кодова), фокусираним алгоритмима, могу проналазити и такве „раскрснице за могућности“ које би вештачку интелигенцију водиле у креативност, а не у блокаде.
Квантни компјутери, када стигну, могли би тих опција имати и превише. Пресликаће нам своје токове расподела вероватноћа, суперпозиција, на места сада детерминистичких путева стања 0 или 1, односно „тачно“ или „нетачно“. Када електричне токове „има струје“ и „нема струје“ увећамо сразмерно односу тог малог и нашег великог света, настају тешкоће које управо имамо са квантним компјутерима — нестабилност.
Није да један атом има више неизвесности него шака пуна супстанце, већ је однос тих и извесности у корист ове друге, због закона великих бројева теорије вероватноће. Рачун би показао да за такве важи закон одржања, онај који прихватамо за енергију, јер је информација еквивалент дејства, производа енергије и трајања (у макро свету могућих константних). Тај однос је заправо попут односа енергија, али су макро случајности боље прикривене. Превише ослобођене нама су слабост.
Equivalence
Питање: Откриће еквиваленције дејства и информације крупна је ствар?
Одговор: Да, она покреће много тога у теорији информације. Пре свега, даје нови увид у ентропију у односу на информацију. Сматра се да је ентропија мера „нереда“, јер то нам се дешава након пада чаше са стола и расипања срче по поду. То сада мењамо.
Стакло се заиста разбило, јер је енергија чаше добила прилику да изађе из загрљаја молекула и да се препусти спонтаном расту ентропије. Међутим, честице које настоје равномерно се распоређивати из згрчених позиција, пре би рекли да то чине тежећи реду него нереду. Војници постројени за смотру подсећају на молекуле гаса у посуди, након ширења гаса ради повећања њихове ентропије. Супстанца се хлади док јој ентропија расте.
Поједини елементи целине тако постају безлични, можемо рећи, губећи од информације о себи. Тачно је да се повећањем ентропије тада растаче уређеност, али то не због раста „количине неизвесности“ (информације), већ напротив — зато што она опада.
Раст ентропије значи смањење информације већ и зато што спонтаност „чешћег догађања вероватнијих исхода“, значи исто што и „шкртарење са информацијама“, или „принцип најмањег дејства“. То су еквивалентни облици инерције (лењости). Тако спонтаност повећања ентропије гаса у посуди долази преносом вибрација молекула, рецимо њиховим гурањем, због чега оне изгубе део енергије и просечног осциловања, па опет (због еквиваленције дејства и информације) губе и део информације.
Ово једноставно објашњење једно је од тежих неслагања класичне и моје теорије информације. Потрошена енергија у раду компјутера не користи само апаратури, већ је и допуна губитка емисијом саме информације коју компјутер производи. Није необичност (за ову теорију) што је наш мозак тако велик потрошач енергије у односу на рецимо мишиће. Машина која би чудесно много информатичких операција изводила великом брзином, требала би имати значајне дотоке енергије.
Еквивалентни су скупови природних и рационалних бројева (Infinity II) у смислу „једнаке количне“ (кардиналног броја), што доказује егзистенција бијекције (обострано једнозначног придруживања) међу њима. Такође су еквивалентни простори тачака и вектора у смислу бијекције између њих, али и егзистенције једнаке норме (дужина између) одговарајућих парова и кажемо да су они и изоморфни. Откривене еквиваленције могућности су преноса неких (не свих) својстава структура и олакшају нам упознавање једних помоћу других.
Defiance II
Питање: Радити упркос најмањег отпора одлика је виталности?
Одговор: Тако је. Мртва природа, супстанца по себи, не пркоси, она се препушта и никада не одступа од принципа најмањег дејства. А из којег можемо изводити сваку нама данас познату трајекторију теоријске физике.
Способност лагања (разређивања истине), као и надметања, игром или борбом, красе виталност. За поседовање такве, пак, потребан је вишак „количине неизвесности“ (информације), у односу на неживу супстанцу од које се састојимо. То је гледиште теорије информације коју развијам (нема га класична).
Један од начина мерења виталности је збиром производа, информацијом перцепције. Иако такви низови имају „превише“ актуелних компоненти и тешки су за прецизно одређивање, тако да је идеја више теоријска него практична (за сада), лако препознајемо „пркос“ у супротстављању већих компоненти субјекта (a, b, c, ...) већима објекта (x, y, z, ...) у добијању веће виталности Q = ax + by + cz + ... . Ово нам каже како да ниво игре дижемо (Стратегије), али и шта ће нас више смарати.
Сва природа тежи мањој комуникацији (мањој информацији и дејству, већој вероватноћи), али закон одржања, свеприсутност информације и исте жеље свих осталих, ометају тај „нагон за смрћу“, па вишак слобода предајемо колективу и удружујемо се, подређујући му се. Као и честице гејзира, које иду горе иако би да падају доле, вишак моћи бирања неко постиже упркос супротних општих тежњи.
Било како било, вишак информација даје нам моћ да се прогурамо и на ниже нивое од оних које би спонтана мртва природа могла „освојити“ у датим околностима. Пример су паметни, садржајни и стога фокусирани текстови (Слова) који, насупрот сасвим насумичним, немају униформну фреквенцију појединих слова и тако постижу мању информацију.
Апсурдно изгледа, али тачно је да „информативнији“ садржај тада значи мање информативан садржај. Такође ефикасност, организација и уопште фокусирање на тему, предмет, или дејство, значи избацивање сувишних опција и смањивање (специфичне) информације. Треба бити са вишком информације да би се могло заронити у мањак, као што нам је потребан замах горе да би крамп забили дубље доле.
Imploding
Питање: Појасните ми шта тачно подразумевате под „сажимањем“?
Одговор: Насупрот експлозији, насилном ширењу приказаном првом од скица лево, сажимање би била имплозија која обично значи урушавање или изазвање насилног рушења према унутра. У теорији о којој разговарамо, то је сажимање на још нижи ниво информације од „очекиваног“, који би систем имао спонтано.
Реч је била о „насилном“ сажимању које жива бића могу постизати због поседовања вишка дејства, слобода и интелигенције. Одговарајући прво, на претходно ми питање о „Феминизацији“ (Приче о Информацији, 1.4 Феминизација), рекох да жене воле бити корисне, а мушкарцима мање смета да буду бескорисни. Могло би се и тако почети, али поента је била тих „Прича“ на значају неизвесности. Тада, па ни сада, нисам сигуран да би ме саговорник могао добро разумети. То је нова теорија.
Оно што покреће свет заправо су „силе вероватноће“, јер информација је његово ткиво а неизвесност је њена суштина. Дакле, то је слобода избора и деловања. Она је присутна свугде, од суперпозиције најмањих честица квантне физике до начина развоја великог космоса. Жива бића су једна врста „неприродне“ појаве. То само у смислу да за њих не важи буквално принцип најмањег дејства, иначе неизбежан у физици, јер имају вишак слобода у односу на голу физичку твар од које се састоје. Али, теорија је информације шира од физике и може се таквима бавити.
