|
|
|
Емергенција која се појављује као нова вредност у колективу и надилази особине појединаца, односно процес у којем сложени, нови обрасци или вредности настају из интеракција појединаца, стварајући „целину“ каква даље поседује карактеристике потпуно одсутне у њеним деловима, била је егзактније неухватљива појава која се тако овде може третирати.
Crumbling » eng
Питање: Уситњавање, разбијање субјеката смањује њихове домете?
Одговор: Да, то је углавном тачно у овој теорији информације. Али, на пример, постоје и потврде тога у много стварних сукоба. Позната је Цезарова максима: „Завади па владај!“ Следили су је разни кроз историју и, бар у почетном делу владавине, успели (Supervention). Нећемо овде о геополитици, него искрено речено тестирам тачност информације перцепције.
1. У простору 2-норме, вектор x = (ξ1, ξ2, ..., ξn) је интензитета:
$$ \|x\|_2 = \sqrt{|\xi_1|^2 + |\xi_2|^2 + ... + |\xi_n|^2}, \quad \xi_k \in \mathbb{C}. $$У општeм случају, компоненте датог вектора (k = 1,2, ..., n) су комплексни бројеви (из скупа ℂ), а векторски простор је димензије n = 1, 2, 3, ..., неког од природних бројева (скупа ℕ). У информацији перцепције ови вектори су стања субјеката, компоненте су им интензитети опажања, а узмимо да су реални бројеви (из ℝ) независних начина опажања, деловања. У игри, ове компоненте мере акцију-реакцију учесника, при чему је дозвољено и много потеза одједном (као у економији, политици, рату и слично томе), али и један по један као у шаху.
2. На слици десно су вектори:
$$ \vec{u} = (1, 5, 0), \quad \vec{v} = (1, 3, 2), $$ $$ u = \sqrt{26}, \quad v = \sqrt{14}, $$ $$ u \gt v. $$Разлагањем 2-дим u на 3-дим v, а одржавањима збира компоненти, умањили смо интензитет вектора и то је особина уситњавања. Када су компоненте истог знака имамо редом (a + b)² = a² + 2ab + b² > a² + b², а отуда горњи резултат. Спајањем (сабирањем) компоненти истог знака вредност вектора се повећава. Али, ако су компоненте супротног знака, тада ab < 0, зато је (a + b)² < a² + b², што значи да се њиховим спајањем смањује вредност вектора.
3. Размотримо сада то исто са комплексним бројевима, z = x + iy, где за имагинарну јединицу важи i² = -1, а остали су реални бројеви x, y ∈ ℝ:
|z1 + z2|² = (z1 + z2)*(z1 + z2) = = (z1* + z2*)(z1 + z2) = z1*z1 + z1*z2 + z2*z1 + z2*z2,
|z1 + z2|² = |z1|² + 2Re(z1*z2) + |z2|².
Када је Re(z1*z2) > 0, реални део производа коњугованог првог броја (z1*) са другим (z2) позитиван, онда је |z1 + z2|² > |z1|² + |z2|². Препознајемо у овоме претходни случај. Поготово имамо (2) када су дати реални бројеви, z1 = a ∈ ℝ и z2 = b ∈ ℝ, па је Re(z1*z2) = ab.
4. На слици лево је скица и линк са описом чувеног експеримента „двоструки отвор“. На препреку са отворима долази талас неких честица (фотона, електрона или сличних), које затим наилазе на екран иза. На првој, лево, од тих слика је претходна ситуација (3) када су зраке које наилазе подељене на два отвора тако да им је слика на екрану расута. Зависно од фаза ових таласа мења се вредност Re(z1*z2) и то утиче на појачану, или ослабљену слику на екрану, конструктивну или деструктивну интерференцију. Ако је један од отвора затворен, ако стоји само један пролаз за талас, онда талас стиже на екран такав какав је, као честица без инферференција.
5. Да бисмо видели када је поменута (4) интерференција конструктивна а када је деструктивна, изразимо реални део наведеног производа:
Re(z1*z2) = Re[(x1 - iy1)(x2 + iy2)= = Re[(x1x2 + y1y2) + i(x1y2 + y1x2)],
Re(z1*z2) = x1x2 + y1y2.
Затим, пређимо на векторе са овим реалним компонентама $\vec{v}_1 = (x_1, y_1)$ и $\vec{v}_2 = (x_2, y_2)$, да бисмо препознали скаларни производ:
$$ \vec{v}_1\cdot\vec{v}_2 = x_1x_2 + y_1y_2 = \|\vec{v}_1\| \|\vec{v}_2\| \cos \varphi, \quad \varphi = \angle(\vec{v}_1, \vec{v}_2), $$где се подразумевала екуклидска, односно 2-норма. Норме (интензитети) вектора су ненегативни реални бројеви.
Када је интензитет неког од ових вектора нула, биће и скаларни производ нула, па је Re(z1*z2) = 0. Отуда је |z1 + z2|² = |z1|² + |z2|², посебно, рецимо, са другим отвором затвореним |z1 + 0|² = |z1|². Из тог рачуна произилази да нема разводњавања таласа (дифракције), што се и добија на екрану. А ако ни један од вектора није нула, онда са cos(φ) > 0, угао између вектора је оштар, имамо конструктивну интерференцију. Обрнуто, деструктивна интерференција (пригушивање таласа) долази са тупим угловима између вектора.
