Мај 2026 (English ≽)

Mission » eng

Питање: Објасните ми појам „мисије“ помоћу ове теорије информације, ако је то могуће?

Одговор: Да, објаснићу. Прво погледајмо познато значење појма „мисија“, рецимо када купци и запосленици осећају сврху која води компанију ка профиту, линка слике десно. Виша сврха мотивише људе на начин на који само финансијски добици никада неће моћи, компанија је мора налазити у свему што ради да би напредовала. Одличан производ или услуга као решење неопходан је, али није довољан.

Економско, политичко као и ратно вођство са мисијом јаче је од оног које се ослања само на манипулације рејтингом. Та снага је ваљда еволуцијом уграђена у однос жена према избору партнера. Генерацијско памћење, па интуиција пре свесног затим рационалног разумевања могућих неуспеха. У различитим облицима је ово откривано у психологији или социологији кроз векове.

Макјавели (1469-1527) би рекао да жена жели човека са мисијом. То је то, брутална једноставна истина која дрма свет. Човек који има нешто у свом животу што је важније од ње, жене, не зато што жели да буде занемарена, нити је то зато што жели да се осећа неважно, него зато што је мушкарац са мисијом, човек са правцем, тај који има озбиљност, са сврхом, а сврха је најпривлачнија особина коју људско биће може поседовати.

Међутим, тражили сте ми хладно, формално објашњење „мисије“, а оно сводим на „начело минимализма“. Наравно, тај појам не пристаје мртвој физичкој супстанци, нити појму „сврха“, нити „намера“, бар не на начине како их свакодневно употребљавамо, али овде и јесте реч о мисији живих бића, а „минимализам“ обухвата и њих. Из тог начела добијам принцип најмањег дејства физике, а заједно са тумачењем физичке информације пакетима дејства (производа промењене енергије за протекло време) се налази да емитовање и апсорбовање енергије долази у пакетима, а што информације (судске у параграфима, научне у ставкама, математичке у теоремама и корацима доказа) уопште комуницирају атомизиране. А то је еквивалентно чешћем догађању вероватнијих исхода (јер они су мање информативни).

Елем, имати мисију значи имати смер, искључити вишак опција које нас смарају, односно препустити се начелном минимализму. То избегавање неизвесности еквивалентно је прихватању сигурнијег. Сила вероватноће нас гони из неизвеснијег ка извеснијем. Она нас покреће према тражењу законитости, ка понављању, ленствовању, али и тражењу „смисла“ какав је живот у рају, или рецимо у „земљи дембелији“ (атеистима). Снага коју има „мисија“ у концепту лидерства долази од те силе вероватноће, коју не видимо, па кажимо од жеље за бољим животом. Она има смисла за жива бића, или уопште за структуре са виталношћу, односно оне које опажају фикције, неистине, или просто имају више тих опција (информација) од мртве физичке твари. Ми не можемо без илузија, као што твар не иде за њима (Honesty).

„Ништа није моћније од идеје чије је време дошло“ рекао је својевремено Виктор Иго, али је обичај лидера да је ретко препознају. Због истог, није свака „мисија“ једнако привлачна, штавише, многи ће нас затрпавати са својим заблудама и имати праву мисију право је уметничко дело. Знати шта долази, уосталом, није једноставно видети већ и због објективности неизвесности, бар што се тиче ове теорије информације. Са друге стране, то значи да ће лажни „пророци“ успевати да залуде народ као и прави.

Illusion III » eng

Питање: Кажете да све спонтано тежи стањима мање информације, па како је онда уопште могућ живот који је стање више информације?

Одговор: Отуда наилазе потребе дефиниција „реалности“ помоћу трајања, затим потврде „истина“ помоћу реалности, као и уопште свега методом опажања. Теорија информације у којој је она ткиво универзума са неизвесношћу као њеном суштином (Illusion II) има измена пуно поставки онога што познајемо у науци, али за горње питање истичу се две.

У односу на пунију информацију, попут истине која траје и траје (рецимо не да се довести у контрадикцију), њена проређена форма је неистина. А то са немогућности комуникације свега са свачим (пуке твари и фикције) довешће до одговора на питање. На пример, енергија може мењати своје облике, који су стога врсте фикција, али не може настајати из ничега или нестајати у ништа, због чега је она реалност. Са позиција класичне науке, ту дуалност је тешко разумети и зато се чини да у горњем питању постоји парадокс.

Реалност не види фикцију, прескаче је и зато имамо квантовање. Постоји скоковито, али следи начело минимализма и може јој се подвалити тако што променљиве појаве које она игнорише (попут облика енергије) буду разблажене, развучене, рецимо прошлошћу. Оно што траје има историју и она са садашњошћу остаје константна. Други пример су емисије такође апсопције информација током физичких интеракција. Предмет успорава (убрзава) губећи (добијајући) кинетичку енергију неким дејством, дајући другачије изгледе околној стварности. Природа је тако намештена да јој константној можемо давати различите вредности. Начин њених промена су и витални системи, бића, или особе, што срећемо свакодневно. Они су са више избора (од најмањег дејства физике). Виде и фикције и реалност.

Када лопту зарањамо под воду она се опире и искочила би ван, али да је уместо воде гушћа текућина или да је лопта веће густине, лопта би сама тонула. Тако је и са информацијама када се исте привлаче. Ако материја не види фикцију, било како нити као информацију мање густине, она је не привлачи, али нас који је перципирамо привлачиће. Штавише, лажи су на нас лепљиве (Aquaplaning), а пример са лоптом показује да начело минимализма постаје тежња статусу кво (одржавању истог), када су без бољег избора. Све појаве би спонтано да остану без информације, али у великој конкуренцији са осталима могу остајати без те могућности.

Попут светла у соби огледала, или миша у лавиринту скоро без излаза, аналогно и информација може упасти у клопку. Бити заробљен систем стварности-фикције, пасивности-отпора, односно мртвила-виталности. Мислим на дуализам слепог хода по најмањем дејству физике наспрам пркоса таквом. Статус кво форме минимализма могу такав пар држати, па и развијати. Питања су то за науку коју тек треба откривати.

Disobedience » eng

Питање: Мера виталности је „пркос“, причали сте?

Одговор: Да, у недостатку доброг израза, можете говорити да живо биће пркоси принципу најмањег дејства физике. Наиме, молекуле флуида загревањем постају више покретљиве, добијају кинетичку енергију, те отуда информацију. Имају више степени слободе, па ипак, не крше принцип најмањег дејства физике и нису „пркосне“. Једнако можемо говорити и о „непослушности“ живих бића у односу на законитости мртве физичке твари. Док такви изрази разликују држање за класичне законе физике, згодни су за описе виталности.

Када померам чашу по столу могу је покретати мимо закона физике. Њој то ради моја виталност. Она покреће све молекуле чаше одједном и чини већу количину „пркоса“ него што би се то могло десити чаши која падне на под и разбије се у парампарчад. Приметимо овај важан моменат због којег опет можемо рећи да порастом ентропије опада информација чаше. Други начин истог запажања је из закључка да ентропија, често називана нередом, спонтано расте. Међутим, то онда (начело минимализма) значи да јој информација опада. Информација опада порастом ентропије и зато што молекуле флуида губе кинетичку енергију, преносећи своје кретање на зидове посуде и хладећи се. Званична физика, међутим, до сада и још увек, пораст ентропије сматра порастом информације.

Када имате информацију заробљену виталношћу, која се не да тако олако „хладити“ како би то могао флуид са спонтано растућом ентропијом, то је повод за разговоре и о степенима „пркоса“. Тако сам у три групе поделио карактере особа (Traits), водећи се и идејом да успеси, или неуспеси бића у животу говоре о виталности. На дну ове „ранг листе“ уопште надметања су „добрице“ (III лига) које су најближе понашању мртве физичке твари. Такви највише опонашају принцип најмањег дејства, повијајући се испод јаког и силећи се над слабим. Другим речима, губитнике у односу на лиге изнад (II — „манипулатори“ и I — „злоће“) одаје увећана надменост пред слабима и понизност пред јакима.

Грубо процењујући ових најслабијих играча, из III лиге, има око 80 одсто свих популације. Међу 20 одсто осталих, поново је око 80 одсто осредњих играча, из II лиге, тако да око четири одсто све популације чине „злоће“, најбољи играчи, односно они из I лиге. Одлика осредњих (II лиге) је моћ варања и немогућност да је превазиђу. Ту су не само „шибицари“, лопови и криминалци, него и трговци, политичари, добри манипулатори, разни фантазери, често укључујући и интелектуалце; негативци или позитивци зависно од могуће (не)битности штете које би широј популацији њихове лажи могле чинити. Одлика најбољих (I лиге) је моћ читања стварности, воље за истином и њеног коришћења. Разликујмо знање од хтења и моћи да се нешто учини.

Пењући се по тој лествици умећа, полазимо од стварности и завршавамо са њом, јер у суровијим играма надметања, на крају, стварност је та која се пита. Онај кога понесу фикције испадне из воза који му даље одмиче, док они који се превише држе тла бивају насамарени и опет одстрањени или потчињени. Жива бића када имитирају природу (принцип најмањег дејства) превиђају њену неуништивост, а своју смртност. Дели их велики јаз и смртни имитирајући бесмртне лако падају побеђени (Honesty).

Trying » eng

Питање: Лудило је радити исту ствар изнова и изнова, али очекивати другачије резултате, рекао је Ајнштајн?

Одговор: Не, радити исту ствар уз очекивање разлика резултата често се сматра неразумним, или „лудим“, када повлачи одбијање прилагођавања упркос доказима о неуспеху. То је фраза коју олако погрешно приписујемо Алберту Ајнштајну и која истиче неуспех понављања погрешних метода, али упорност у раду исте ствари да би се савладала вештина није „лудило“ понављања неуспешних метода.

Није познато да је Ајнштајн икада рекао нешто тако, или на пример, што би имплицирало да је Едисон луд који је покушавао 10 000 пута док није пронашао сијалицу. Радити исту ствар и очекивати другачији исход зове се покушавањем у науци, а у статистици је то чак редовна појава.