Закони великих бројева и мноштва појава ограничавају неизвесност. Па спонтана и општа тежња ка извесности на свој начин мигољи се против закона одржања укупне „количине слобода“ (информације) затвореног система разблаживањем, уситњавањем, различитошћу. Информација не може трајати, али може „лукаво“ осциловати, кружно се смењивати кроз неколико облика варакајући се заробљена конзервациом укупности.
Један од начина да начело штедње информације „победи“ конзервацију и супарнике (сви би мање информације и вероватније исходе) управо су жива бића и интелигенција. Могуће је и помоћу вишкова информације зарањати у њене мањкове. То испада као „пакост“ начела минимализма начелу одржања, фигуративно речено. Ето шта је све подразумевано под речју „сажимање“.
Functional
Питање: Да ли је „информација перцепције“ функционела?
Одговор: Да, у основном смислу, информација перцепције јесте и репрезентација (f) функционела, линеарних пресликавања
вектора у скаларе (бројеве). Тај је простор функционела L(V, Φ) над векторима простора V опет неки векторски простор, називамо га дуалним простору V и обично је ознаке L, V†, па и V*.
Шта све могу бити вектори било ми је посебно питање (Examples), а укратко, репрезентације вектора су квантна стања, а њихови простори су квантни системи. Оно што је битно за ширу јавност, а не наглашава се у књигама квантне механике, је да је та област (веза вектора са стањима) дала нешто најтачније што физика данас има, па према томе што има наука уопште (математика није наука, посебна је дисциплина). Отуда је свако физичко стање репрезентација неког вектора, као што је физичко тело неки конгломерат елементарних честица.
Квантни процеси су репрезентације линеарних оператора (Hermitian), а они су опет вектори, па су и процеси нека стања, стања процеса. Са друге стране, стања су процеси већ и тиме што самим својим присуством чине другачије токове догађаја. Информација перцепције увезује те „чудне“ и до недавно фантастичне појаве у рационално тело наука.
На пример, постоји једна мало позната али занимљива теорема линеарне алгебре, Рисов став (Frigyes Riesz, 1880 - 1956), да за сваку функционелу f на коначно-димензионалном векторском простору V постоји јединствен вектор u ∈ V такав да је f(v) = ⟨v, u⟩ за свако v ∈ V. Било ми је то у питању (Uniqueness) и појаснио сам да то и у новој интерпретацији заиста значи јединственост опажаја објекта од стране субјекта и обрнуто. Посебно, тај доказ јединствености функционеле значи и јединственост информације перцепције. То је генерализација Паулијевог принципа.
Да не идемо толико далеко (у апстракције, не у нетачност), вратимо се на горњу слику десно и њена два вектора \(\vec{a}\) и \(\vec{b}\) у еуклидској равни. Скаларни производ та два (\(\vec{a}\cdot\vec{b}\)) је функционела. Она те векторе пресликава у број, вредност производа њихових интензитета са косинусом угла између њих (ab cos φ). Када су вектори интерпретације стања, субјекта и објекта, том функционелом интерпретирамо одговарајућу информацију перцепције. За њих важи поменути „принцип јединствености“ (Рисова теорема), јер су перцепције увек коначне, за разлику од простора (васионе) који могу бити бесконачни.
Иако су два вектора увек у једној равни, сваки од њих је у својем неком ширем окружењу \( \vec{a} = (a_1, ..., a_{n_1}) \) и \( \vec{b} = (b_1, ..., b_{n_2}) \), које проширујемо док се оба не нађу у истом векторском простору, односно редукујемо на мање n = min{n1, n2}, одбацујући најмање вероватне чланове дужег. Тај дужи, на пример, је околина коју субјекат перципира редукованим али можда најутицајнијим избором чула.
Информација перцепције, дакле, утолико је већа што је угао \( \varphi = \angle(\vec{a},\vec{b}) \) мањи, јер тада је косинус већи, па је виталност спреге два стања највећа када су вектори који их представљају „залепљени“ један на други. То је већ прича о најбољој стратегији, која ће због највеће виталности давати највиши ниво игре. Тада ће збир производа спаривати веће факторе (по апсолутним вредностима) једног вектора са већим другог као и мање са мањим, позитивне са позитивним и негативне са негативним. Отуда је супериорна стратегија која на добро одговара добрим и лошим лошем, држећи се одмерености и непредвидљивости.
Питање неизвесности је, при томе, фундаментално. Она је сила која све покреће. Избори извиру из ње, без ње нема информације. Начелни ток система ка мањим стањима информације не треба бркати са одсуством опција. Такође ни велике системе који због закона великих бројева, или зато што успевају своје неизвесности закључавати у многе мале системе, не треба сматрати (апсолутно) неслучајним. Тек тада можемо схватити значај неизвесности уопште, а нарочито за ствари виталности какве су игре на победу, економија, ратови, или сам живот.
За разлику од мртве супстанце, жива бића имају веће перцепције, веће слободе, односно са већом су виталношћу. Они се неће кретати баш по кривој линији t на датој слици — којом би ишао вектор \( \vec{a} \) стања мртвог предмета скупљајући утицаје и гоњен поменутом „силом вероватноће“. Виталност значи вишак информације (количине опција) и способност насилног деловања упркос спонтаном току ствари.
Невероватно је колико тога можемо извући о свету око нас из теорије функционела, иако (за сада) не можемо конкретно сагледати све њене многобројне комппоненте ни код најједноставнијих појава (предмета, субјеката) макро-света.
Veracity
Питање: Интелигенција се онда лако појављује?
Одговор: Заправо, не. Истина је брутална, одбојна, волимо да је потискујемо. Непријатно нам је спознати је, а право је чудо ако нам се то деси усамљенима, тад одсеченима од трендова и права на друштво. Оригиналност јесте суштина интелигенције, али она је и њено проклетство.
Живот је ретка појава у свемиру, а на Земљи где га има у изобиљу интелигенција људског нивоа је чудо. Диносауруси су, на пример, трајали и доминирали планетом милионима година, али никада нису еволуирали у интелигентне. То је зато што има довољно начина за ширење виталности, када се такав вишак информације једном појави.
Последице свеприсутности информације и настојања да је буде мање су снага истине и њена непривлачност (The Truth). У таквом трвењу опстаје дуализам лажи и истине као привилегија виталности, односно удружења са вишковима информације (опција и деловања). Мртва природа не уме лагати, неће и не може, а и ми то сматрамо посебним, често и предметом дивљења. Физичка супстанца буквално следи принцип најмањег дејства; ето зашто је таква, насупрот живих ћелија које му се понекад понегде успевају отети.