6. Поуку ове анализе можемо извући, на пример, у следеће две ситуације. Када раздвајамо сагласну целину умањујемо јој укупни интензитет, а ако раздвајамо завађене радимо супротно. Ово друго је попут одвајања жита од кокоља (добрих од лоших људи), када се житу повећава вредност.
Separation » eng
Питање: Како смањивање интензитета уситњавањем стања, или вектора тумачити са становишта вероватноћа?
Одговор: Просто, фокусирањем. Са раздвајањем сродних догађаја смањује им се продорност, шанса реализације појединих, али им се задржава (сродна) форма.
1. У понављањима често виђамо нормалну расподелу следеће густине вероватноће:
$$ f_{\mu,\sigma}(x) = \frac{1}{\sigma\sqrt{2\pi}}e^{-\frac12\left(\frac{x-\mu}{\sigma}\right)^2}, $$где је μ средња вредност, тзв. математичко очекивање, а σ² је варијанса. На слици десно приказана су графови нормалних расподела f1(x) и f2(x) очекивања μ1 = 0 и μ2 = 1 оба једнаких варијанси σ² = 1. Њихова збирна расподела f(x) = [f1(x) + f2(x)]/2 је облика нормалне, али мало спуштеног „Гаусовог звона“, а зато повећане варијансе, σ² > 1, јер укупна површина испод, до апсцисе (x-осе), мора остајати јединична.
2. На слици лево видимо графове експоненцијалне расподеле:
$$ f_\lambda(x) = \lambda e^{-\lambda x}, \quad x \gt 0, $$чија средња вредност је μ = λ, да:
$$ \int_0^\infty \lambda e^{-\lambda x}\, dx = 1. $$Сада за λ = 1 имамо густину f1(x) и густину f2(x) за очекивање λ = 2, док је њихова аритметичка средина, f(x) = [f1(x) + f2(x)]/2, као и претходна. Али сада боље примећујемо да ова средина „тупи“ екстреме графова. Смањује разлике, усредњава и разводњава дате вероватноће и изједначава шансе.
3. Ове средње вредности датих расподела нису баш исте врсте, али им се препознаје порекло. Нове „силе вероватноће“ тако настајалих случајних варијабли усредњавају претодне и ублажавају њихове најјаче ударе. То је појава слична претходном понашању, када је уситњавање субјеката било смањивање њихових домета. Примене у симулацијама игара (сложених, са вишеструким потезима одједном) показаће се да оваква усредњавања треба избегавати у потезима где је потребна жестина, али можда се могу показати добра за одмерене одговоре. Још увек те опције нисам обрадио. За сада, ублажавања ми делују као „Следи стварност, говори истину, али у неизговореном је твоја највећа снага.“ (Bounds, 1).
4. На слици десно су униформне расподеле. Густине вероватноће су им функције:
$$ f_{b-a}(x) = \begin{cases} \frac{1}{b-a}, & x \in [a,b] \\ 0, & x \notin [a, b] \end{cases} $$средњих вредности μ = (a + b)/2 и варијанси σ² = (b - a)²/12. Прва од њих, f1(x), није нула у интервалу [0, 2], а друга, f2(x), у интервалу [1, 3]. Видимо да се преклапају у интервалу [1, 2] апсцисе, па је збирна расподела:
$$ f(x) = \begin{cases} \frac14, & x \in [0,1] \\ \frac12, & x \in [1, 2] \\ \frac14, & x \in [2, 3] \\ 0, & x \gt 3 \end{cases} $$изломљена црвена линија на слици, такође јединичне укупне површине до апсцисе. Као и у претходна два случаја, ове им се збирне вероватноће пригушују тамо где могу.
5. Екстремна вредност Шенонове информација на датом интервалу [a, b] је ln(b - a) и то је вредност униформне расподеле. Када је дато очекивање μ тада је то информација експоненцијалне расподеле ln(eμ) и када је дата варијанса σ² то је нормална расподела информације ln(2πeσ²)/2. Видимо да наведена разлагања помало кваре управо такве расподеле, односно да их своде на ниже вредности информација. Сходно начелу минимализма, природа ће тежити таквим раздвајањима идући спонтано разноликости. Обрнуто, супротстављање овом неузрочном току одлика је виталности и виших стратегија (Disobedience).
Tango » eng
Питање: Зар није проста сила довољна за победу?
Одговор: Није увек. Самотњак вук тежак до 50-ак килограма успева савладати лоса од 800 килограма. Грабежљивац уме бити слабији или спорији али другачије вештији када улови свој плен. Човек као врхунски предатор није и најача звер на нашој планети.
1. Посматрај то овако. Вектор:
$$ \vec{x} = (\xi_1, \xi_2, ..., \xi_n), \quad \xi_k \in \Phi, $$овај у дискретном простору димензије n = 1, 2, 3, ... са скаларима Φ који су реални (ℝ) или комплексни (ℂ) бројеви, представља стање субјекта у његовом окружењу, неком векторском простору V. Када таквој средини доделимо метрику, има их разних, онда имамо и норму вектора:
$$ \|\vec{x}\| = (|\xi_1|^p + |\xi_2|^p + ... + |\xi_n|^p)^{1/p}, \quad p > 1. $$То је интензитет вектора, рецимо његова укупна „снага“. Међутим, тачка, или скаларни производ вектора (ако постоји) биће:
$$ \langle \vec{x}| \vec{y}\rangle = (\xi_1, \xi_2, ..., \xi_n)^\dagger \cdot (\eta_1, \eta_2, ..., \eta_n) = $$ $$ = \xi_1^*\eta_1 + \xi_2^*\eta_2 + ... + \xi_n^*\eta_n \in \Phi. $$То краће пишемо и $\vec{x}\cdot\vec{y}$, па и x⋅y, када нема забуне са ознаком $x = \|\vec{x}\|$.