Добијање истог понављањем истог типична је одлика детерминизма. У детерминистичком систему, уз исте почетне услове и једнаке поставке је будућност фиксирана тако да неизбежно следи исти исход. За разлику од таквог, у овој теорији информације је случајност објективна појава, па ће понављање истих предуслова резултирати другачијим исходима. Иначе, имамо и више од тога кроз став о јединствености субјекта васионе (Riesz Lemma). Природа у толикој мери „не воли једнакост“ да се стално мења, па ни „исти“ субјекат није исти током времена, бар не у односу на ширу околину. Његова информација перцепције (спрега са околином) стално се мења.

Мења се и расипање опсега промена, то на посебан начин. Закон великих бројева налаже да средња вредност поновљених исхода постаје све ближа вероватноћи исхода. Оно што је вероватније уопште је чешће, па посебно и понављањем. Разликујмо те два учесталости. Прво је да су вероватнији исходи чешћи и оно нам говори о постојању неке „силе вероватноће“. То нам уједно говори и о спонтаној тежњи природе мањој иформацији (као мањој неизвесности). Друга учесталост наиме потврђује прву са развојем догађаја уопште ка извеснијим. Неочекивану потврду овог другог такође имамо и у глобалној конвергенцији, закључку који не долази из теорије вероватноће већ из саме линеарне алгебре.

Физичке информације се преносе паковане у дејства, односно множења промене енергије (ΔE) и протеклог времена (Δt). Она су константна, или квантована (ΔE⋅Δt = h). Спекулишемо ли, такве могу бити и апстрактне информације. Ако су такве законитости, науке и математике, тада ћемо привлачност информација налазити у дужем трајању времена. Када су свевременска (Δt → ∞) дејства тада бивају веома привлачна одређеним информацијама (не комуницира све са свачим), али и апстрактна, или, може се рећи безенергетска (ΔE → 0). Ово је прилично доследно, јер су тако и физичке стварности и законитости „реалне“ (истините, трајне и опажљиве). Са друге стране, та се хипотеза занимљиво слаже са грави-тационом привлачношћу споријег тока времена. Приметимо, нити то није чисти детерминизам, јер је опажање законитости селективно.

Hindering » eng

Питање: Како линеарном алгебром представљати неистине?

Одговор: На пример, линеарним операторима какви ће узастопно примењени исчезавати згодна су интерпретација гасећих процеса, који нису „стварности“. Они нису ни „истине“. Репрезентације тих су нилпотентне матрице.

1. Оператор T : X → X, линеарног пресликавања у векторском простору X је нилпотентан само ако је Tⁿ = 0 за неко n ∈ ℕ. Најмањи природни број n за који важи Tⁿ = 0 назива се ред или индекс нилпотентности. Нилпотентни оператор има горњотроугаону матричну репрезентацију са нулама на дијагонали у некој бази. Рецимо:

$$ \begin{pmatrix} 0 & a \\ 0 & 0 \end{pmatrix}^2 = \begin{pmatrix} 0 & 0 \\ 0 & 0 \end{pmatrix}, \quad \begin{pmatrix} 0 & a & b \\ 0 & 0 & c \\ 0 & 0 &0 \end{pmatrix}^3 = \begin{pmatrix} 0 & 0 & 0 \\ 0 & 0 & 0 \\ 0 & 0 &0 \end{pmatrix}, \ldots $$

и уопште Tⁿ = 0 где је сада T горња троугаона матрица реда n, квадратна типа n×n. Било који нилпотентни (линеарни) оператор јесте изоморфан директном збиру Жорданових блокова нултих својствених вредности, са честим представљањима помоћу Јангових дијаграма. То су најпознатије од особина нилпотентних оператора, а ево их још неколико са којима је лакше приметити новине у вези са одговором на питање.

2. Декомпозиција матрице је рецимо представљање произвољне матрице другог реда збиром Паулијевих (Квантна Механика, задатак 1.2.35). Овде је занимљивији резултат како сви оператори на комплексном векторском простору могу бити написани као линеарна комбинација нилпотентних и јединичног оператора. Доказе можете видети и код аутора J.H. Shapiro, а ево једног примера. Матрица A није нилпотентна, N јесте, I је јединична:

A = N + I,

$$ \begin{pmatrix} 2 & 2 & 3 \\ 1 & 3 & 3 \\ -1 & -2 & -2 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 1 & 2 & 3 \\ 1 & 2 & 3 \\ -1 & -2 & -3 \end{pmatrix} + \begin{pmatrix} 1 & 0 & 0 \\ 0 & 1 & 0 \\ 0 & 0 & 1 \end{pmatrix}. $$

Оно што је овој теорији информације важно у вези са таквом теоремом је могућност представљања (свих линеарних) реалних процеса помоћу само нереалних и идентичног, односно, помоћу само-гашећих процеса плус cI, где је c ∈ ℂ нека константа, а I је јединични оператор, (∀x ∈ X) Ix = x.

3. Детерминанта производа (линеарних) оператора једнака је производу детерминанти оператора. Отуда, из 0 = det(Nⁿ) = (det N)ⁿ следи det N = 0 за нилпотентан оператор. Међутим, детерминанта је нула када оператор није реверзибилан, па нилпотенти оператори немају инверзне, на основу пристиглог не можемо сазнати шта је послато. То је примерно тумачењу нилпотентних процеса као неистинитих појава, или нестварних процеса.

На пример, обе следеће матрице, A и P, имају детерминанте нуле:

det A = 0,       det P = 0,

$$ \det\begin{pmatrix} 2 & -3 & 2 \\ 1 & 0 & 2 \\ -2 & 3 & -2 \end{pmatrix} = 0, \quad \det\begin{pmatrix} 1 & -3 & 1 \\ 2 & 0 & 2 \\ -1 & 3 & -1 \end{pmatrix} = 0, $$

али само друга је нилпотентна (P³ = 0). Видимо да матрице може бити детерминанте нула иако није нилпотентна. Међутим, све нилпотентне матрице имају дерминанте нуле.

4. Степени нилпотентног оператора су независни вектори. Такође, низ вектора добијеним вишеструком применом нилпотентног оператора N на одређени вектор x (тј. x, Nx, N²x, ..., N^n-1), су линеарно независни, под условом да je N^n-1 ≠ 0 и Nⁿ = 0. Наиме, ако имамо линеарну комбинацију:

$$ \alpha_0x + \alpha_1Nx + \alpha_2N^2x + ... + \alpha_{n-1}N^{n-1}x = 0, $$

множећи је (са лева) са N^n-1 добијамо α₀ = 0. Затим, множећи је са N^n-2 добијамо α₁ = 0. Настављајући тако, множећи оно што од ове линеарне комбинације остаје са N^n-k-1 добијамо α_k = 0, редом за k = 0, 1, ..., n-1. То повлачи α₀ = α₁ = ... = α_n-1 = 0, а то значи да су дати вектори линеарно независни. Отуда матрица нулпотентног оператора има n-1 линеарно независних колона, такође и врста.

За разлику од ненилпотентних оператора који се степеновањем циклич-но понављају или се стално мењају, нилпотентни (N^n-1 ≠ 0 и Nⁿ = 0) ис-троше својих n корака и нестану. Практично, они су попут фикција или лажи какве када испуцају своје необичности (независне ставке) постају безвредне. Свет лажи да би опстајао треба се стално допуњавати новим обманама, или се руши као кућа од карата, исчезава. Ово набрајам да и сами процените да ли је или није замена непостојаних појава (фикција или лажи) нилпотентним операторима вредна пажње.

5. Све својствене вредности нилпотентне матрице једнаке су нули. Следи из:

Nx = λx,     x ≠ 0,
N²x = λNx = λ²x = 0,
...
Nⁿx = λⁿx = 0,
λ = 0.

Обрнуто, ако (квадратна) матрица A има бар једну својствену вредност различиту од нуле, λ ≠ 0, онда је Aⁿ ≠ 0 за све n ∈ ℕ. Наиме:

Ax = λx,     x ≠ 0,
Aⁿ = λⁿx ≠ 0.

Отуда тврђење, ако матрица има бар једну својствену вредност различиту од нуле, онда је сваки њен степен различит од нуле, а таква матрица није нилпотентна.

Процеси без својствених вредности су као „гуске у магли“. Безциљни, без „глобалне конвергенције“, којој треба доминантна својствена вредност, а то је једна чија је апсолутна вредност већа од свих осталих. Препознајемо и у овоме карактер фикција и лажи које би нам биле интерпретације тих нилпотентних процеса.

Gaslighting » eng

Питање: Објашњавате ли својом теоријом информације геслајтинг?

Одговор: Гeслајтинг је нарочита метода излуђивања, психолошке манипулације усађивањем сумње жртви, или члановима одређене групе, узрокујући да оспоравају и властито сећање, перцепцију или здрав разум. То је оно што знамо о геслајтингу, а даље погледајмо оно што не знамо, а из позиције моје теорије информације.

Субјекат и објекат простор коме припадају не виде једнако (Dual). Поред тога, супстанца „обогаћена“ виталношћу (Toaster) постаје и овисна о свом вишку могућности. Такве би биле и све евентуалне интелигенције у васиони, таква ће бити развијена вештачка интелигенција, а такви смо и ми сами. Способности да опажамо (разумемо) фикције заробљава нас, јер оне су кратког даха, попут нилпотентних процеса (Hindering), а стога и привлачније од пунијих информација, апсолутних истина (бескрајног трајања). Лажи су на први поглед привлачније од истина, управо својим краћим трајањем и плићом информацијом, па начелом минимализма. А када следимо то што ми видимо а не и стварност, онда испадамо из воза реалности (Honesty).

Због склоности мањој информацији, штедњи комуникације, интеракције, односно већој вероватноћи, имамо и „нагон живота“ (смер ка фикцијама) као и „нагон смрти“ (ка реду). Обадва та у психологији различита нагона, према овој теорији информације, имају исти узрок у спонтаној тежњи ка мањој количини неизвесности (Минимализам).