На најнижем, квантном нивоу, честица-талас је немоћна да се отараси вишка опција, колико год многима она изгледала чудесно моћна да се у свашта претвара. Дно дна физике данас је форма слободног таласа
\[ \psi = ae^{i(\vec{p}\cdot \vec{r} - Et)/\hbar}, \]где је a амплитуда таласа, \(\vec{p} = (p_x, p_y, p_z) \) је вектор импулса, \( \vec{r} = (x, y, z) \) вектор положаја, E енергија и t време. Имагинарна јединица је i² = -1, а редукована Планкова константа је ℏ.
Таласна функција ψ је решење Шредингерове једначине. По Борновом закону она садржи вероватноћу налажења честице таласа као физички мерљиве величине (обзервабле) захваљујући амплитуди (квадрат њене апсолутне вредности, |a|², је вероватноћа). Томе овде додајмо да је њен логаритам информација. Део у загради експонента, производ 4-вектора импулса (енергија је четврта компонента) и простор-времена (догађаја на датом месту у датом тренутку), је информација перцепције и дејство
где се pt = -E често мења са p0 = iE/c, да би „трајање“ била имагинарна дужина x0 = ict коју светлост пређе брзином c за време t. Тако четврти сабирак (овде информације перцепције) постаје -Et = p0x0.
На саму функцију ψ даље гледајмо као (комплексну) експоненцијалну расподелу вероватноће. У реалном домену, оне имају максимум средње (Шенонове) информације за дато очекивања μ, што значи да не памте. Свој траг остављају околини и простору. Оне зато немају нити најмању виталност, јер немају вишкова информације (опција). Делује апсурдно обзиром да за тај мали свет мислимо да је веома случајан, али тако је.
У макро-свету, свет малих честица добија на волумену и маси, али губи одласке у имагинарно време (постају занемарљиви) и промене времена кроз промене енергије можемо сматрати константним, па информацију заметнути самом енергијом. У кретањима, на нашем нивоу, виђамо је само као кинетичку енергију (Ek = mv²/2), где су m маса тела, v брзина. Претходна експоненцијална расподела дејства тако постаје Гаусова расподела брзина, карактеристичног звонасног облика функције.
Гаусове расподеле, пак, имају максималну информацију унапред задатих дисперзија. Тако носеће, већ преоптерећене, нису погодне за вишкове. Да би природа стигла до виталности, мора се много више потрудити. Жива бића зато су чудо, а интелигенција људи је чудо над чудима.
Origin
Питање: Како је онда настала интелигенција код људи?
Одговор: Интелигенција је била сексуално привлачна. Код неких птица то је било шарено перје, за јелене рогови, код лавова снага, али приматима из којих смо се ми развијали интелигенција је била афродизијак моћнији него осталим врстама.
Пре око 30 хиљада година, сусрет хомосапиенса и неандерталаца, у току долазака првих из Африке у Европу и евентуалних надметања са домаћима, верујем, јачала је привлачност колективизма. То виђамо и у модерним ратовима, када једни бране свако своје село, а други се удруже и освајају те утврде једну по једну. Од тада мозак нам се скупља, опадају интелигенције типа когнитивне, али поправљају се социјалне. Настају државе и царства.
Овде не изводим закључке из теорије (нема ништа практичније од добре теорије), него из праксе нагађам слагање са њом. Даљим натезањем исте идеје дошли бисмо до откривања да ће интелигенција (због способности стварања помагала) саму себе поткопавати. Већ сада би неком проценту „видовитих“ могло бити видљиво да крадемо физичку снагу, здравље и друге способности будућим зарад текућих генерација.
Failure
Питање: Живот настаје из неуспеха?
Одговор: Да, живот се одупире пропасти користећи је. Начело минимализма (из моје) теорије информације омета га у томе, а исто оно на другачији начин му помаже. Ево како.
Када се полемише о еволуцији врста, као „аргумент“ спорења узимамо „једнаке вероватноће“ свих могућности и расправимо колико их је превише и ето нам оспоравања, јер је времена било премало? Грешка таквог „закључивања“ је на другом месту полемике.
У претежно доброј стратегији, методи „Монте Карло“, рецимо умерених инвестиција у насумичне пројекте ради касније подршке онима касније упешним, треба знати да нису сви случајни расплети једнако вероватни. Природа не воли једнакост, јер она значи максималну информацију, као што не воли максимално дејство, или минималну вероватноћу. Једнаки исходи зато се спонтано раслојавају. У томе је скривено информатичко тумачење иначе познате „фундаменталне теореме“ декодирања канала (Информатичка Теорија III, 87.3. Блок-кôд).
Наиме, током кроз низ канала преноса ће се насумичне поруке спонтано груписати у мање њих вероватнијих и много више осталих.Тај се процес назива сметња, или шум канала, којим прво пригушује најслабије да би стизао и остале све јаче од послатих. Рецимо живот тако има шансу због затварања у своје процесе, попут везивања електрона у атоме или атома молекулама, да се репродукује, па иако поседујући већу информацију да продире у ниже њене нивое од осталих.
Раслојавање и различитост ствара локалне минимуме стања из којих је прво потребно ићи на горе да би се достигло ниже и боље. Деси се да је тада превелик јаз и стање буде закључано у можда лошијем од суседног минимума. Спомињао сам такве ситуације случајева изумирања веома адаптираних врста на некадашња њихова окружења, које би се касније мењало и остављало их на цедилу. Наводио сам то и могућим разлогом честе појаве два пола од којих мушки има већу дисперзију да би врста, прескочила евентуални поменути јаз и, трајала.
Скок врсте из слабијег минимума на бољи, путем лошијих стања, у много чему личи на прелазак мртве природе на живу, али и на наизглед сасвим другачије моделе закључавања лабилне информације унутар супстанце путем молекула, атома, или вибрација уопште. Такви процеси мало шта заједничког имају са простим униформним распоређивањем.
Штавише, дубљим копањем налазили бисмо и зашто стратегија спајања „доброг са добрим“ (win-win) скоро увек изгуби од стратегије „жртвом до победе“ (енг. lose-lose), или друге моменте који немају великог упоришта у равномерним насумичним исходима (Win Lose).
Purpose
Питање: Има ли интелигенција неку космичку сврху?
Одговор: Сврха није ни научни ни математички израз, него пре колоквијални. Када се користи рачуна се на памет читаоца. Они који имају слуха за дедукције ће разумети, а они без разумевања неће такве текстове ни читати.
Није сврха оштрих стена да би се животиње могле чешати, него су их опортунисти такве приметили и искористили. Употреба даваће „сврху“ предмету код евентуално насталог и прилагођеног субјекта таквоме свету, па заменом теза испадне да је предмет настајао да би служио будућем субјекту. Објекти настали за потребе субјеката, пак, могу имати сврху, као вештачка интелигенција.