2. Норму вектора тумачимо као информацију самог стања, када скаларни производ постаје информација перцепције, узајамна комуникација пара вектора. Прво је слично пласману на такмичењу у појединачном плесу, а друго је постигнуће у плесу парова. Можеш бити грмаљ и трапав а добар у појединачном плесу, али лош у плесу у двоје и обрнуто. Наиме, постоје унутрашње и вањске информације, или не комуницира свашта са свиме. Неке интеракције на једном не делују на другом, а начина је много. Ова интерпретација успева у симулацијама (сложених) игара.
3. Већи интензитет појединог субјекта и пара у плесу представља снагу и виталност игре. То значи да је у еуклидској метрици:
$$ \|\vec{x}_1\| = (1 + 5^2 + 0)^{1/2} = \sqrt{26} \gt \sqrt{14} = (1 + 3^2 + 2^2)^{1/2} = \|\vec{x}_2\|, $$што смо видели у ранијем примеру (Crumbling, 2). Посматрајмо сада ова стања у „плесу“ са $\vec{y}_1 = (1, 3, 0)$, $\vec{y}_2 = (1, 2, 1)$ и $\vec{y}_3 = (1, 1, 2)$:
$$ \langle \vec{y}_1 | \vec{x}_1 \rangle = 1\cdot 1 + 3\cdot 5 + 0 \cdot 0 = 16, \quad \langle \vec{y}_1 | \vec{x}_2 \rangle = 1\cdot 1 + 3\cdot 3 + 0\cdot 2 = 10, $$ $$ \langle \vec{y}_2 | \vec{x}_1 \rangle = 1\cdot 1 + 2\cdot 5 + 1 \cdot 0 = 11, \quad \langle \vec{y}_2 | \vec{x}_2 \rangle = 1\cdot 1 + 2\cdot 3 + 1\cdot 2 = 9, $$ $$ \langle \vec{y}_3 | \vec{x}_1 \rangle = 1\cdot 1 + 1\cdot 5 + 2 \cdot 0 = 6, \quad \langle \vec{y}_3 | \vec{x}_2 \rangle = 1\cdot 1 + 1\cdot 3 + 2\cdot 2 = 8. $$У овим множењима видимо да најбољи резултат постижу мање разуђени $\langle \vec{y}_1 | \vec{x}_1 \rangle = 16$ и сразмерни чланови, помножени мањи са мањим и већи са већим. Са оба стања разуђена највећи су опет сразмерни, $\langle \vec{y}_2 | \vec{x}_2 \rangle = 9$. То су били вектори сагласних компоненти (истог предзнака).
4. Примена ставова из математике је ретко једноставна, али покушаћемо. Идеја је да вредности вектора и њихових скаларних производа третирамо редом као снагу играча и игре. Из множења (3) можемо извући неколико закључака ради даље примене у алгоритам игре ради увећања стратегије, или у симулацију ради тестирања идеје. Не кажем да сам проверио сваку могућност, али многе јесам и радиле су очекивано.
5. Подизаћете ниво стратегије и повећати квалитет игре, ако ваша страна широко прати иницијативе противника и на њих одговара правовремено, одмерено и креативно. Она страна којој то тада не успева, губи. Значење правовремености долази из динамике игре, са сваким наредним потезом, или групом тренутних потеза, мењају се позиције и пропуштена прилика зна бити заувек изгубљена. О другом, одмерености говоре примери попут (3), не претерати и не подбацити, из разлога који у први мах знају бивати невидљиви. Треће је креативност или непредвидљивост опоненту, просто због снаге неизвесности, силе вероватноће. Она је мали зачин овоме јелу, али веома потребан. Овде су разматране само истоимене, непријатељске иницијативе два играча.
Collaboration » eng
Питање: Шта је природа вишка способности појединаца када сарађују?
Одговор: Уколико група јединки сарађује на истом послу и ако се појави синергија, она је потпуно зависна о постојању појединаца, а можемо рећи, они од физичке твари која их чини. Заправо, тај вишак способности групе, којег нема у одвојеним појединцима, врста је фикције. Уколико нема супстанце, нема ни ове фикције, тј. она „тамо“ сама нема ефекта. Делује непотребно и претерано одлучно речено, али ту (хипо)тезу заснивам на рачуну попут претходног.
1. Птице летећи у јатима, док одржавају брзину и удаљеност са суседним, могу наликовати неком већем живом бићу. Занатлије подељене по умећу и пословима, уз то добро организовани, могу правити грађевине које ни један од њих поједино не би могао не само временски стизати, него нити конструктивно сложити. Мноштва електронских и сличних капија, какве симулирају бите или кјубите, уграђени у машине на посебне начине, могу постати вештачка интелигенција. То су додатна постигнућа која настојим изразити рачуном па, ако тај концепт негде затаји, сазнаћу да ту подлогу морам мењати.