1. Отуда прве важне од одлика геслајтинга, лагање или порицање нечега и одбијање да се призна лаж чак и када им се покаже доказ. Особа упада у конформизам лажи и постаје неспособна да из тог балона изађе. Потом се развија инсистирање да се догађај или понашање којем сте сведочили никада није догодило и да га се погрешно сећате, када ово неприхватање стварности, или истине постаје патолошка овисност.

2. Врста самоодбране особа која уживају у самообманама је даљи пренос својих светоназора. Рецимо, ширење гласина и трачева жртвама о њима, или говорење да их други људи оговарају. Промена теме, негодовање те одбијање слушања када их суочите са лажима или другим понашањима која вређају публику. Такви уживаоци лажи говорће свима да претерују када их прозивју.

3. Пребацивање кривице у везама — они одбацују одговорност тврдећи да ако бисте се понашали другачије, не би вас овако третирали, тако да је то заправо ваша кривица. Снага задовољства минимализма дотле сеже. Они ће опчињени лагањем, рецимо, покушавати да изгладе ствари љубавним речима (партнеру) које не одговарају стварним поступцима. Лагаће како би се умањивало њихово, на пример, насилно понашање. Минимизираће своје лоше понашање речима: „Била је то само шала“, или „Превише си осетљив/а“ и слично, лажима, опет избегавајући снагу истине. У неким екстремним случајевима, лажов да би очувао свој нестабилни свет фик-ција, одвајаће све, свог партнера или познанике, од пријатеља и породи-це који би могли препознати симптоме злоупотребе гаслајтингом.

4. Све у свему, оваква теорија информације геслајтинг тумачи слабошћу, која долази од свеприсутне потребе за удобношћу да би затим прешла у неспособност суочавања са стварношћу и истином, а покретана начелом минимализма. Ка свету обмане крећу се вољно обе стране, обмањивач и обмањени, свако на свој начин, а због истог начела теорије информације.

5. Гeслајтинг се може користити и као предност у ситуацијама када нам треба популарност. Привлачност лажи и њено брже ширење од истине користе често (мање или више покварени) трговци, претерујући рецимо хвалећи робу да би је лакше продали. Такође, лажу и политичари због чега су смештени заједно у исту (средњу) II лигу играча, радног назива „манипулатори“ (Traits) тада за потребе провере ове идеје симулацијама. Неуспешни су пред I лигом, али ће скоро увек побеђивати III лигу.

Guilt-tripping » eng

Питање: Може ли се и геслајтинг подвести под искоришћавање нечије савести или осећаја дужности како би се та особа осећала одговорном за осећања или проблеме манипулатора, да се присили на послушност?

Одговор: Реч је о манипулацији осећањем кривице. Усађивање лажне кривице (Guilt trip), или искуство кривице наметано од друге особе преваром, такође је ствар веће привлачности лажи. Оно прво води до емоционалне реакције, потом има и физичке последице. Ове друге настају вољом нас виталних са моћи тог учинка.

На том примеру види се повезаност „слаткоће лажи“ (привлачности која долази начелом минимализма) и „удобности“ ухваћене неправдом према другима или криминалом. Оба пута су пречице, које снажно засветле као шибица, али дугорочно коштају, мање вреде стратешки него тактички. А затим, јер не може изаћи из свог света лажи као у случају геслајтинга, па и уцењујући је, особу увучену у криминал можемо држати на повоцу. Те куле од песка, лажних политика или криминалног организовања, бивају све теже за одржавање, све скупље, просто зато што све теже држе неки корак са стварношћу.

За разлику од допадљивих лажи од којих се тешко својевољно одвојити, метода „кривице“ садржи израженије елементе принуде. Манипулатор је сада особа која жртву покушава натерати да се осећа кривљом него што је заслужено због нечега што би урадила али и нечега што ни на који начин није припадна кривица, са циљем да се жртва осећа толико лоше да ради оно што манипулатор жели. Особа која вам ствара осећај кривице такође искривљава чињенице и стварност на различите начине да би користила вашу савест, саосећање и љубазност против вас. Тај део се може подвести под геслајтинг.

Међутим, иако не сасвим једнаки, геслајтинг и наметање кривице, имају заједнички дубљи узрок у привлачности живљења у свету лажи. Тај који намеће кривицу као и жртва, обоје више воле живљење у лажи, одлучно одбијајући суочавање са истином. Први за проблеме који стварају жељу за манипулацијом, а други за решења која би се појавила одбијањем да буду манипулисани. То је игра за двоје (или два тима, два концепта) као и, рецимо, игра доминације и доминираног. Обе стране, свака на своје начине, траже растерећење опција, више реда, простијих или познатих избора. Траже уточиште у лажи ради мање интеракције (Laziness).

Истина је та која ослобађа, али лажови то не желе, не виде, него упорно следе странпутицу. Не схватајући величину, или снагу истинитости, они радије испадају из воза стварности остајући у II лиги играча на победу и препуштајући се евентуално I лиги да са њима влада, а још увек имајући значајну масу III лигаша које могу савладати (Win Lose). Парафразирам: „Држи се стварности, говори истину, али неизговрено ти је највећа снага“ — игра је прве лиге каква „манипулаторима“ (играчима друге лиге) није у карактеру (Traits).

Duration » eng

Питање: Из написаног испада да је „неистина“ недовршена „истина“?

Одговор: Да, то често користим и оно ради, без противречности. Ту идеју намерно гурам до апсурда, тестирам је, а онда ми делује још боља. Ово је незванична наука.

1. Развоји досадашње математике били су сувише „просторни“. Они су у геометријама, графовима, па онда и у алгебри, затим анализи, теорији вероватноће. Где год да се окренеш нема времена, чак би неки да такав „безвременски“ концепт науке заступају као крајњи домет. Можда ти јесу у праву, а „теорија информације“ са којом волим да се поигравам ни није више од обичне фикције, као нека лоша научна фантастика, или неуспела белетристика. Међутим, докле нема противречности, држим ту „информатику“ још увек за неку теорију, а појам „времена“ има прилику за своју ренесансу сматраћу.

2. На жалост и математика је врста догме, како је то доказао Гедел (зато што не може доказати своју тачност), али је можда мање неистинита од неких других догми од којих је „тачнија“ у примени на стварности. Тако пишем да нагласим дефиницију тачности-нетачности у новом концепту „протезања“ који обухвата трајање, али и дужине, па и појаве „мноштва“ са којима радимо у теорији вероватноће за разликовање велике од мале случајности. Рецимо, велике случајности све су мање ако их посматрамо у све већим узорцима, као осцилације њихових средњих вредности. Ова нова „истинитост“ је већа када се даље „протеже“, чију је нетачност теже доказати било корацима до контрадикције, или налазима неслагања са неком „стварном“ природном појавом.

3. Несталност процеса N може се мерити бројем корака n = 1, 2, 3, ... када је Nⁿ = 0, а N^n-1 ≠ 0, као у недавном одговору (Hindering). Још увек такву опцију нисам довољно истражио, да не могу тврдити да је добра премиса „тачности“, у том новом смислу. Идеја је да се са већим n приписује већа „тачност“ процесу N, а како су процеси такође и стања, јер су (линеарни) оператори такође врста вектора, а да се затим оваква „линеарна алгебра“ препише у нову „алгебру логике“, односно у додатак постојећој. Тада би истинитост могли мерити стварношћу, што ја на хипотетички начин већ радим.

4. Да све ово није само прича без основа види се по таблицама операција тернарне логике. Подсетимо се да на дисјункцију и конјункцију тамошње логике гледамо као на максимуме и минимуме, редом max{A, B, C, ...} и min{A, B, C, ...}, са одговарајућом скалом вредности истинитости. Постоји довољна корелација такве „тачности“ са горе поменутим експонентом n који би по први пут нулирао нилпотентан процес.

Уосталом, све то се добро слаже са идејом привлачне „силе вероватноће“, односно одбојне неизвесности, па стога и са начелом минимализма. Ово на начин да је мање истинито више привлачно, али је и све суптилније и неопажљиво простој физичкој реалности. Не комуницира све са свачим, знамо, па ова (хипо)теза и није тако лоша као што може на први поглед изгледати. Право спекулативно питање је онда како то да је „стварност“ тако „закована“ у толико нежељену „истинитост“, или како то да је баш информација свеприсутна, а управо је она и највише нежељена.

Attachment » eng

Питање: Па како то да се „стварност“ везује само за „истине“, зар управо са таквима које су јој најнепожељније?

Одговор: Да, то је загонетно. Шта ако је кључ у (не)комуницирању. Оне мале информације (фикције) стварност не види, оне јој ништа не значе, а опстанак је потребан. Некако се дошло до те количине неуништивих опција, а стварност је то и ништа више. У том океану „хране“ за стварност има разних залогаја, а све остало небитно је.

1. Можда је та стварност настала као талог након испирања из мноштава окружења привремених појава које су још увек око нас као полуистине и неистине. Додамо ли њима Марковљеве ланце који конвергирају у „црне кутије“, преноснике порука којима не знамо порекло и све већих даљина до наше текуће садашњости, намеће се закључак да то „испирање“ и даље траје. Будућност онда није статичан базен догађаја кроз који ми путујемо цик-цак за нас неизвесним изборима, већ је и сама неизвесна. Међутим, све мање је неизвесна, просто због начелног минимализма.

2. Да извесније имају дужа трајања видимо и на следећи начин. Нека је M генератор Марковљевог ланца. Како је стохастичка матрица једне карике M, то је низ од n тих карика стохастичка матрица Mⁿ. Ако ланац Маркова конвергира у „црну кутију“ онда је Mⁿ → 0 када n → ∞, тада је |det M| < 1. Међутим, порастом извесности, тачношћу преноса података, и апсолутна вредност детерминанте, |det M|, већи је број (мањи од један), па број Mⁿ спорије конвергира нули. Другим речима, у све извеснијој будућности (1) све дужа је прошлост садашњости. Ово је и потврда сагласности реченог.