У дубљем смислу „сврха“ је неодгонетнут и зато непоуздан појам. Да се разумемо, јер не можемо са довољном тачношћу рећи јесмо ли некаква, или нечија креација (божанска, ванземаљска, детерминистичка), а још мање шта би таквом евентуалном била наша сврха. Питање је утолико занимљивије (иначе не бих на њега одговарао) што ми давно генетским инжењерингом умемо стварати живот, биљака и животиња, каквога до тога није било, а без тога се не би појавио.
Нарочит пример сврхе са којом се физика поиграва је време. За разлику од математике, чије су искази ванвременски, безвременске су једначине физике без сврхе. А опет физика не иде без математике. Са становишта математике, а у извесном смислу и (моје) теорије информације, свемир као целина — нема време, не у смислу каквим га локално доживљавамо. Фотонима, светлости време не тече, него тај ток припада субјектима који их посматрају. Исто је са границама видљивог свемира у односу на било којег од посматрача у свемиру — оне им се удаљавају брзином светлости. Локално време, које тече, релативно је и протиче различитим брзинама разним субјектима.
У (мојој) теорији информације време садашњости успорава у односу на (замишљене) бивше посматраче, јер догађаји постају извеснији (због штедљивости информације). Тако (Growing) се налазимо у ситуацији све јачег гравитационог поља, осим што нас оно не вуче у свој простор, него у нашу будућност. Живот је у тој прилици попут атома и молекула, који су настајали након Великог праска, са сврхом да овај свет чине различитим и тако разводње хомогеност „прастаре супе“ у каквом је он био пре 13,8 милијарди година.
Може се рећи да је сврха времена да пружи опажај информације, сваком субјекту посебан, а опет јединствен колективан. Интелигенција, можемо рећи, је ту да тај доживљај, перцепцију концентрише (држи у стању више информације) попут честица, атома или молекула који су појачана места енергије у својој околини. Наравно, само у препричавању једначина.
Unimprovable
Питање: Шта је важан разлог настанка интелигенције?
Одговор: Наравно, информација. Њена свеприсутност, случајност и способност не-комутативности ту и тамо. Постојани комутатори и принцип неодређености. Знам да сам вас изненадио одговором, па ћу појаснити.
Пре свега, знате да од мене не можете очекивати да се бавим био, или хемијским детаљима, цика-цакама праксе, или било чиме већ што „је“ настанак живота, па даље до интелигенције.
Дубље разлоге тражим у начелима минимализма, у иреверзибилности токова, као и стварној природи времена која (понекад) не дозвољава да промена A па промена B даје исти резултат као прво промена B па затим промена A. Константност комутатора [A, B] = AB - BA = const. ≠ 0 у неким случајевима процеса. Пример такве је на слици ротација коцке.
Већ су отрцани познати наводи некомутативности промене положаја и промене импулса, када је комутатор реда величине Планкове константе, \( [\hat{x}, \hat{p}] = i\hbar \). То је еквивалент Хајзенбергових релација неодређености, да јачим гама-зракама (мањих таласних дужина) гледајући микро честицу тачније одређујемо њен положај, али нетачније импулс (мања ће таласна дужина имати већи импулс). Слично, повећавајући резолуцију поједине слике морамо проредити њихову учесталост да би одржали истим број бајта, информацију филма.
Квант дејства, Планкова константа, најмањи је пакет физичког преноса информација. Зато што постоји такав (Приче о Информацији, 1.14 Еми Нетер), зато важи закон одржања, једнако како физичког дејства тако и њему еквивалентне физичке информације. Информација је еквивалент површини, а такође и комутатору, па ево и ређих примера:
\[ [\begin{pmatrix} \frac12 & 1 \\ 1 & 1 \end{pmatrix}, \begin{pmatrix} 1 & 1 \\ 1 & \frac12 \end{pmatrix} ] = \begin{pmatrix} 0 & -1 \\ 1 & 0 \end{pmatrix}, \] \[ [\begin{pmatrix} 1 & \sqrt{2} \\ 1 & 1 \end{pmatrix}, \begin{pmatrix} 1 & 1 \\ \sqrt{2} & 1 \end{pmatrix} ] = \begin{pmatrix} 1 & 0 \\ 0 & -1 \end{pmatrix}, \] \[ [\begin{pmatrix} 1 & i \\ 0 & 1 \end{pmatrix}, \begin{pmatrix} 1 & 0 \\ i & 1 \end{pmatrix} ] = \begin{pmatrix} -1 & 0 \\ 0 & 1 \end{pmatrix}. \]Вредности ових комутатора наћи ћете међу кватернионима и Паулијевим матрицама (Матрице). Погледајте и својствене векторе (10. пример).
Ствар је у томе што такви могу стварати вртлоге, заробити информацију у локалном минимуму који може бити знатно вишег нивоа од околних, а тада датом систему недоступних (Равнотежа, 6.4). Држећи се што нижих нивоа енергије, тако се формирају и елементарне честице, као и хадрони, нуклеони и мезони везани кварковима, затим атоми и молекуле, посебне и све окружене огромним празнинама. Процеси особа су слични вирови који супстанци не дају да се смири, да замре, бар неко време.
Природа о којој се ради не воли једнакост, каквих је исхода информација максимална, па се разуђује. Она тежи гомилању у малобројне чворове, тј. концентраторе слободних мрежа са великим бројем (равноправних) веза наспрам многобројних чворова са малим бројем повезница, постижући са тиме већу ефикасност (Шест корака повезивања). Већа ефикасност, а и већа организованост, значи мање опција лутања, мање комуницирања, те мању потребу за интеракцијама.
Као што веома енергетски хадрони, у не на први поглед датом смислу, значе уштеду дејства, тако и интелигенција има своју моћ уређивања, спуштања просечне информације система којем припада, иако је сама има у вишку.
Vital few
Питање: Рекосте да комутативност оператора има везе са виталношћу, можете ли ми то појаснити?
Одговор: На дну дна микро-света физике, поред молекула, атома и елементарних честица, налазе се и оператори линеарне алгебре.
Фантастична тачност погађања квантне механике постигнута је управо тесном везом њих са том алгебром. Векторе тумачимо као квантна стања, операторе оним што мења стања. Као што атоми постоје и када их не видимо, тако је и са векторима и операторима и када их не познајемо.
Стања су вектори која оператори мењају. Када се стање процесуира кроз комутативне операторе, тада догађаји клизе као добро уходан систем, без шупље приче, без изненађења, без виталности. Али, без грешака (Failure) нема сазнавања новог, јер суштина информације је непредвидивост. Тако да су грешке основа оригиналног понашања, а оригиналност (сналажење у новим, непознатим ситуацијама) суштина је интелигенције.