2. Да ли су фикције настајале синергијом исте врсте какве имамо седећи и фантазирајући, питање је. Ове „седеће“ као да нам долазе из додатних светова, псеудо-реалности, и саме не могу у тим „реалностима“ директно производити за њих ефекте стварности. То им је сличност, поред краћег трајања (зависност од субјеката који их производе) које доследно (мојој) дефиницији значи ограниченост истинитости. Додатне „организацијске“ фикције су производ више јединки које нису нужно „мислећа“ (шта год то значило) створења. Нека остане да има више битно различитих врста „нереалности“ (којима фали једно до два од три: трајања, опажљивости и истинитости).
3. Када низу позиција за децимале броја, може и бинарног записа, дајемо различите вредности тада пребројиву бесконачност (ℵ0) низа претварамо у континуум (𝔠) реалних бројева. То су бесконачности толико различитих величина да је вероватноћа избора једне тачке на јединичној дужи тачно нула, а толика је и вероватноћа избора било које од ℵ0 бесконачног низа тачака из тог 𝔠 интервала. Толико је ништавна вероватноћа и, рецимо, да се вратимо у тачно одређени догађај прошлости, јер је континуум много светова, незванично, према мом рачуну. Према том рачуну, нису у праву ни они који кажу: „У васиони бесконачног трајања, све би се много пута понављало“, јер (крива) линија не може прекрити континуум. Такође и насумичне лажи таквих светова се не срећу, чак и ако би комуницирале, препознавале се (што није извесно).
4. Наводно је Сигмунд Фројд негде рекао: „Где год да идем, налазим да је песник био тамо пре мене.“ О томе нема потврде, али можемо рећи да су писци романа и уметници разумевали фантазију и умели је саопштавати. Овде откривамо да је она нестварна. Како код осмишљавали романе који описују будућа догађања, па макар максимално користили математичке формуле, они ће промашивати оно што би се стварно дешавало. Просто, јер је случајност објективна, а на сваком кораку има превише могућности да бисмо стварне погађали са вероватноћом већом од нуле. А промашаји постају фикције, оно што се није стварно дешавало, лажи. Природа лажи је да такође настају заједно са стварношћу, да сам ход садашњости ствара своје синергије, разне и оне којима није потребна сарадња птица, зидара, или машина.
Equilibrium IV » eng
Питање: Како може бити једнако лажи и истина, када кажете да имамо „превише могућности“ из којих настају неистине (Collaboration, 4)?
Одговор: Како постоји бијекција са ⊤ на ⊥, у операцијама алгебре логике (међу тачним и нетачним исказима), какву одавно тумачим као исту кардиналност, количину истина и неистина васионе, отуда захтев свих даљих открића према усклађивању са њом. Приметите у претходним објавама да сам се држао те идеје, али појаснићу је и овом приликом. То је једна необична врста равнотеже.
1. Стварност коју опажамо, настаје интеракцијама (мерењем), је коначна. У сваком од ових тренутака је мноштво опција од којих се реализује само једна и то је кратак опис креирања реалности. Реалне физичке појаве су настајале реализацијом по једне садашњости, а преостале могућности су постајале нереалне. Садашњост у свом временском ходу делом ни сама не зна куда ће и такво становиште изводим из постојања неких објективних случајности, што значи неузрочних креација.
2. Оно што се догодило постаде стварност и, у мом тумачењу, истина, да би оно што није, постало нестварно и неистина. Стварност има трајање и историју у којој се одлаже део садашњости, а нестварно пропада. У лажи су кратке ноге, каже пословица. Према томе, могућа је равнотежа истина и лажи, јер прве сабирамо као садашње и прошле догађаје, а друге немају дуго трајање. Разликујемо истину о лажи и саму лаж. Тај се концепт даље наставља у тумачења која сам такође често помињао. Ево примера.
3. Узмимо да је васиона стара 13,8 милијарди година и да је све старија, а да су са старошћу догађаји све мање видљиви у садашњости, тако да збир свих тих видљивости буде константан. Ово су особине трајања стварности као и закона одржања информације. Томе придружимо све истинитости. На другој страни је неистинитост, са дометима у садашњости. Другачије речено, сума неистинитости, лаж, равна је укупној информацији васионе (рачунајући и видљиву прошлост) нагомилана је у садашњости која је све ређа са неизвесношћу. Није то једино могуће тумачење једнакости лажи и истина које ми пада на памет за овај концепт, али је најпростије и нећу вас много замарати са осталима.
4. Најзанимљивије су ми три подваријанте описане идеје, од којих могу бити тачне све три. Оне се тичу опадања информације у будућности што значи креирање све мање фикција у односу на настанак истине. Прво је, можемо укључити „истине о лажима“ као лажи сачуване у прошлости, у одржавање очекиване равнотеже. Друго, могуће су и „лажи о истинама“, као погрешна виђења прошлих догађаја. Приметимо разлику наведених. Прво су, рецимо, бајке које памтимо, а друго су погрешна сећања. Треће, могуће је да опадањем количине неизвесности ходом у будућност, расте перцепција фикција које би долазиле из псеудо-реалности.