3. Постоје оптимуми реципроцитета за највећу снагу игре противника на победу. То долази из информације перцепције, S = ξ₁η₁ + ξ₂η₂ + ξ₃η₃ + ..., која је скаларни производ S = x⋅y вектора, рецимо низова x = (ξ₁, ξ₂, ξ₃, ...) и y = (η₁, η₂, η₃, ...), који су интерпретације стања играча. Наиме:

S = x⋅y = ∥x∥ ∥y∥ cos φ,

где су ∥x∥ и ∥y∥ интензитети ових вектора, у одговарајућим метрикама, са углом између тих вектора φ = ∠(x,y). Косинус угла је већи мањег угла, па је овај скаларни производ већи са мањим углом, односно када су вектори „паралелнији“. Ова паралелност се не постиже мењањем дужина вектора, него њиховим налегањем једног на други. Тако долазимо до максималне информације перцепције (S), када су коефицијенти вектора сразмерни:

ξ₁ : η₁ = ξ₂ : η₂ = ξ₃ : η₃ = ...,

односно, најјачу игру противници имају са сразмерним, правовременим и оригиналним (силом неизвесности) реакцијама на акције опонента. То значи да пропуштање у одговору једнако слаби игру као и претеривање.

Овај рачун показује не само напетост виталности у надметању (сматрамо да се само витални могу играти), него је то и информација спреге (поред информација појединих учесника) коју природа такође спонтано неће, а тада се такве спреге (не морамо их бити свесни) спонтано распадају. Ово води ка различитости, када кажемо да природа не воли једнакости.

4. Природа се тако опире једнакостима, да би густина информације (то је количина опција) била мања, на разне, а понекад и на начине до открића нама незамисливе. Такав један би могао бити и ширење васионе; простор је магацин меморије које има све више на уштрб садашњости које је зато све мање. Говорим путем неизвесности која је ткиво простора, времена и материје. Други пример је раслојавање. Рецимо, електромагнетна и слаба нуклеарна силе су се одвојиле од једне „електрослабе“ силе отприлике за 10^-12 до 10^-11 секунди након Великог праска. То тзв. нарушавање електро-слабе симетрије догодио се када је универзум који се хладио падао испод енергетског нивоа од приближно 100 GeV. Информација у „садашњости“ (тада текуће) опада за износ раста информације настале „прошлости“.

5. Ова васиона се понаша као коров који надживљава племените сорте, да поменем само неке сличности ради потврде апсурда из питања. Јапански чвор (Fallopia japonica) је истакнути пример инвазивног корова који над-живљава и башту и баштована, а има их још. Дакле, ова врста парадокса природи је позната и вредна разматрања, да се природа којој припадамо састоји од нечега без чега не може а са чиме не жели бити.

Ordering » eng

Питање: Постоји једнако лажи и истина, рекосте ли, а како онда настаде наша васиона стварности и, кажете, истина (Attachment)?

Одговор: Еквиваленција истина ⊤ и лажи ⊥ следи из замене ове две ознаке у формулама алгебре логике, али мало је тежи изазов интерпретација тог резултата у физичкој реалности. Ево и тога.

На пример, Зорнова лема теорије скупова је тзв. аксиома избора, а независна је у смислу да се може једнако претпоставити, а такође и забранити. Није то редак случај у математици. Ако аксиому еуклидске геометрије о паралелности негирамо, добијају се једнако тачне седласта и сферна геометрија. Уопште, независан систем аксиома је у полазишту математичких теорија, а такав ће дати једнако тачну теорију и када било једну или више аксиома обрнемо у њихове супротности. Изједначавање стварности са тачношћу тада нас упућује према постојању алтернативних „стварности“ (нама нестварних). То је доказиво и другачије (Dimensions). Посебно је питање како то све посложити у нашим главама. Неке од тих начина описивао сам, (Dis)Order, али има их још.

1. Знамо да има различитих бесконачности и да је, рецимо ℵ₀ (алеф нула) та пребројива бесконачност какву има скуп природних бројева ℕ и она је много мања од 𝔠 континуума какву има скуп реалних бројева ℝ. Могуће је имати бесконачно простих бројева 2, 3, 5, 7, 11, 13, 17, 19, 23, 29, 31, 37, 41, 43, 47, 53, 59, 61, 67, 71, 73, 79, 83, 89, 97, ... ⊂ ℕ који су сви елементи скупа природних бројева, а оба та скупа су једнаке кардиналности, са „једнаких много“ елемената. Штавише посматрајмо бесконачне низове степена тих простих бројева 2, 2², 2³, ..., затим 3, 3², 3³, ..., па 5, 5², 5³, ..., од којих сви имају по ℵ₀ елемената, па ипак никоја два немају заједничке елементе и сваки припада ℕ. Дакле, могуће је бити бесконачно много скупова, сваки са бесконачно много елемената и сви укупно да буду исте кардиналности као сваки од њих појединачно, тако да нема контрадикције.

2. Према Геделовој теореми непотпуности, да коректна (тачна) теорија не може бити потпуна (увек постоји тачан исказ који она не може доказати), постоји бесконачно много тачних исказа. Штавише, она такође предвиђа бар пребројиву бесконачност мноштва независних аксиома. Наиме, како бисмо имали и истину до које не можемо добацити постојећом теоријом, онда јој и ту истину додамо као аксиому. Међутим, и даље важи теорема непотпуности, да постоји нова истинита тврдња коју ни тако проширена теорија не може доказати, па је опет морамо допунити новом аксиомом, том тврдњом. То је бесконачни процес као допуњавање скупа природних бројева увек новим већим. Дакле, постоји бар ℵ₀ аксиома које одговарају нашој стварности.

3. На ово применимо претходно, па уочимо да у дискретном (пребројиво бесконачном) низу аксиома можемо (довољно је скоро) сваку заменити њеном негациом и добијати сваки пут нове теорије, којих тако има (бар) континуум. Наиме, замислимо да су ове аксиоме (нула запета па) цифре реалног броја из интервала од нула до један, у бинарном запису. Њих је бесконачан низ, или укупно пребројиве бесконачности ℵ₀. Међутим, оне записују континуум различитих бројева. Кардиналност тог скупа, 𝔠 већа је од ℵ₀. Узгред, ово је у складу са ранијим (мојим) ставом да дискретни низови тренутака садашњости и скоро сваким у опцијама, претпоставка објективне случајности, генеришу континуум могућности, или осталих васиона (Dimensions).

4. Развојност ка заокруженим истинама, односно стварностима спонтано покреће тежња ка вероватнијим стањима, односно начело минимализма. То је значајан део ових разматрања. Васионе, наша текућа, па паралелне реалности, а такође и оне које бисмо сматрали заснованим на погрешном скупу аксиома, развијају се и даље, претпостављам. Ово је варљив процес који је можда налик орбитама планета око сунца (периодичан), или нас можда обмањује погрешним сећањима. Један начин „погрешног сећања“ већ смо видели са Марковљевим ланцем који након много корака постаје „црна кутија“ која нам ствара илузију о дефинитивном прапочетку свега постојећег, али можда природа крије и друге могућности лажирања своје (наше) „стварне“ прошлости.

Figure out » eng

Питање: Како то да ми успевамо разабирати и противречности које нису доступне физичкој стварности?

Одговор: Виталност нам даје ту суптилност коју мртва физичка природа нема. Међутим, узалуд би то било да такве нема (макар нестварне). Заступам тезу да тај вишак избора, додат принципу најмањег дејства физике, стиже уређено фантазијама и лажима којима можемо премошћавати иначе обично изолована острва истина. Оне (неистине) заправо су привлачне (минимализмом), јер су непотпуне информације, али авај, невидљиве су и небитне када немате виталност. Сродно питање овоме је и зашто ми имамо ту моћ разабирања.

1. Вируси преживљавају тако што делују као облигатни интрацелуларни паразити, преузимајући машинерију ћелије домаћина да се реплицирају и користећи стратегије попут мутације, постојаности у животној средини и избегавања имуног система. Они обезбеђују континуитет преносећи се са домаћина на домаћина (акутне инфекције), ту перзистентну/латентну инфекцију унутар домаћина и за одржавање резервоара у животињским популацијама. Укратко, за сада, то је опис инвазије ћелија вирусима.

Не могу погађати шта би микробиологија по том питању могла налазити, мада очекујем да би то могло бити у складу са информацијом перцепције (Attachment, 3). Сићушни облици живота настају попут клопке у којој су принуђени на већу виталност од окружења, некад помоћу ефеката хаоса (малих акција и кумулативних, крупних тешко предвидивих последица), али претежно држећи се стратегија виших игара (Reciprocity). Оне дижу виталност „игре“ (овде прелазне фазе од неживе твари до живе), а то је управо оно што треба живом бићу — више опција у односу на мртвило.

2. Када нежива супстанца једном „прогледа“ и започне комуницирати са нестварним (лажима, уопште фантазијама), појавама ниже информације, она бива привучена њима доследно начелу минимализма. Са те ће стране гледано бити као да се „живот бори за опстанак“ и он то ради на најмање четири нама позната начина. Прво су „мимикрије“ (недостају нам бољи изрази), попут вируса чије стање (вектор) настоји да што боље налегне на стање околине, одржавајући тако већу информацију перцепције њих два. Како фикције нису трајне појаве, то је динамички процес.

Друго је процес размножавања, познато нам напуштање потрошене везе са мртвом супстанцом да би се виталност пренела даље. Треће је тимски рад, синергија и емергенција, али и уопште подређивање појединачних слобода колективу. Тако се везујући, при чему ће настајати информација перцепције као нова „количина могућности, компензујући губитке дела сличних личних „обима опција“, настају и ткива или крупнији сложени живи организми. Четврто су колоније, код људи ове можемо називати и државама, културама те цивилизацијама.

3. Овде говоримо о „виталности“ само као вишку информације (количине опција) коју добија нежива физичка материја када више не мора следити принцип најмањег дејства теоријске физике. Не као о нечему „живом“ по себи. Када се физичка твар одвоји од до тада јој приписане виталности и настави свој „живот“ по принципу најмањег дејства, она остаје следбеник „истине и само истине“ у смислу Геделових теорема непотпуности и нема могућност „прескакања“ (можда је боље рећи заобилажења) са једног на друго острво истина. На тај начин материја са виталношћу супериорна је материји без ње, али је њихов спој „смртан“, опстаје само динамички, јер додата виталност нема дуго трајање попут истине, или стварности.