Композиција оператора је ланац, низ узастопних извршавања процеса и када карике тог ланца нису комутативни оператори стање може да шета, да опонаша Паретово правило: да се многи задаци с употребом око 20 % средстава могу ријешити до нивоа од 80 одсто. Или да 75 одсто глобалне трговине ради 25% људи. Такође, да би исправка првих 20% грешака који се најчешће пријављују у компјутерским системима рецимо Микрософта, 80% повезаних грешака и кварова било елиминисано.
Processes
Питање: Каква је разлика између стања и процеса ако су вектори обоје?
Одговор: Репрезентације вектора у квантној механици одавно иду до теме теорије информације на начин како ћу је сада објаснити, али пред њом се и заустављају.
Алгебарски вектори су коначни или неограничени низови скупа Φ, тзв. скалара, тј. реалних или комплексних бројева. Матрице чине репрезентације линеарних оператора. Зависно од базе векторског простора, дела из целине вектора којим се могу изражавати сви поједини вектори тог простора, матрицу разумемо као низ низова, вектора-колона те матрице које разапињу дати векторски простор.
Ако се векторски простор састоји од низова дужине n = 1, 2, 3, ..., кажемо да је n-димензионалан, онда је простор матрица, па тиме и одговарајућих оператора, димензије n² = 1, 4, 9, ... . То је прва од разлика. Иако су и саме матрице, односно линеарни оператори које оне представљају, нека врста вектора и то тесно везана за векторе које пресликавају, шта пресликавају и начин како то раде односи се као чињенице и теорија. То прво и друго подржавају се, али видети само прво без другог значи бити нежива твар физике, не разумети, или даље — бити неинтелигентан.
Чак и ако се држимо само оператора квантне механике (Hermitian), који следе закон одржања и реалност обзервабли, назире се „Кеплеров други закон“ (Сила вероватноће) у односу полупречника (r) и површине (4πr²) сфере, аналогно димензијама одговарајућих вектора и оператора. Такво поређење иде и даље, а ево како.
Свет комуникација много је већи од броја наших чула. Иако малобројна, она према ергодичким теоремама (Информатичка Теорија I, II и III), су са добрим шансама, јер тек мали број исхода је значајно вероватнији од свих осталих. Ми живимо у свету таквих битних релативно малобројних шанси да страдамо или просперирамо. Задирање у све шире домене, тад све мање вероватних догађаја, захтева све веће дејство, информацију или виталност. Тамо на нас вребају све јаче одбојне силе неизвесности.
Како нема скупа свих скупова (Раселов парадокс скупова), нити теорије свих теорија (Геделова теорема немогућности), нема ни краја дубинама тог света неизвесности. Али, ми смо привилеговани што видимо делове његове површине иначе потпуно невидљиве беживотним створењима (самој физичкој супстанци).
Bijection
Питање: Значи ли то да је „свет опажаја“ мањи од „света теорија“?
Одговор: Заправо не. Претходни одговор први „свет“ дефинише као простор низова, а други као простор низова низова. Слично као доказ пребројивости скупа рационалних бројева, на слици десно, бијекцијом (обостраним једнозначним пресликавањем) може се доказати еквиваленција елемената вектора и припадних матрица, а тиме и оператора.
То што ми опажамо само коначне величине не умањује снагу овог доказа, осим ако би било да бесконачност не постоји само зато што је не видимо. Ни другу страну Месеца није било могуће видети, али су и у своје време поједини схваћали разлоге за њено постојање, пре космичких летелица које су таква очекивања касније потврдила. Моћ математичке и научне логике да предвиђа стварност увек нас изнова изненађује, ако је бркамо са колоквијалном.
Геометријски доказ рецимо да је збир углова троугла 180° нема много везе са физиком нити експериментима, иако ће се у свакој практичној ситуацији, где се појави његово искушење, потврдити иста истинитост. Приметимо да, за разлику од тамне стране Месеца, ми никада нећемо моћи „измерити“ геометријске тврдње (ни близу тачности каквом су изречене) али опет неразумно је у њих сумњати.
Прихватајући еквиваленцију чињеница и теорија, уједно прихватамо и информатичку природу ових других такође. Тада ствари постају много занимљивије. На пример, путем „блок-матрица“ можемо ширити појам „обзервабле“ (физички мерљиве величине), иначе својствене вредности оператора квантне механике, на матрицу, што даље значи на „физички процес“. То већ рутински радим у информацији перцепције.
Можда је још драстичнији пример проширења теорије информације од физичког, или рационалног света, у свет лажи (The Truth). Тај поступак иде доказом еквиваленције скупа таблица алгебре логике са оним које би се добиле заменама „тачно“ (⊤) са „нетачно“ (⊥), па онда и таутологија са контрадикцијама. Између те две крајности пливао би свет полулажи, или полуистина, доступан виталнима.
Међутим, свет опција већи је од света реализација. То су бесконачности које се односе као кардинални број природних, целих, или рационалних бројева према ирационалним (Values). Без те веће потенције опција није могућ доказ нових димензија времена, нити претпоставка објективности неизвесности.
Lying
Питање: Шта можете из теорије информације рећи о лагању?
Одговор: Лево су конјункција и њена негација, таблице алгебре логике. Прва A ∧ B даваће тачан исказ акко су оба од исказа A и B тачни (⊤). Друга A ∧' B ће давати нетачан исказ акко су два исказа A и B нетачни (⊥).
Негација A' тачног биће нетачно (⊤' = ⊥) и обрнуто, негација нетачног је тачно (⊥' = ⊤). Посебно, реченица A ∧ A' је контрадикција (исказ за све вредности нетачан) конјункције, али негација конјункције истог A ∧' A' је таутологија (за све A тачан). Уопште, негација свих таблица алгебре логике преводи тачне реченице у нетачне и обрнуто. То је (мој, одавно) доказ бијекције између тачних и нетачних тврђења, затим еквиваленције света истина и лажи.
Друго, мртва физичка природа не лаже. Она има минимум информације, обавља минимум комуникације. Да нежива твар обавља најмање могуће интеракције обзиром на околности доказују извођења теоријској физици познатих трајекторија полазећи од принципа најмањег дејства. Нема ту изузетка, све се подвргавају том принципу, а теорија информације учиће нас да принцип најмањег дејства (физике) произилази из начелно чешће реализације вероватнијих исхода. Ово је такође (моја) новост, једнакост поменута три принципа (комуникације, интеракције, вероватноће).
Треће, системи са вишком „количине опција“ (информације) у односу на физичку твар од које се састоје, које понекад називам „виталнима“, могу видети (перципирати, спознати) нешто од света лажи који им се показује мешан ноторним истинама. Зачин лажима информације разблажује (The Truth), чини их нејаким према тврдој реалности (физике), али доследно начелном минимализму таква је мешавина привлачна виталнима.