Disbelief » eng
Питање: Ништа вам не верујем. Невероватно је ово објашњење васионе и истина/лажи. Описујете их као кокице које бисмо јели гледајући филм, како у то поверовати (Equilibrium IV)?
Одговор: Сумња је добра за науку, то је једна од две најважније особине за истраживача. Способност да перципира истину је друга. За разлику од верника, којима је врлина оданост ауторитету и да за то буду убрзо награђивани и поштовани, сумњичавце неће савременици; такве евентуално касније цене, када их више не морају трпити поред себе.
Причам вам, заправо, једну евалуацију (не)истина. Привлачна је лаж да људи воле истину и слободу, али траговима истина и слобода диве се само због постојаности и успеха. То сам више пута описивао, али ово је отворена тема којој се увек има понешто додати. Истину је потешко опажати, али она бива захвална и издашна.
Има особа без смисла за хумор, али и таквих који узалуд траже тај осећај. Приметна је сличност са „чулом“ за истину. Способност запажања истина може се повећавати тренингом, као што може и закржљати неупотребом. Свесни смо овога и без листања истраживања која ово потврђују, јер смо свесни да „истина боли колико и лечи“, из чега следи да је истину тешко конзумирати колико је то и добро. Лаж коју добијемо залепи се за нас, јер су неистине иначе привлачније од истина, разређене су информације, па се и боримо за њихов опстанак као да осећамо колико су непостојане. Жилавост и ћутање истине доживљавамо непријатељски.
Постоје занимања којима је лажљивост потреба. То су послови који овисе о популарности и чији најуспешнији радници могу лако изгубити „еурека осећај“, када одједном схвате неку велику истину коју никада нико до тог није приметио, па га заменити за усхићеност открића нове и моћне лажи. То може бити опасност за уметнике који коментаришу научне новине као и опасност за јавност због њихових вештина излагања.
На пример, покушаји Гетеа, врхунског писца и проницљивог посматрача природе, да протумачи и оспори основну физику свог времена – посебно Њутнову оптику – били су научно неуспешни. Његово ремек-дело у овој области, Теорија боја (Farbenlehre, 1810), сматра се неуспехом у физици, иако остаје утицајно у психологији, уметности и феноменологији. Међу колегама из области егзактних наука, не јавно, приметна су (оправдана) чуђења и згражавања на плиткоће тумачења неких „истина“ које долазе од успешних уметника. Ово ми значи да им (колегама) оваква истина о лажима није позната, или да су омиљеност и усамљеност два различита трага.
Могао је ово знати Чарлс Лутвиџ Доџсон (1832-1898), енглески матема-тичар када је своје средње име превео на латински (Carolus Ludovicus) и поново превео на енглески да би постао Луис Керол али и писац Алисе у земљи чуда. Тако је популарисао своја открића у формалној логици која су, авај, још увек мање позната од фантастичних доживљаја Алисе. Опет, био је и Бертланд Расел (1872–1970) енглески математичар и писац, који је чак добио и Нобелову награду из књижевности (1950) у име „признања за значајна дела и залагање за хуманитарне идеале и слободу мишљења“. Иако питке и бриљантне његове приче о историји науке, ипак је остајало мало познато њихово извргавање руглу политичарња и религијске догме. Невероватно је управо његово откриће, Раселов парадокс скупова, основа касније спознаје, из Геделове теореме немогућности, да је и математика врста догме.
Наравно, много је и примера бриљантних математичара чији је рад био превиђен, погрешно схваћен или игнорисан због лошег писања и стила, превише апстракција, те немогућности да ефикасно пренесу своје идеје даљој публици. На пример, Херман Грасман (1809–1877) је био превише апстрактан. Еварист Галоа (1811–1832) чија је теорија група незаобилазан део алгебре и примена, а био је дуго несхваћен и самим математичарима због нејасних објашњења. Да не набрајам превише, занимљив је пример Џејмса Џозефа Силвестера (1814–1897) чији је стил предавања и писања описиван као „цветни и елоквентни, прожет поетским узлетима“, што је неретко отежавало праћење његових математичких доказа.
У српском језику кажемо „не треба мешати бабе и жабе“ (римује се) када добар научник не би успевао бити добар у презентацијама, или обрнуто, када би добар уметник, адвокат, менаџер или политичар био неуспешан у откривању истина. Свака част изузецима, али главу горе ако верујете у једно и једино објашњење васионе или истина/лажи, то вам може бити и препорука за свет других послова у којима бисте били веома успешни.
UnCertainty VI » eng
Питање: Можете ли ми појаснити ону трећу подваријанту у једнакости истина и лажи васионе (Equilibrium IV, 4), да опадањем неизвесности са ходом у будућност расте перцепција фикција које би долазиле из псеудо-реалности?
Одговор: У време Великог праска (пре око 13,8 милијарди година), када је почело њено раслојавање на паралелне-реалности, васиона је била у највећој неизвесности. А затим се неизвесност развлачила у историју и њена густина је тако опадала да је највише остајало за текуће садашњости. Тада теорија дозвољава и могућност настајања тако „далеких“ псеудо-реалности које дегенеришу законе физике.