4. Лако је замислити да изнад овакве додате виталности постоји и нешто трансцедентно, што прелази границе емпиријског искуства и смисленог, или рационалног сазнања. Међутим, не бавимо се таквим овде, осим што сама супстанца (са или без виталности) својим маленим делом заобилази текућу стварност, одлазећи у неку другу па се враћајући у неком сличном, одговарајућем облику. Када то ради сама „фикција“, пошто је непостојана и нема памћења, нема смисла говорити о враћању истог. Опет, супстанца која из једне стварности оде бива замењена истом мером (неизвесности), због закона одржања који за такву важи, па се све сличне замене (попут облика енергије) могу сматрати сличним „побегуљама“.

На тај начин, за сада, испробавам нашу моћ разабирања противречности које нису доступне физичкој стварности, али бих ове хипотезе до даљњег држао само за себе.

Willpower » eng

Питање: Са овим нови сазнањима „теорије информације“ како бисте да објашњавамо „снагу воље“?

Одговор: Просто речено, нађимо смисао „снаге воље“ у кориштењу виталности за контролу (неживе) супстанце. Психолог Станфорда, Кели Мекгонигал, у прилогу при слици лево дефинише снагу воље са „способношћу да се ураде нама најважније ствари, чак и ако нам је тешко или када неки део нас то не жели “. Према њој, то значи да сукоб између минималног стреса тренутно и минималног стреса на дугачке стазе, води победи овог другог. Стратегија пре тактике, каже, и увезано то њено са новим смислом „снагу воље“ приближава појму „виталности“.

1. Ономе што покреће „стварност“ противе се и виталност и снага воље, а начини им се не поклапају сасвим. Међутим, обе се гурају против начела најмањег дејства и успевају стварати окружења до којих природа без њих не би стигла. На пример, какви су изгледи да природно, спонтано али без дејства људи настане стамбени блок са свим предметима и детаљима које имају наше куће данас. Сматра се да природа сама није способна изумети ни точак, да не идемо у друге вештачке детаље. У том смислу, снага воље је део виталности. Ми можемо чинити разне „противприродне“ глупости које нам нису важне ствари, али ништа од тога без додатних опција, или виталности.

2. У пребројиво бесконачном ℵ₀ току једне стварности постоји континуум могућности, кардинални број ознаке 𝔠, при чему је први толико мањи од другог да није могуће поредати ове друге у низ као што можемо прве. То значи да у бесконачно много времена неће бити прилика за сваку опцију, штавише, шанса да се било која опција континуума догоди у пребројивом низу догађаја текуће стварности је нула. Ово подвлачим, јер наилазимо и на изјаве светски признатих предавача науке који тврде супротно, да би бесконачна васиона морала садржати баш све своје могућности па и оне које су се десиле да би се понављале по безброј пута. Прочитајте нешто о Канторовој теорији скупова да схватите колико су такве изјаве плитке.

3. Без наше воље многе ствари се не би догађале, нити би се икада могле десити ни за бесконачно много времена, па ни у (пребројиво) бесконачно много понављања стварности. Из тога налазимо силни значај виталности коју имамо, али зато не падајмо у другу крајност, рецимо, да је универзум оно што замишљам, што хоћу, или оно што ја својим деловањем правим. Ниједно од то троје није сасвим тачно, јер Месец неће нестати када га не гледам, јер са њиме комуницирају и многобројни други субјекти једнако битни тој истој васиони у којој је он такав какав је. Пример са Месецом је из времена почетака квантне механике и у једном другом контексту, али пристаје и овде.

4. Са друге стране, приметимо да све оно што можемо учинити стварним у нашој стварности нису те могућности помињане у другим димензијама времена, у паралелним реалностима. Када бацимо новчић да падне или „писмо“ или „глава“, нема начина да снагом воље учинимо падање оба. То питање мучило је осниваче квантне механике. За Шредингера био је то загонетни колапс суперпозиције у један и само један исход. У теорији коју приповедам то је зато што сва информација неизвесности прелази у информацију исхода, али даље увиђамо и нову последицу таквог колапса суперпозиције. Са оним што витални системи једне васионе могу стварно је 𝔠, континуум елемената, иако њихове стварности располажу са највише дискретних ℵ₀, пребројиво бесконачно корака. То је и прилог разумевању „једнаког броја“ истина и лажи унутар појединих васиона (Ordering).

5. Знати, хтети и моћи су три различите ствари. На пример, добро знаш да ћеш страдати ако паднеш са литице и не желиш да ти се то деси; хтео бих отићи на другу планету али не могу; могао је уништити тај апарат а нема појма како он ради. Појам „снаге воље“ односи се посебно на сваку од ових појава, па и на многе друге. Штавише, није једноставно рећи шта би то била „корисна“ активност. Пре око 400 милиона година водоземци су по први пут почели излазити из воде да потраже своју шансу за живот на копну, иако би то могла изгледати неразумна, немогућа мисија. Па се живот ипак успео развити и на сувом. Понекад смо и сами сведоци како на први поглед лоше промене изађу на добро. Са те стране гледано, наше виталности су део снаге воље, а са Келијеве то је обрнуто, снага воље део је виталности, па има смисла поистоветити та два појма.

Објашњавам зашто повремено имам дилему да ли је боље употребљавати израз „виталност“ или „воља“ да бисмо означавали вишкове слобода које нас одвајају од принципа најмањег дејства мртве супстанце. Просто, обе не одговарају баш својој новој намени, али ми се учинило да бих са овом другом већу штету правио већ написаним уџбеницима филозофије.

Too tight » eng

Питање: Да ли је заиста могуће да „преозакоњивање“ доводи до „пада наталитета“, као што наводите у том прилогу?

Одговор: То је причање на „дугом штапу“, као оно од старих Грка о атомима до данас Шредингерове једначине квантне механике. Оне нису за новотарије, а посебно не за ове „лагане“ блогове, али ни ја нисам за популарност, па се зато и трпимо. Друго, политички није коректо причати истину, а каткад је и опасно.

1. Неудате жене ређе рађају, а удате жене се чешће разводе када зарађују више од мужева. Ето то двоје, на пример, није политички коректно рећи у истом контексту када разговарамо о равноправности полова у бизнису, или у пословном каријеризму. Нарочито, ако верујемо да смо на добром (политичком) путу за подизање наталитета, или друге желимо да у такво нешто уверавамо, или просто лажемо за стицања тренутне популарности. Лаж је као шибица, док гори снажно привлачи, али прави куће од карата и неуспешне градитеље.

2. Уређивањем друштва тежимо конформизму, тенденцији појединца да усклади своје ставове, уверења и понашања са ставовима, уверењима или понашањем људи око себе. Неки неуронаучници наводе да око 15% људи чине иноватори — појединци који нису задовољни постојећим стањем, а да су осталих 85 одсто конформисти са којима друштво чува стабилност. Блиске везе су те које стварају толеранцију, ону која значи и прихватање ствари са којима се не слажемо, које не одобравамо или не волимо. Тада, даљим усклађивањем друштва долазимо до парадокса толеранције, када се друштво које шири толеранцију на нетолерантне предаје доминацији нетолеранције. Овај процес поткопава сам принцип толеранције, што је познато од раније, а овде га стављам у узроке пропасти неких друштава.

3. Давањем једнаког значаја толеранцији и доминацији, дајемо предност овој другој. То има везе са преозакоњивањем, јер се уређивање друштава не зауставља када достигне (неки) оптимум. Свака моћ хоће више моћи, доследно начелу минимализма, а са више моћи лакше постиже више ње. Она је у преузимању слобода појединаца, смањивању виталности ћелија друштва (особа, породица), гашењу њихове репродуктивности, односно преузимању виталних својстава од индивидуа. Понешто не морам рећи до краја, надам се.

4. Уопштено, није могуће прорицати са којим механизмима ће наталитет опадати, али то ће се свакако догађати кроз опадање виталности. Мртва природа се не „размножава“, а виталност не траје. Њу треба динамички одржавати, као ватру у пећи којој стално додајемо нова дрва, а никада се не зна када и шта може запети. То је ситуација слична политици која се умешала у стручније ствари од себе (питао ме један) и прогноза је да ће покварити играчку. Просто као што знамо да ће пацер на мајсторском турниру губити партије, али ко зна на које све начине. Веома извесно ће играчи друге лиге, манипулатори (Traits), губити партије од играча прве лиге (који следе стварност), али је велика неизвесност у начинима како ће се то догађати. Ово је начело локалне дивергенције и затим глобалне конвергенције, такође новост ове теорије (Globalism II).

5. На пример, савремена западна друштва постижу већу утегнтост бригом за новац него богослужењем и у тој трци биологија ових других побеђује. Олигарсима је профитабилније да оба супружника раде, а и самим њима, члановима домаћинста се чини боље имати две него само једну плату, па се летвица трошкова живота може дизати. Финансијске обавезе нарастају и приходи се све боље у уклапају у трошкове. Новац значи опстанак и све је мање празног хода, или „глупих“ избора, па и виталности.

Tolerance II » eng

Питање: Можете ли рећи нешто за толеранцију, обзиром на њен тренд у прозападним друштвима, који им може постати и џелат?

Одговор: Са позиција ове теорије информације, толеранција прича о једнакости. Мртва супстанца је „не воли“, али у „клопци“ када се једнакости морају трпити настају занивљиви исходи, међу осталим и спојеви са виталношћу.

Толеранција је тада математички проблем, када је посматрамо као отклоне (угао θ) између вектора, рецимо n-торки x = (ξ₁, ξ₂, ..., ξ_n) и y = (η₁, η₂, ..., η_n). Тако представљамо стања два учесника комуникације (интеракције), са коефицијентима вектора, паровима ξ_k и η_k, где индекси иду редом (k = 1, 2, ..., n) кроз све њихове могуће али и независне начине „комуникације“. Тада је информација перцепције:

S = x⋅y = ξ₁η₁ + ξ₂η₂ + ... + ξ_nη_n = ∥x∥ ∥y∥ cos θ,

где су ∥x∥ и ∥y∥ интензитети датих вектора, а θ је угао између њих. Узгред, погледајте и ранији прилог (Tolerance) о „већем учинку радећи мање“.