Зато волимо да лажемо. Радије читамо фикцију него доказе теорема, или лакше скрећемо у уметност. Кориштење дезинформација као и наседање на њих, постављање у становиште неког другог, или манипулисање „шта би било кад би било“, својства су која нам даје вишак информације којом располажемо као особе. Лаж је корен „животности“, знамо за лукавост, а признајмо даље и интелигенције.
Лаж нам је привлачна пасива, али је напорна актива. Потреба је одвајање од природног минимализма и поседујући вишак информације продирати у неизвесност иначе недоступну мртвој супстанци. Захтев за надјачавање „силе вероватноће“ изискује „напор лагања“, примећен у физиологији не само људи, али никада на овај начин. Не говорим сада о детаљима попут врх носа или прста лажова се хлади, зарад боље употребе крвотока, него о начелним питањима теорије информације.
Jellyfish
Питање: Који то процес увећава виталности упркос њеном спонтаном смањивању?
Одговор: Поменуо сам недавно „сексуалну привлачност“ Origin. Другачији пример је „избегавање насиља“ (в. Стратегије) које нас, не само у затвореним срединама, може увести у још веће насиље, а и теже довести до компромиса.
Трећи пример је мање биолошки, али му добро дође увод о начину пливања медузе, на слици десно. Она извуче свој клобук, рашири га и захвати више воде коју треба стиском претворити у потисак за кретање супротним смером, при томе се помажући и реповима. Опис симулира и кретање фотона пре опажања.
Елементарна честица пре интеракције носи информацију другачије него након изјашњавања. Попут стања неизвесности пре и бачене коцке, шест могућности наспрам једног исхода, једнаких количина. Честица-талас ће опажањем добити тачнију трајекторију, примећивали су то Хајзенберг и Шредингер на почецима 20. века, а сада можемо додати, јер њу обликује губитак или размена информације.
Путујући елементарна честица интерагује са вакуумом. То се дешава на виртуелан начин, у за нас „превише кратким“ временским интервалима или деловима пута, али опет довољно реално за Хајзенбергове релације неодређености. Обрнуто сразмерне времену и путу стоје неодређености енергије и импулса (производи енергије са временом, такође импулса и положаја су кванти дејства).
Приметимо и информатичко објашњење тзв. „двоструког отвора“ (Double Slit), познатог збуњујућег експеримента квантне механике, помоћу описа расплинутости енергије и импулса. Ту је и ефекат „заобилажења“ такође (Bypass) који се честици-таласу лакше дешава због веће неизвесности.
Путујући, током флуктуација, док би се честица решавала неизвесности остављајући је иза себе и затим бежећи од ње, парафразирам, кретаће се попут медузе. Закон одржања не даје трајни нестанак или настанак њене неизвесности, исти који информацију држи квантованом (Packages). Тај механизам постоји и у еволуцији виталности.
Живо биће, као и сва материја около, отарасило би се дела неизвесности, па и предајући своје слободе (изборе) колективу на одлучивање. Делови које преда постају му незанимљиви (одбојни) и догађа се да га потискују у друге неизвесности. Рецимо, удруживање ради заштите присиљава нас да ратујемо зарад опстанка колектива, или запошљавањем у предузећу добијамо и послове које сами никада не би имали. Заснивање породице одводи нас у активности непримерене самцима.
Интелигенција је ретка појава (Veracity), али могла је настати сличним „кретањем“. Удруживањем, живе јединке формирају виши ниво „живог бића“, или бар већу виталност колектива (Emergence II). Гурајући даље, оне би еволуирале у сложени живи организам. Одричући се постепено фрагмената опција, а са тиме способности за самосталан живот, ћелије живе целине би смрћу свог колектива све поједине — брже или спорије умирале.
Време живота мрава или пчеле ван свог друштва, као и нервних ћелија изван организма, показатељ је овисности друштвене јединке од целине, као и доказ преноса информација о којима сам овде причао. Испада да еволуција у више облике животности траје не „упркос“ (како у питању рекосте), него захваљујући начелном минимализму информације.
Chasm
Питање: Наведите још неки пример физике помоћу биологије?
Одговор: На тако провокативно питање заправо имам одговоре. Ево једног.
Теорија информације постулира да имамо слободну вољу. Тим је има више што је већа виталност, чиме је олакшано „шетање“ кроз димензије времена. Животност повећава дисперзију (Defiance) и утолико олакшава разумевање приче која следи.
Изборима, одласком у паралелну реалност, субјекат прелази у ново окружењу и у нови „Марковљев ланац“ трансформација информација којима тада припада. Зна се да (ергодичка теорема) процеси спонтано конвергирају својственим векторима, што је алгебарски, поред осталих, доказ начелног минимализма информације, јер је потребан напор виталности за скретање са таквог тока. Са друге ће стране иста алгебра установити да је нова средина субјекта другачија од осталих „паралелних“ времена.
Са физикалне стране то онда значи да су закони тамо и овамо исти, или да субјекат неће примећивати њихове битне разлике, осим можда неких листова на дрвету који ће пре отпасти тамо него овамо и сличних малих промена које може приписати и својем деловању. Заправо, (ова) теорија информације дозвољава, штавише предвиђа, могућност да су природни закони тамо неких даљих (паралелних, прошлих, или будућих) времена значајније различити од оних у текућој садашњости.
Зато постоје такве алтернативне истине све једнако тачне (геометријске, координатне, вероватносне и сличне), доказа и сагледавања истих тема, јер постоје алтернативне стварности. Зато постоје и „сувишна“ решења која нам изгледају да нигде не припадају, а логички су крајње коректна. Према томе, овај „биолошки“ пример помаже и математици.
Егзистенција „паралелних“ времена само је хипотеза, али она је те врсте тачности скоро као и тврђење да је однос обима и пречника круга једнак броју π = 3,14159... и једнако тако физикално недоказива. Колико и како мерити кружнице, дебљине и дужине, да би се експеримент приближио са тачности геометријским ставовима? Па опет, како наћи ситуацију где би геометријска теорема била физикално нетачна?
Differences
Питање: Имате ли још нешто (уз биологију) о настанку интелигенције?
Одговор: Разлике, нехомогеност. Дисперзија информације около предуслов је развоја екстремне виталности и интелигенције. То због напетости која удаљавањем најмање и највеће расте, али да даје веће локалне минимуме. То је информатички разлог.
Та се сложеност може развијати до екстремно тачних ставки, са нултом информацијом, различитој од оне „супе“ у којој је био космос у својој „раној фази“. Са његовим развојем, са 13,8 милијарди година, тањио се просек информације садашњости, да би добијао на различитостима и дебљини памћења.