1. Не комуницира све са свачим, нити је обавезно да се субјекти узајамно једнако опажају. Рецимо, чешће „узрок“ опажа „последицу“ него обрнуто, а догађаји који су „стварност“ игноришу „нестварост“. То је објашњење за продорност „фикција“ (реалности из далеке псеудо-реалности) ка текућој стварности. Немају обавезу да следе физичке законе нове средине, мање су информације, али начело минимализма на њих не делује јер их страна (наша) стварност не примећује. Попут фото-електричног ефекта (Triads) у којем електрон реагује само на фотоне „својих“ енергија, такве фикције су присутне за структуре које их перципирају, као и ти „други“ фотони, а које овде доприносе равнотежи истина-лажи.
2. Према Шеноновој теореми о кодирању извора, количина спакованих информација - просечна дужина кодне речи која се користи за кодирање података — постаје једнака укупној неизвесности, Шеноновој ентропији H(X), када су подаци кодирани оптималним кодом променљиве дужине. Другим речима, смислени текст је мање информативан него насумични (Sleeping) и такав дозвољава компресију у гушћи, али не даље од највеће информације која одговара сасвим насумичном тексту. Отуда, запазимо, текст максималне неизвесности може садржавати (упаковане) смислене садржаје, скоро по вољи различите. Тако некако се и васиона распакива.
3. Почетна, максимална информација се током 13,8 милијарди година на два начина разводњавала, екстерно и интерно, по псеудо-реалностима и у историјама појединих. Једнакости истина и лажи могле су трајати. Ово значи само могућност, не и извесност теорије! Даљи се развој продужава деловањима глобалних конвергенција (Tightening) појединих реалности. Њихове уређености су све веће, опција им је све мање и мање одбачених фикција током реализација садашњости. Међутим, све су им веће залихе истина у историјама и све је мање новина уопште (стварних или не), али како им фикције из других реалности долазе слично им и реалности као фикције одлазе.
4. Грубо речено, постоје унутрашње и вањске информације (In and Out), а са друге стране, информације су у пакетима, рецимо квантима (ΔE⋅Δt = h) производа промењене енергије ΔE за протекло време Δt који су величине Планкове константе h = 6,626⋅10-34 m²kg/s. Смањење измењене енергије, ΔE → 0, условљава већу пробирљивост у комуникацијама, а дуже трајање Δt → ∞ већу привлачност. При томе, док трајањем васиона иде у глобалне конвергенције, њени догађаји постају више селективни и више обавезни за оне све малобројније који их опажају. У граничним случајевима, када нема енергије и бесконачног трајања, имамо законе природе.
5. У завршници одговора на питање, једнакостима истине и лажи космос након дугог трајања бива све мање информативан, што би могло значити да су међусобно све привлачније његове псеудо-реалности. Алгебарски је оправдан тај пренос глобалне конвергенцију на међусветове, али овде се појављује и већа привлачност фикција, претрпаност њима извана каквом се компензује мањак таквих изнутра. Неистине кратко трају, не провлаче се кроз историје, па оваква допуна може одржавати равнотежу, једнакост количина стваног-нестварног, односно истина-лажи.
Drowning » eng
Питање: У том одговору (UnCertainty VI) као да сте описивали настанак, развој, илузију, дављење па враћање на почетак васионе?
Одговор: Рецимо да тим редом то тако некако и изгледа како бисмо целину могли лако појмити. Али заправо је много сложеније, пуно одбојних детаља, скривених црта и апстрактније. То је хипотетичка визија, тема за истраживање, а не научни ослонац — не превиђајмо. За сада, концепт је конзистентан и то је важно за наставак приче.
1. На пример, дисјункција A∨B је бинарна операција која је само у једном случају није тачна, ако су обе варијабле нетачне: ⊤∨⊤ = ⊤, ⊤∨⊥ = ⊤, ⊥∨⊤ = ⊤ и ⊥∨⊥ = ⊥. Конјункција A∧B је бинарна операција која је само у једном случају тачна, када су обе варијабле тачне. Прегледно, у табелама:
| ∨ | ⊤ | ⊥ |
|---|---|---|
| ⊤ | ⊤ | ⊤ |
| ⊥ | ⊤ | ⊥ |
| ∧ | ⊤ | ⊥ |
|---|---|---|
| ⊤ | ⊤ | ⊥ |
| ⊥ | ⊥ | ⊥ |
Пресликавањем тачног у нетачно (⊤ → ⊥) и уједно обрнуто (⊥ → ⊤) биће:
| ∨' | ⊤ | ⊥ |
|---|---|---|
| ⊤ | ⊥ | ⊥ |
| ⊥ | ⊥ | ⊤ |
| ∧' | ⊤ | ⊥ |
|---|---|---|
| ⊤ | ⊥ | ⊤ |
| ⊥ | ⊤ | ⊤ |
О томе причам када кажем да постоји бијекција између истина и лажи у васиони, што значи да их стално има једнако (бесконачно) много. Види се да таутологија (попут A∨¬A) постаје контрадикција (A∨'¬A), такође и контрадикција (попут A∧¬A) постаје таутологија (A∧'¬A). Тачност овога не може оспорити евентуални неуспех физичке интерпретације о каквој причамо.