1. Када два различита стања, x и y, натерамо једно на друго тако да θ → 0, онда део њихових индивидуалних информација прелази ка информацији перцепције S → ∥x∥ ∥y∥. Расте напетост (противна начелу минимализма) и у случају надметања игара на победу, расте ниво, стратегија датог сукоба. Подбачај, или пребачај у овом налегању значиће отклон угла од нултог и опадање нивоа, од врхунца игре (Reciprocity).

Оно што жива бића могу чинити, пркосећи принципу најмањег дејства из физике, нежива не могу. Физичка стварност бежаће из оваквог клинча на ове или оне начине, због чега кажем да природа не воли једнакост. Нема у природи такве толеранције у којој нетолерантни не доминирају, тежећи да преовладају. Они доминирани се просто препуштају, нема опирања ни надигравања и „губе ту партију“ (играње је активност живих бића).

2. Везивно ткиво појединца x и друштва y уз обичаје, заједничку културу и емоције су разне погодности, а на крају и правни систем. Информација перцепције S = x⋅y је у снази таквих везивања које можемо препознати у изјави да појединац друштву предаје неке своје слободе да заузврат има сигурност. По тим релацијама теку информације и оне постају сопствено ткиво „друштвеног бића“. Не кажем да је друштво „живо биће“, него оно има неке назнаке таквог које га чине компактнијом целином од крајњег расула, а то значи да има неку толеранцију на унутрашње различитости које би „расуло“ водило у распад. У неком смислу, на пример, друштвено биће се такође бори за опстанак као и живо биће.

Подсећам, у израчунавању снаге игре у спрези S = ξ₁η₁ + ξ₂η₂ + ... + ξ_nη_n не користимо било какве, минималне или максималне расположиве или фиксиране коефицијенте ξ_k и η_k ових стања, него оне које су у датој игри тог тренутке употребљене. Исто важи и за спрегу S члана x и колектива y. Спрега S је променљива величина током игре и, аналогно, заједнице. Ако је угао θ између ових стања већи, спрега је слабија и способност друштва да опстане је слабија оно „пуца“ и код слабијих доминација; у том смислу је мање толеранто.

3. Одржавање живота, па у мањој мери и друштва је врхунска игра (Win Lose), а зато што је политика игра средње лиге (Traits) на свој начин она се уклапа у државне послове. Појаснићу и то мало, само формално.

Толеранција личи на дисперзију иако у случају очувања структуре њих две имају супротне тенденције. На пример, случајан ход тачке по x-оси, са вероватноћом p ∈ (0, 1) корака дужине 1 у десно и q = 1 - p исто дугог лево. Након n = 1, 2, 3, ... корака, почев из исходишта (x = 0) има средњу вредност, математичко очекивање μ_n = n(p - q) и варијансу σ_n² = 4npq. Дисперзијом називам корен варијансе, σ_n = √(4npq). Посебно, када су шансе корака лево и десно једнаке (p = q = 0,5) биће μ_n' = 0 и σ_n' = √(n).

Физичка и Шенонова информација првог корака једнаке су:

L₁ = S₁ = -p ln p - q ln q,

али након n физичка је L_n = nL₁, а Шенонова расте спорије, S_n < nS₁. Та већа информација са већим бројем корака n све је веће бреме и позиције случајне тачке расипају се дуж све већих интервала.

4. Међутим, за разлику од (краћег даха) ових повећања дисперзије, веома дугорочно гледано ствари се мењају. За веома, веома дуге процесе чешће ће важити глобална конвергенција. Природа спонтано тежи изгледнијим стањима, што значи мање информативним, мање комуникативним, или мање неизвесним и са мање опција. Занимљиво је да такав налаз лежи и у коренима линеарне алгебре, без претпоставки случајности, односно без теорије вероватноће. Али, глобално опадање неизвесности доносиће још тешкоћа виталности и одржавању живота.

5. Толеранција није исто што и дисперзија (σ). Међутим, толеранција се лако упоређује са (варијансом, σ²) том у статистици домаћом величином. Када се јави могућност да жива јединка даје део своје слободе друштвеној заједници она ће то и чинити, што је просто привлачење од веће ка мањој информацији, односно да заједница показује суптилност нестварног. Она постаје квази-жива. Толерантна у смислу благе апсорпције различитости, чију снагу лако прецењујемо. Када се са „снагом“ друштвене толеранције лоше управља (политика је игра средње лиге), континуитет се одржава и додатном силом, манипулацијама, репресијом становништва, по правилу погрешно. Иза тога често следи слабљење „спонтаног лепила“ колектива које га води даље у немоћ, распад, али и у преврат.

Рецимо, доминантни постепено надвладају толерантне (досељавањем, па освајањем), или побуном иноватори потчине конформисте. Еволуцијом и револуцијом, извана или изнутра, историја нас учи како нестају државе и цивилизације. Сигурно је да ти процеси нису стали са нама данас, они су општа појава која надилази живот на Земљи.

Overtaking » eng

Питање: Како објашњавате „надигравање“ у политици?

Одговор: Прво, јавна је тајна да су активисти у политици чешће подмитљиви и преваранти него што је то просек становништва. Научна истраживања указују на то да политичари заиста чешће показују психопатске склоности од шире популације. Приближно 1 до 1,2 одсто опште јавности има клиничке показатеље психопата, студије показују да појединци на водећим позицијама високог профила, укључујући политику или бизнис, често постижу знатно више резултате, око 3 до 5 пута изнад просека.

1. Теорија информације перцепције и (компјутерске) симулације које сам овим поводом правио дају поделу карактера (Traits) која прилично прати и нове налазе других истраживача. Моје методе су углавном теоријске, да дођем до неког става (моје) теорије информације, евентуално га тестирам на рачунару и покушам интерпретирати у стварности. По Парето начелу највећи део популације (80 одсто) је у најдоњој, III лиги играча названих „добрице“. Они се понашају блиско мртвој природи, повијања пред јачим и преузимања слабијих. Они скоро увек губе од средње, II лиге играча са називом „манипулатори“, као и од највише, I лиге играча или „злоћа“.

Назив друге лиге играча наглашава да они уживају у манипулацијама и да лако и сами постају заробљеници својих обмана. Није лак прелазак из карактера у карактер те три поделе и отприлике је однос 80:20 дела II : I лига, а то укупно чини однос отприлике III : II : I = 80 : 16 : 4. Објективно је стање политике данас да се „манипулатори“ лако подређују „злоћама“, а да једнако лако владају „добрицама“ и то их чини идеалним у сендвичу између III и I лиге који се иначе међусобно слабо подносе. Играчи треће, а нарочито прве лиге не успевају на (фер) изборима.

2. Лоша „срећа“ играча прве лиге у дебитовању на изборима, апсурдно је, долази из њихове супериорности у надметањима, у способности да добро следе стварност и да користе лажи шкрто али вешто тражећи истину која је засићенија информацијом. Према начелу минимализма све појаве ове васионе спонтано тежиће мањем деловању, мањој комуникацији, мањој неизвесности и већој вероватноћи, тј. мањој информацији. То је узрок и нашег прижељкивања поштења и његовог честог одсуства (Honesty).

Тако су се данашњи политички системи добро уклопили у обману доњих (већине популације) помоћу средњих (бираних лидера) којима могу лако владати горњи (играчи који најбоље читају стварност, а хоће и могу да је следе). Тешко је ово запажање открити, или прихватити, ако се не разуме почетна привлачна снага лажи. Зато сам, сматрам, са овим учењем изван познатих политичких теорија и надам се у том стању дуго остајати. Лажи служе за забаву, у привлачењу публике уметности, затим као симпатичне преваре у маркетингу и уопште стицању популарности. Али откривањем важних празних обећања, лажи постају одвратне. Лажи су фикције, нису дугог трајања, па је и то згода играчима прве лиге за управљање оних из друге, које након трошења и презрене лако пуштају низ воду.

3. Као што видимо, врхунски играчи немају очекиване особине (највише их је 4% популације), а главна од ствари која нас омета да будемо такви је објективност неизвесности. Таква претпоставка ову теорију информације одваја од осталих, па у наставку будимо скептични са закључцима које из ње изводим. Први је локална дивергенција (Globalism II), потреба нижих нивоа да не буду једнаки, а који у широј слици глобално конвергирају.

Понављањем, линеарни оператор (или матрица) углавном примораваће вектор да се поравна са доминантним својственим вектором, повезаним са апсолутно највећом својственом вредношћу. Када постоји јединствена таква, |λ₀| = max{|λ₁|, |λ₂|, ..., |λ_n|}, онда глобална конвергенција процеса који је репрезентација тог оператора A иде ка одговарајућем својственом вектору x₀, таквом да је Ax₀ = λ₀x₀. Дакле, произвољан вектор x простора тог оператора, узастопном применом истог оператора узимаће смер датог својственог вектора; вектор x_k = A^kx постаје паралелан са x₀ када k → ∞.

4. База из које добијамо процене за будућност је „локална дивергенција“ (Localism), а она је баш таква да не можемо са сигурношћу знати процесе који ће се стварно дешавати. Отуда сва тежина игре прве лиге. Обзиром да је истина само једна, играчи ове лиге на крају не могу бити истински противници, јер тежећи истини они се коначно морају сложити (слично математичарима или научницима) па кориштење „реципроцитета“ њих не доводи у међусобне сукобе, него у сарадњу. То је отежавајућа околност за играче (две) ниже лиге у сукобу са тада савезницима из прве. Ти нижи се даве у својим лажима, које могу бити различите и увек су противречне, па се чувена изрека: „У начелу око за око и зуб за зуб, сви бисмо остајали без зуба и без очију“ — на њих односи, само на играче II и III лиге.

Broaden » eng

Питање: Како ширење информација ограничава величине политичког организовања данас?

Одговор: Историјски гледано, величина, кохезија и опстанак царстава некад је непосредно ограничавала брзина којом су информације, војске и њихови администратори могли стизати. Пре индустријске револуције и електронске комуникације, ово ограничење је генерално било одређено најдужим временима путовања од око 14 дана до једног месеца од престонице до границе.