Подсећам, моја теорија информације предвиђа пад густине садашњости и раст прошлости (Growing) којом, псеудо реалношћу, компензује мањак. Простор се шири и време успорава, али још увек су могући истовремени догађаји објекта, неких делова у разилажењу већих честица у распадању, или псеудо сфере фотона која се шири из електрона. Такве су и квантне спрегнутости. Наводим их само као уводне у објашњењу интелигенције за следеће две њене компоненте које су мало мање физикалне.
Важно је имати „окидаче“, какве познајемо из теорије детерминистичког хаоса, када се мале разлике дејства развијају у драстично одвојиве појаве. Други аспект наћи ћемо у минималном полиному оператора упоредо са ермитским операторима квантне механике, примењено на стохастичке процесе, који на начин Марковљевог ланца конвергирају у црну кутију (видели смо: јер имају реалне својствене вредности), аналогне са само-адјунгованим процесима.
Наиме, у „дозвољеним“ процесима квантне механике имамо обзервабле дефинисане реалним својственим вредностима. У преносу података то су ситуације када процес (Марковљев ланац) конвергира у црну кутију. Тада послата информација бива загушена шумом, сметњама канала, а новим тумачењем додајмо — постаје прошлост. Она учествује у садашњости све мањим делом. Са друге стране имамо појаве обилажења, интересантна нам овде само у оквиру исте садашњости, са становишта датог објекта.
Говорим о одласцима у „имагинарну стварност“ истовремености када нема губитка информације, попут познате квантне спрегнутости такође без преноса информације (дејства). У алгебри ћемо такве представљати линеарним операторима са комплексним својственим вредностима, за разлику од сада квантно-механичких (ермитских). Мозак је концентрат тих екстрема, овде побројаних, а са њиме или слично и интелигентна понашања живих бића уопште.
Прецизније речено, када је пресликавање стохастичко копије корацима постају својствена стања а укупни ток (ланац) црна кутија, осим процеса изометрија када је низ пресликавања циклично понављање. У другом од наведених све својствене вредности су корени јединице. Када су неке од њих комплексни бројеви онда немамо реалне обзервабле већ обилажења (в. Solenoid) корисна за интелигенцију.
Measurement
Питање: Појасните ми ово на крају претходног, о обзерваблама?
Одговор: Стохастичка матрица, колона расподеле вероватноћа, генератор Марковљевог ланца, типична је за поставке процеса преноса информације. У изразу Mv = λv она (M) делује на стања, векторе (v) и даје обзервабле (λ), реалне бројеве из скупа ℝ.
Нешто слично постоји у квантној механици али тада са ермитским операторима, на комплексном су простору, аналогних својствених вредности такође реалних бројева. Ови оператори су „јединичне норме“ (да подржавају закон одржања), а да би им својствене вредности биле реалне „симетрични“ (само-адјунговани) су.
Стохастички процеси подлежу сметњама, шуму канала, те конвергирају „црној кутији“ из које излазна порука не саопоштава улазну. Излаз такве је увек својствени вектор (v) датог генератора канала (M). Насупрот томе, порука би била трајно сачувана за излаз ако и само ако путује циклично, може се доказати (у минималном полиному), ако тај генератор преноса има све својствене вредности корене јединице.
Познати су случајеви Марковљевих матрица (M) које не конвергирају ка црној кутији и које се своде на јединичну матрицу, или оне које изводимо пермутацијама колона јединичне. Писао сам о њима одавно, а и недавно у скриптама Информатичка Теорија I, II III. Прилог (новину) им додајем помоћу алгебре својствених полинома, горе наведене, а можда је она та која збуњује.
Наиме, корени јединице нису само ±1, већ су то и комплексни бројеви са јединичне кружнице комплексне равни ℂ који је деле једнаким угловима (аргументима φ) на n = 1, 2, 3, ... једнаких лукова. Облика су λ = exp(iφ) и представници су периодичних преносника порука. Међутим, они нису из класе ермитских оператора, немају обзервабле, нема физички мерљивих величина које прате такве операторе. То није проблем за (моју) теорију информације, ако већ јесте за физику.
Да бисмо је разумели, ову „нефизикалну реалност“, приметимо да сваку изометрију (пресликавање које не мења дужине), посебно симетрије, те рефлексије, можемо изводити само из ротација. Централна симетрија је ротација око центра за 180°, паралелно померање (транслација) своди се на две централне симетрије, осна симетрија на ротацију равни око осе за 180° кроз трећу димензију простора, а равна (огледалска) симетрија биће ротација 3-дим простора за 180° кроз нову димензију. Ето то је проблем, физичка немерљивост нове димензије.
Реални процеси су промене у 3-дим простору током времена. Изометрије (оператор S) изражавају законе одржања физике, а из њихове стандардне дефиниције (∥Sv∥ = ∥v∥) долазе корени јединице за својствене вредности (∥λ∥ = 1), које се све могу обухватити комплексним записом λ = exp(iφ). При томе, имагинарни сабирци нису ермитских својствених вредности и казују нам да немамо обзервабле. То што их није могуће проналазити као физички мерљиве величине није проблем за теорију информације, ако јесте за физику.
Овим тумачењима комплексне алгебре ништа не бисмо направили када им не бисмо додали и псеудо-реалност обилажења. Таква су имагинарна одлажења у „имагинарни простор“, или у „паралелно време“ и долажења отуда. О њима, пак, не би имало смисла говорити без додатних димензија времена које су једна од првих последица (ове) теорије информације. Ето зашто је оваква прича посебност „теорије информације“, а ево какве везе она има са интелигенцијом.
Прво је стабилност, одсуство губитака информације у условима највеће информације коју има хомогена расподела на коначном интервалу, или експоненцијална за дато очекивање, или нормална за дату дисперзију. У поменутим скриптама (Информатичке Теорије) наћи ћете доказе ових заједно са „ергодичким теоремама“. Зато изометрије. Интелигенција тражи већу виталност и већу информацију (количину опција, дејства).
Друго је „виспреност“, способност одвајања од баналних, од конкретних, физички мерљивих начина сагледавања појава око себе. То својство ума које га чини у суштини неухватљивим за „стварност апарата“, због чега кажемо да се живи мозак не да сасвим пресликати у физичку супстанцу саме мртве природе, да је неки његов део несупстанцијалан.
Dual Power
Питање: Супротности су кључ животности и интелигенције?
Одговор: Да, уколико мислите на способност бирања више таквих. Сетимо се тим поводом познатог „парадокса суда“, недавно између нас неколико колега расправљан у једном другом контексту, а сада за нагласак аспеката и последица „дуалне моћи“, ако је то тема.
Десило се да је чувени филозоф-софиста Протагора подучавао и Еуатла адвокатској вештини. Уз погодбу да ученик плати одмах половину школарине, а другу половину када добије прву парницу. Како по завршеном школовању ученик није обављао адвокатуру, учитељ га је тужио суду:
ПРОТАГОРА: Ти ћеш ми свакако платити остатак школарине, јер када изгубиш парницу, платићеш по одлуци суда, а ако је добијеш, платићеш ми по нашој погодби.