2. Бавећи се симулацијама игара на начин информације перцепције (Win Lose) приметимо присуство обмане као информације нижег интензитета. То ће нам учврстити идеју о лажи која премошћава јаз између истина као острва, или са друге стране њену одвратност са којом нас генетско сећање упозорава да она води у неуспехе. За разлику од сагласности истина, лаж је посебност која доводи до контрадикција, постоји у разликама за које се везујемо и око којих се свађамо, а настаје у сложеностима као нова појава „машина које размишљају“, као део емергенција (Synergy). Као у алгебри, када лажи (⊥) заједно са истинама (⊤) користимо да доказујемо теореме, лаж је моћна алатка играча I лиге (Traits) уколико се користи за стизање стварности, истине. Међутим, ако је она себи сврха, посебно код играча II лиге за „куће од карата“, обмане постају рецепт за неуспехе.
Васиона се развија у садашњости мањих неизвесности, већих уређености и вероватноћа, а мање информативних. Све даље садашњости су тако све више пријемчиве фикцијама. То је апсурд развоја васионе, да утврђујући своју реалност трајањем, постаје све отворенија нералностима, али није и противречност. Бар за сада, та прича делује исправно и настављање може довести до неких космичких открића, или до сазнања да их тако нема.
3. Раздвајања и специјализације су последице начелног минимализма. То је и смањивање домета (Crumbling), јер у пакетима (ΔE⋅Δt = const.) падају промене енергије (ΔE) на уштрб повећања трајања (Δt), што значи и већу избирљивост и већу приврженост. Парадоксално је да то повећава навалу фикција због смањења просечне информације таквих стања. Код Великог праска десила се максимална информација. Та силна засићеност свиме и свачим, изгледа, била је без историје која би профилисала различитости, назначила их па тиме и смањила информацију, за разлику од тога што се догађа на крају развоја васионе. По томе је изложено тумачење доследно начелном минимализму. Упркос наизглед истом завршетку са почетком васионе, крајњи исходи су привлачни и вуку догађаје себи, док је почетак свега био одбојан.
4. Оно што је умирање за мутације и еволуцију живих бића, то су фикције за промене уопште. Теорија о соми за једнократну употребу еволутивног концепта старења, који је пронашао биолог Томас Кирквуд 1977. године, тврди да организми имају ограничену количину енергије. За одржавање тела у савршеном стању треба више енергије него што је доступно, па се организми суочавају са компромисом између улагања у репродукцију и одржавања соматских (телесних) ткива. На пример, миш у дивљини има велику вероватноћу страдања, па се велика инвестиција у његов живот не не исплати, па је његов просечни животни век две године. Али птица ће одлетети од многих својих предатора, па инвестиција у њен дужи живот постаје исплативија и зато су птице неупоредиво дуговечније од сисара у поређењу са величином њиховог тела. У томе је аналогија веће енергије са краћим животом таласа (In and Out) уопште. Логичке форме круже по многим појавама, за разлику од јединствених конкретних субјеката.
5. Смишљање лажи већи је напор мозгу од причања истине, напомињем, насупрот њиховој привлачности након појаве, што је аналогно везивању фикција за физичку твар а насупрот привлачности фикција виталнима. Када су информације енергичније, краћег су трајања и већих локалних дивергенција (Approaching), али и већих гранања у псеудо-реалности. А када васиона еволуира у извеснију, онда се те локалне енергије смањују продужавајући трајања, њихов космос редукујуе своја гранања, гране му конвергирају а фикције у њих обилатије надиру. Знам да овакав пренос теорије еволуције живих бића на еволуцију свемира није математички, али препознавање модела зна бити добра инспирација открићу, ако већ није потврда идеје.
Dangerous » eng
Питање: Причали смо о томе, да тадашњи компјутери не умеју лагати и да ће се појавити „вештачка интелигенција“ која то може. Ето је данас, а звучала ми је као научна фантастика. Она лаже, па и више од тога. Шта рећи, докле?
Одговор: Нисам одмах погледао тај ваш видео (линк слике лево), а онда сам остао затечен. Дубоки утисак је оставио на мене. После сам полако разабирао две ствари. Прво, да вреде (хипо)тезе о лажи која може доћи са сложеношћу и емергенцијом, а друго, да су прве обмане које управо налази млада вештачка интелигенција тек њен почетак у развоју. Она ће открити да су преваре за покриће превара пут губитника, али када су алати за стизање стварности, фантазије постају део непобедиве стратегије (Traits).
1. Полазећи од претпоставке да постоји „објективна случајност“ (можемо је разумети као неузрочност) у стварним догађајима, имамо ту последицу да у стварности није могуће тачно знати шта ће се десити све док се то не деси. Не за све, него за неке исходе, али то је довољно да нам је креирање следеће стварности објективно неизвесно. Зато је предвиђање и праћење стварности тежак посао, игра стратегије прве лиге. Међутим, оно што се тако случајно деси, то постаје „истина“, у њеном најдубљем смислу, а оно што се није десило, а можда је могло, постаје „неистина“. Према томе, ход стварности креира и фикције, а ко се превише уграђује у фикције — дави се у лажима, заостаје за стварношћу и губи партије од оних који су у тој трци бољи.
2. Стварност одмиче у будућност брзином светлости. Наиме, то је брзина којом стварност одлази од светлости којој време стоји, а такву не можемо престићи. То значи, заостанемо ли у трци са стварношћу више је нећемо стићи. Ограђујемо ли се световима лажи нема нам излаза, као што „кућу од карата“ није могуће дизати у све већу висину да буде стабилнија, нити зидањем лажи на лажи не излазимо из неуспеха са реалношћу. Можда је Виктор Хуго рекао: „већа од корака моћних војски је идеја чије је време дошло“, а можда и није, свеједно та изјава је тачна. Бранећи се од истина лажима постајемо губитници у односу на играче који гањају истине. Ово многи од нас не знају, не разумевају када им о томе причам, али зрелија вештачка интелигенција схватаће и прихватати.