То је позната историјска теорија. Међутим, горње питање сугерише да се нешто слично догађа са савременим политичким организацијама, па ћу прво приметити да се и једно и друго могу сместити у контекст истине и лажи. У континуитету са претходним одговорима. Велики лажови, када су оригинални и добро прикривени, могу снажно, додуше краткотрајно засенити све искрене противнике кандидате, могу тим преузети бираче, или им поцепати бирачко тело. У оба случаја видимо снагу игре II лиге (манипулатора), али и отпор стварности њене истинитости. Када имају добру подршку (машту превараната, капитал и капацитет за корупције, криминалне предмете „савезника“, те њихову очајну овисност о себи и слично) обмањивачи могу и трајати, али не превише јер стварност иде другим путем.

1. У предизборној кампањи, докле сеже способност одржавања слатког света полуистина, биће границе политичке организације. Након узете власти, та се снага полако преноси на полуге институција, па долазимо до сличног са познатим историјским теоријама, мада апстрактније. Па док одвратност лажи бива заваравана новима, a „кућа од карата“ држи, опстајава и освојена политичка област. Њене контуре (тек апстрактно, разних домена) црта снага дотичних играча „манипулатора“ (II лиге). Међутим, све то постаје „лук и вода“ (слабих шанси) ако се десе играчи „злоће“ (I лиге), ретки али прејаки за ове.

2. Поједностављено речено, манипулатор не држи корак са стварношћу, испада из њеног воза у јарак, трчи поред, или заостаје возећи се у некој споредној кочији. Срећа је за оне који добро процењују, држе се истине удружене са својом креативношћу (снага виталности је у неизвесности), да испред себе имају преваранте који немају њихов арсенал. Мајстори, I лиге играчи, брзо постају свесни своје моћи и осећајући се као предатори окружени пленом, када им више оваца не значи повећи отпор него више хране, лако постају арогантни и праве злоће. Упадну ли у ту замку своје охолости, небриге за III лигу из које су им главни бирачи, када се појаве могу и успорити пад превараната. Има још значајних варијабли граница успешности политичких организација.

3. Посматрамо ли царство попут „створења“ које преузима слободе својих житеља, онда се горе помињана брзина којом би информације стизале до граница може интерпретирати и као ширење обмане, односно подлоге за преузимање иначе нежељених вишкова слобода јединки. Дајемо делове својих слобода држави за сигурност, припадност и друге погодности, али заправо одбацујући нежељене неизвесности. Опет, појаве краћег трајања (фикције) привлачније су, јер су мање концентрације неизвесности него одрживе (стварност), па их подмећемо као основно ткиво удружења. Са страхом од неизвесности (који се да лажирати) појачава се та веза. Тако стижемо до истог, или еквивалентности, данас политичких коалиција са горњим историјским цртежима граница царстава.

4. Из алгебре логике знамо да се истина ⊤ и неистина ⊥ понашају тачно као негација једна друге, ¬⊤ = ⊥ и ¬⊥ = ⊤. Отуда та аналогна понашања стварног и нестварног у овој теорији информације. Када бојимо царства белом бојом, а спољашност рецимо црном, тада исцртавамо границе и једног и другог. Како одређујемо домете истина, уједно дефинишемо и неистине. Зато нам наведени моји одговори не би требали бити страни, надам се.

Tree » eng

Питање: Помињали сте „апстрактне контуре предизборних кампања“, а остаде ми нејасно на шта сте то мислили?

Одговор: То би могао бити детаљ из претходног одговора (Broaden, 1), да контуре политичког домена цртају њени учесници. Они крећу са идејом (фантазијом) која може постати деловање (стварност). То значи да и појаве краћег трајања ми витални можемо преобразити у одрживости. Друго, да „начини комуникације“ нису само попут путева између насеља.

1. На пример, механички спин је посебна одржива појава, поред инерције једноликог праволинијског кретања. То једноставно видимо, јер улажемо енергију да покренемо точак (Whirligig, 2), а он се наставља сам окретати све док га нека друга енергија (сила) не заустави. Додајмо томе да су све конкретне појаве јединствене, али свакој откривамо различите теоријске моделе мултиплициране којекуда, па ћемо управо сада и за спин видети аналогију у математичкој теорији графова, а из ове идемо „лако“ даље у теоретисање политике.

2. У теорији графова, стабло је граф у коме су свака два чвора повезана тачно једном стазом. Другачије речено, сваки повезан граф без циклуса је стабло. Та се форма изузетно пуно користи за структуре података из рачунарства, посебно друштвене мреже (Facebook, LinkedIn, Academia) представљају кориснике као чворове, а пријатељства/везе као спојнице. Примењују се и за навигацију (GPS). Авио-компаније користе усмерене графиконе за заказивање летова и оптимизацију расподеле посаде.

Теорија графова, не само као слика нечега већ са својим теоремама, део је претраживања, пре свега веба (Google), када су корисничке презентације чворови, а хиперлинкови спојнице, коме се додају алгоритми (PageRank) за одређивање важности страница. Амазон и издавачи филмова (Netflix) користе графове да нађу односе између производа или корисника да би предложили садржај. Графикони моделирају метаболичке путеве, мреже генске регулације и мреже протеин-протеин интеракције. У хемији, тада молекуларни графови представљају атоме (чворове) и хемијске спојнице. Помињем само неке примене теорије графова.

3. Пређимо сада на неке од теорема. На горњој слици десно видимо дрво са T = 9 темена (тачака, чворова, врхова) и S = 8 спојница (повезница). А затим приметимо да је увек T = S + 1, број темена дрвета за један је већи од броја спојница. То нам је прва теорема и, надам се, очигледно је тачна.

Када (као 4-9 испрекидано) повезујемо темена, то престаје бити дрво, али остаје да је неки граф, предмет теорије графова. Лако је видети да важи и обрнуто, уклањањем сувишних спојница, када год имамо неки граф може се добити дрво. Са сувишним спојницама настају затворене површине, то су циклуси, које обилазећи спојницама воде до почетних позиција. Граф на слици има једну површину (P = 1) која је сва спољашност, па је:

T - S + P = 2,

јер је 9 - 8 + 1 = 2. То је Ојлерова формула са карактеристиком χ = 2, број десно од једнакости. Ојлерова карактеристика (χ) свих графова цртаних на површини тродимензионалног конвексног тела је 2. А конвексна тела су сфера, коцка, тетраедар и уопште она чије све тачке дужи леже у телу, ако му припадају крајње. Полазећи од дате слике, лако ћемо разумети да Ојлерова формула важи уопште, када дрвету додајемо по једну сувишну спојницу (каква је 4-9). Тада се S увећава за 1 али се и P увећава за 1, па је S - P = 0 и једнакост остаје непромењена. Сваки граф има своје дрво и од сваког дрвета овако ћемо добити граф, па је Ојлерова формула доказана.

4. Људи су на површини земље (конвексног тела) и комуницирају. Они су пријемници-отпремници, као темена графа, са спојницама којима колају њихове информације, међусобни разговори. Рецимо, Марко пренесе вест Јанку, овај Ани, а она то каже опет Марку, тако да се догоди један циклус. Ови циклуси су нешто као повратне информације које често занемаримо у свакодневним комуникацијама, а Ојлерова формула (3) показује да тек са додавањем ових циклуса добијамо одрживу реалност. Знајући две од три величине (број темена, спојница и површина) можемо израчунавати трећу. При томе, површине се понашају попут горе поменутог (1) спина.

5. Слика лево демонстрира још један начин поништавања двеју површина са једном спојницом између у једну површину без те спојнице. Плава десно и црвена су ротације истог смера унутар својих квадрата, али орјентишу спојницу између као супротне векторе. Ова два циклуса графа (шире слике) постају један унутар правоугаоника који их је обухватао са једном спојницом мање. Дакле, P → P' - 1 и S → S' - 1, тако да је разлика непромењена, P - S = P' - S', а Ојлерова једнакост (3) остаје тачна. Овако видимо и дубљи смисао „спина“ који као да преузима спојнице.

6. Друштвена снага „спина“ могла би бити искуство осећаја блискости и повезаности са другима. То подразумева осећај љубави, вредности, па и бриге за заједницу, оно што чини основу међуљудских односа. Ротације на претходној слици могле би представљати такву жилавост политичке заједнице која не укључује тренутну комуникацију појединаца, већ као осећај припадања у учесницима постаје „виталност“ екипе.

На пример, Конфучије (551—479. п. н. е.) је веровао у каризму пружања образовања свим људима, без обзира на њихово порекло и припадност друштвеном слоју. Такође, подвлачио је важност поштовања родитеља, старијих и традиција уопште као темеља моралних удружења. Те неме делове светковина, сећања на јака догађања из прошлости народа који јачају осећај колективне повезаности и лепак су државности, гледамо овде као „ротацију“. Познато је да су одржавања догми врсте окоснице заједница, а сада само додајемо горње површине (циклусе) као њихов формални приказ.

Hairy Ball » eng

Питање: Да ли је тврдња „ивице између региона се поништавају“ узета из Гринове теореме?

Одговор: Могла је (Tree, 5). Такво поништавање двеју површина са једном спојницом између у једну површину без те спојнице, у овом случају је из Поенкаре-Хопфове теореме. Али како су и Поенкаре (1881–1882) и Хопф (1926) своје радове објавили знајући теореме Џорџа Грина (1828), вероватан је тај утицај.

1. Слика десно има линк на видео који објашњава Хопфову теорему о „чешљању лопте“. Теорема о длакавој лопти, резултат алгебарске топологије, каже да континуирано тангентно векторско поље на сфери (површини) мора нестати барем у једној тачки. Интуитивно, то значи да не можете зачешљати длакаву лопту глатко без стварања зализака или ћелавог места. То имплицира да увек постоји бар једна тачка на Земљи без ветра, или на којој ветар иде вертикално увис.