ЕУАТЛО: Ако добијем парницу, нећу ти платити јер је тако суд пресудио. Ако изгубим, нећу ти платити јер смо се договорили да платим тек када добијем прву парницу.
То је ситуација изнудице која је уобичајена међу онима који могу лагати, а сасвим немогућа у неживом свету. Закони лажова немају физичку моћ, већ се морају подупрети. Зато они и овако супротни нису онако дословно паралишући каква би била права (математичка) контрадикција. Вишак опција тај је који виталности омогућава смишљање свакавих опречних фиктивних правила, а са друге стране непоштивање истих.
Друго је питање како рецимо живом бићу успева лагање, за разлику од неживог. Одговор је у претходном питању (Measurment) и претходном. Поновићу укратко само формалну страну тога. Ермитски оператори су основа квантне механике јер имају реалне својствене вредности, а оне дефинишу обзервабле (физички мерљиве величине). Неистина није у том домену, је физичка супстанца не уме лагати. При томе су квантна стања (вектори који одговарају обзерваблама) почесто у комплексном домену, што открива њихову нереалну природу у међувремену.
Елем, укључимо ли не-ермитске операторе, са једне стране добијаћемо стохастичке матрице и Марковљеве ланце, типичне моделе преносника порука теорије информације, а са друге стране квантна стања и процесе „обзервабли“ и у међувремену (Корени јединице). Ум може лавирати и по тој „земљи недођији“, у стањима између обзервабли.
Disappear
Питање: Значи ли нестајање из ове реалности обавезно одлазак у неку од додатних димензија времена?
Одговор: Не, зашто би. Где год постоје начини да нас изненаде, закони природе то обично чине. Није свако нестајање неизбежно и обилажење начином буквалног проласка кроз такву „паралелну реалност“, верујем.
Виталностима треба (по горњим описима) додавати фикције, или их зачинити неистинама, којима истине бледе. Са лажима реалност постаје попут духа, врсте какве у голој физичкој реалности нема. Шетње самим прописаним димензијама, при описивању природе, не верујем да су довољне.
Врсте нестајања су и распади или претварања једних честица у друге. Она се могу дешавати и у интеракцијама са самим вакуумом, у ком ће случају, због краткоће пута и трајања, неодређености импулса и енергије честице бити толико велике да кажемо да „елементарна честица пре интеракције са другом физичком честицом нема јасно дефинисану путању“, речима Хајзенберга (Werner Heisenberg, 1901-1976).
Виталност је физичка макро појава која на разне начине уме користити особине својствене квантном свету, изразитије од других делова макро физике. Она тако боље апсорбује неизвесности и, поврх свега, постиже интелигенцију, којима се издваја у посебан квалитет природе.
Везивањем низа парова реалних бројева (Комплексификација, 1. став) се може постићи илузија ширења у додатне димензије, без додавања нових линеарно независних вектора постојећим. Таква везивања природна су, препозната у квантној механици, али апстрактна у макро свету, па их такође можемо сматрати нарочитим способностима виталности.
Негде на крају листе „нестајања“ стоји и могућност „обилажења“, можда понекад прецизније треба рећи „замене“. Наводна замена је одлазак дате честице у паралелну реалност уз, у неком краћем интервалу, појаве такве сличне из неке од оних у овој реалности. Колико је таква опција стварна видимо из немогућности разликовања сваког од следећих стања честице насталог из ове реалности, од стања допремљеног из неке друге.
Uncertainty II
Питање: Шта подразумевате под „објективност неизвесности“?
Одговор: Немогућност да крајње тачно предвидимо макар понеки исход учиниће неизвесност дате ситуације нама објективном. То се практично дешава кроз разна ограничења.
Субјективност неизвесности прва је њена лакше видљива особина. Са већом моћи схватања смањује се, када говоримо о окружењима субјеката које упоређујемо. Тако је нежива твар „у мраку“ у односу на виталне. Она не бира пуно, јер има много мање избора од живе твари. Мртва супстанца физике се строго повинује принципу најмањег дејства.
Релативност неизвесности разумемо поредећи ловца који лови дивљач клопком, знајући више од плена. Такође, током учења сазнања и моћи предвиђања студента мењају се. Саопштена вест више није вест (мања је неизвесност у понављању). Исто, честицу мења интеракција (размена информација). Децимале броја π = 3,14159265... случајне су цифре током првог читања, али нису и након другог.
Алгебра такве неизвесности долази из особина линеарне независности вектора. Ма колико се трудили сабирати или одузимати векторе неког n-дим простора, нећемо изаћи у n + 1 димензију. То чини објективност. Простор тада представља (физички) систем, а вектори су његова стања. Интерпретација тела математике као простора у којег можемо смештати и отуда узимати истине и само истине, Гедел (Kurt Gödel, 1906 - 1978), ће нас одвести у немогућност „теорије свих теорија“ (Sufficiency). Укратко, нема краја ширењу линеарне независности стања, односно знања.
Неизвесност је дубока природна појава, њена суштина, али коју као да и сама природа надвладава путем нас, својих делова, али и целине. Попут Хајзенбергових релација неодређености импулса и положаја, енергије и времена (Eigenvector), или резолуције филма и слике, садржај новеле ће нам бити одређенији што смо више страница прочитали. Колико писца више читамо, боље га упознајемо, препознајемо стил, теме и расплете.
Међутим, када читамо роман у припреми, док аутор још увек дорађује његове делове и мења садржај, налазимо се у стању сличном еволуцији космоса. Делови света мењају се, исто и шума којом бисмо свакодневно шетали и ненадано налазећи се у понекој њеној новини. Неизвесности такође објективно еволуирају у извесности. Чинећи изборе стварност се опредељује, усмерава и фокусира. Случајности се повлаче и због опште тежње васионе да их буде мање (Минимализам).
Штавише, сматрам, законитости је све више. Оне строжије трајније су, а апсолутне попут математичких — бескрајне су. Њихове промене тиме су мање видљиве што их сматрамо више непроменљивим, али опет и саме појаве извесности (објективно) су нам непредвидљиве. Математика је зато тешка, а њен развој тако спор (она је најстарија од „наука“).
На пример, тешко је тек тако открити магију броја 1089:
У том смислу су новине у математици „објективно непредвидљиве“, иако апсолутно извесне. Иначе, извесност и неизвесност две су стране једног „новчића“, света у којем живимо.
Неизвесност се топи и у бесконачности постаје као у примеру. Међутим, њена укупна количина остаје иста. Њено разређивање замењује ширење, које прво видимо као просторно, затим као повећавање дебљине сећања, те као повећање ширине додатних димензија времена (ускоро схваћено).
|
|
|