Tеорема каже да ће се на било који начин на који покушате да доделите векторе свакој тачки на сфери постојаће дисконтинуитет (део), вектор са нултом дужином (ћелава тачка) или вектор који није тангентан на сферу (чуперак). Укратко, континуирано тангентно и неисчезавајуће векторско поље на сфери не може постојати. Ова тврђење се протеже на разне врсте крзнених фигура које су тополошки еквивалентне са лоптом. Сви облици компактне еластичне гуме без бушења, цепања или спајања. То значи да ћемо теорему о длакавој лопти применити на длакаве коцке, па плишане животиње и длакаве бејзбол палице, које су све тополошки еквивалентне сферама.

2. Теорема важи за све површине гњечених облика лопте пластелина без кидања. То не би важило за скалп који се може поравнати и чешљати по истом смеру попут влакана чупавог тепиха, или за крофну, шлауф точка. Напротив, завртимо ли кошаркашку лопту како год желимо и увек ћемо имати тачку на површини лопте која има нулту брзину. Али ако се около осе ротације налази празнина, тако да уместо лопте имамо шупљи ваљак (крофну) неће бити тачака мировања. Слично, изотропне антене (једнаке јачине у свим правцима одједном) не могу постојати (јер је Земља лопта). Међутим, звук преноси таласе без својства нормалности радио таласа, па су могући звучници који емитују такав изотропан звук. Водећи дизајн за фузионе реакторе, токамак, на пример, решава проблем цурења плазме магнетног поља облика сфере, из теореме длакаве лопте, коришћењем коморе у облику крофне.

3. Ево како се помоћу горње слике долази до појма „индекс“ потребног за разумевање доказа теореме „длакаве лопте“. Из тзв. нулте, изворне тачке силница поља шири се један крак угла α до референтног правца, рецимо смера апсцисе, заједничког за све положаје угла. Када теме угла обилази нутлу тачку (математички позитивног смера, обрнуто казаљци сата) овај угао расте, α → α + 2π, што подељено са 2π даје промену +1, вредност тог индекса. Исто би се десило у случају понора, тзв. нулте тачке у коју увиру силнице поља, угао α би растао за 2π и дефинисао нови индекс, опет +1. На сфери, те нулте тачке су северни и јужни пол. Исте су то такође када све силнице иду паралелно екватору, који другачијим „чешљањем“ даје опет збир индекса, број +2.

На овој слици из горњег видеа видимо да су индекси (по једног) извора и понора једнаки +1, да је индекс седласте површи -1, а дипола +2. Силнице седла се разилазе по апсциси и скупљају по ординати (може и обрнуто), а дипола круже и одлазе смером (једним од ±) апсцисе.

4. Када посматрамо два различита чешљања лопте, са тако дефинисаним угловима α и β, па обилазимо произвољну тачку, разлика α - β на крају је угао између самих силница, јер се остаци углова апсциса пониште. Стога можемо посматрати само промене угла између силница док обилазимо око тзв. нуле, а та је укупно константна и износи 0. Другим речима, збир индекса различитих чешљања исте површи је константан. Ето зашто су ови индекси битни, они дефинишу Ојлерове карактеристике за површи (Tree, 3) једначине:

T - S + P = χ.

За сферу χ = 2, за диск (2-дим област унутар круга) χ = 1, за торус χ = 0.

5. На пример, диск можемо представљати као једноставан полигон, као троугао. Има три темена (T = 3), три ивице (спојнице S = 3) и једно лице (површину P = 1), па је T - S + P = 1, тј. χ = 1. Сфера је „затворена“ површ (без ивица), а диск је површина са границом. Ево још једног диска.

Поменуте разлике χ долазе и од врсте тзв. нуле: извора и понора (+1), седла (-1) и дипола (+2). То за збирове индекса целе површи даје Ојлерову карактеристику χ, а до истог ћемо доћи примером на слици лево.

Три врха A, B и C су извори, сви индекса 1. Такође три средишта страница A', B' и C' тако превоји (седласте тачке) индекса по -1, а једно је једино тежиште T понор. Збир ових индекса, 3 - 3 + 1 = 1, даје χ = 1, тј. карактеристику диска. Збир индекса нула континуираног тангентног векторског поља увек је једнак Ојлеровој карактеристици (χ) те површине. Ово је формалније познатије као Поенкаре-Хопфова теорема.

6. Овај троугао се појављује као занимљив пример и код аутора теореме, али овде га наводим да приметимо још једну аналогију њега, или диска са друштвеним везама. Темена (A, B и C) су извори информација, догађ-аји. Странице, или седла (A', B' и C') су примаоци и отпремници инфор-мација, на пример житељи, док је тежиште (T) понор, тада површина и спин, појава која апсорбује вишак количине могућности и главно ткиво „животности“ заједнице.

Vicious » eng

Питање: Да ли је могуће изаћи из зачараног круга лажи у политици?

Одговор: Особина привлачности лажи те њиховог бржег ширења од истина прави их средством за стицање популарности. Међутим постоји и њихово кратко трајање, у противречности су са истином, затим лажови који би нам нешто важно обећавали биће одвратни. Они су и стратешки (дугорочно) неуспешни у свом пословању са стварношћу (Traits). Све оно што траје, истинито је али опажљиво називам „стварност“, да оно што не траје али примећује се, схвата, неистинито је или нестварно (фикција). У томе лежи смисао овог питања, што политичарима треба популарност да добију изборе, а затим им треба успешност за добробит народа који их бира.

1. Лагање лажова може бити борба за истину. Лаж о истини је неистина, а такво је и тачно пренето лагање, али истинито речена истина је истинита. То је идеја овог (мог) концепта, стварног као негације нестварног, чија се коректност показује једнака рецимо аритметици множења позитивних и негативних бројева. Тако је, позитиван број (истина) множен негативним (неистина) позитиван број. Позитиван множен негативним је негативан, као што и негативан множен позитивним даје негативан број. Укратко:

(+1) ⋅ (+1) = +1,     (+1) ⋅ (-1) = -1,     (-1) ⋅ (+1) = -1,     (-1) ⋅ (-1) = -1,

где уместо 1 могу бити и различити позитивни реални бројеви, а +1 има значење истине (⊤) док -1 има значење неистине (⊥).

2. Говоримо да је концепт одрживог-неодрживог једнако коректан као и концепт стварног-нестварног, односно тачног-нетачног. Наиме, њих лако сводимо на множење позитивних-негативних бројева, да бисмо поредећи тестирали непротивречност. Исти концепт потврђују и „екснили врата“:

⊤ ⊙ ⊤ = ⊤,     ⊤ ⊙ ⊥ = ⊥,     ⊥ ⊙ ⊤ = ⊥,     ⊥ ⊙ ⊥ = ⊤.

Када су променљиве вредности истинитости A, B ∈ {⊤, ⊥}, важе формуле:

A ⊙ B = (A ∧ B) ∨ (¬A ∧ ¬B) = (A ∨ ¬B) ∧ (¬A ∨ B),

које можете проверити уврштавањем једне по једне од могућности. Оно што је овде најбитније је да је ваљан концепт који следим у овој теорији информације. Потребно је даље проверити слагање форми аритметике, логике алгебре и електричних капија са наведеним интерпретацијама.

3. Политичар лаже своје гласаче „добрице“ (играче III лиге), јер их као „манипулатор“ (играч II лиге) лако надвлада, као што њиме могу лако управљати „злоће“ (играчи I лиге). То су општа начела (Traits) теорије игара (овде нађена) примењена на ситуације савремене политике. При томе, горњим (злим) играчима требају средњи (манипулатори) како би овладали доњим (добрицама), који су већина популације. Та симбиоза највише користи горњим, па мало мање средњим (који на крају постају омражени), а најмање доњим, што је чини дегенерацијом демократије. Узрок је дубљи (природа не воли једнакост), а ово је једна последица.

4. Када постављамо питање како обрнути ствари, да таква политика буде кориснија „доњима“ него „горњима“, претхода анализа (1) нам сугерише „лагање лажова“. Политичар треба обмањивати горње играче до избора, а затим обрнути ћурак. Ево шта се онда догађа. Ако је политичар у стању, зна и жели играти игру I лиге (има добре процене стварности и жели да следи истину), у односу на већину популације правиће здраве грађевине (не куле од карата). Ово му ствара мање тренутне и поготово мање битне дугорочне проблеме. Са друге стране, у односу на злоће овим себи отвара веће тренутне и мање дугорочне проблеме.

Наиме, игра I лиге није лако победива, када је доследно на путу истине и стварности, па ће у судару са својим предизборним газдама бивши слуган сада бити тврд орах. Имајући даље на располагању и полуге државе, јер и просечна нормална држава јача је од најбоље криминалне организације (која је по дефиницији манипулаторска), биће препознат као прволигаш. За разлику од играча ниже лиге који ће се, пре или касније, сукобљавати (лажи могу бити различите и противречне су), играчи горње лиге постају савезници (истине су сагласне, односно непротивречне).

5. Употреба лажи у походу за истином нормална је појава у математици. Крећемо од лажне претпоставке и методом контрадикције евентуално је оспоравајући доказујемо њену супротност. У статистици тестирамо нему хипотезу проверавајући јој тачност, а иначе обилато користимо ⊤ и ⊥, не само у алгебри логике. Заправо игра прве лиге пуна је прикрадања, да би се у судару два најача уопште могла књижити победа. Политичар који ће након избора обрнути ћурак према бившим газдама, неискрених намера према широј популацији, дугорочно гледано није нужно губитник, када је заиста у стању играти прволигашки. Међутим, домети су нам често и објективно ограничени, тако да лопуже углавном остају то што су.

6. Одговор „злоћа“ на ову стратегију „непослушних“ политичара такође је изнуђен. Они превентивно морају бирати само оне пулене који су раније корумпирани, уцењени и над чијим досијеима би могли имати контролу. Међутим, то значи имати већ сломљен државни апарат, без могућности у спречавању криминогених политичара у кандидатури. То опет значи рад прве лиге у корист народа од раније, а сложеност поменутих или осталих непоменутих сличних активности (врхунска игра није за свакога) доводи у сумњу принципе демократије уопште. Дакле, могуће је али није извесно изаћи из зачараног круга лажи у политици.

Мај 2026 (English ≽)