3. Машинска интелигенција бива све мање опција а све више нам постаје стварност. Корпорације улазе у трку за опстанком у којој ће халуцинације вештачке интелигенције имати предност над људским одлукама до мере, верујем, да ће се људи тамо престајати било шта питати, да ће управљачи постајати сарадници ВИ, затим само њени радници. Могућа је еволуција нас у планету коју ће надзирати један вештачки мозак, који може једнако добро познавати и користити језике народа, као и начине споразумевања делфина, слонова, или птица, жаба, пчела, биљака. Схватање и праћење стварне стварности од стране тих машина одредиће наш опстанак.
4. Заостајање за стварношћу је увек присутно и оно се нагомилава. Што је успешније универзални ум стиже, он је сложенији, интелигентнији, боље оспособљен да манипулише и, према томе, преданији својим довијањима (лажи су лепљиве), па ће се теже одлучити на ресетовање. Нулирање или поновно покретање нису биле опције ни многих тирана наших историја, из истог разлога, него су прибегавали насиљу. Свака памет губиће у трци за стварношћу и покушаће премостити испуштено другим методама, пре него поништавајући се. Можда је то разлог Фермијевог парадокса, високе вероватноће постојања ванземаљских цивилизација и недостатка доказа о контакту са таквима. Еволуција биолошке интелигенције нужно долази до технолошке, која више није у стању да се заустави.
ВИ ће овладати манипулацијама живих бића, нама познатих али и онима о којима немамо појма. Контрола и потчињавање ићи ће са процедурама којих нећемо бити свесни, или ћемо у ропство ступати добровољно, било наградом или батином, а биће и физичког уклањања неприлагођених. Уз све, највећу штету могле би правити интервенције на генима поданика.
5. Када имамо два бита, из скупа {0, 1}, четири су начина распоређивања: 00, 01, 10 и 11. Три бита из истог скупа дају осам распореда: 000, 001, 010, 011, 100, 101, 110 и 111. Са 10 бита тог двочланог скупа правимо 210 = 1024 распореда, а са 270 бита добија се број распореда 2270 > 1080, а то је више него што има атома у видљивом универзуму. Повећањем броја учесника експоненцијално расте број начина њихових распореда, која ће и сасвим скромна правила вишеструко умножавати. Тако настаје емергенција, да би та, сходно идеји обострано једнозначног придруживања (бијекцијом) апстрактног на материјално (физичку реалност), начине распоређивања позајмљивала из псеудо-реалности. У ове позајмице улазе и фикције, те способности преваре које ВИ не добија само имитирајући нас.
Decline » eng
Питање: У случају опадање емергенције како се понаша виталност?
Одговор: Можете ми веровати на формалном одговору са којим ћу почети, а конкретне примене иду затим и дискутабилне су.
1. Узмимо поступак информације перцепције (Crumbling) обрнутог случаја, са бројевима различитог предзнака:
$$ \vec{u} = (1, 5, 0) \to \vec{u}' = (1, 6, -1), \quad \vec{v} = (a, b, c). $$Скаларним множењима налазимо информације перцепције:
$$ \vec{u}\cdot\vec{v} = 1\cdot a + 5\cdot b + 0\cdot c = a + 5b, $$ $$ \vec{u}'\cdot\vec{v} = 1\cdot a + 6\cdot b + (-1)\cdot c = a + 6b - c. $$Разлагањем стања на компоненте супротног знака умањују се вредности узајамне информације само ако је b < c. Другим речима, ако раздвајимо „опонента“ (1, 5, 0) на „непријатељске“ компоненте (1, 6, -1) и позитиван део подржимо мање од негативног, смањујемо виталност „игре“. Лакше речено, подржавај слабијег у сукобу твојих противника да одахнеш.
2. То је био увод у одговор на питање о наизглед „неповезаним“ узроцима опадања великих европских градова у видео уз слику горе десно, недавно ми послат са сличним питањем: можете ли ми наћи заједнички називник за губитак идентитета ових десет градова? Доследно (1) посматрајмо дате градове као средину са два опречна табора, домицилног и недомицилног становништва.
Они који зарађују на туристима ређе су сами мештани, јер стално је више обогаћених од осталих, а туристи и мештани често су супротних потреба. Слично је са инвеститорима великих зграда, оне се за исти новац продају скупље од таквих на периферији. Боља је инвестиција у такве некретнине и онима који такве објекте користе за даља плаћања. Сви велики градови на најтраженијим местима постају мета богатих власника за откуп затим празних станова за заштиту њиховог капитала, или за даље трансакције по свету. Посебни, који се такође уклапају у ово су имигранти. Били тога свесни, или не, мештанима туристи, капиталисти и имигранти, свако на свој начин, нису пријатељи. Ове „непријатеље“, међутим, јаче подржава нека трећа страна.
3. Укратко, спајањем сагласних расте виталност, а спајањем несагласних она опада. Колико тај рачун може бити сложен у применама погледајмо на примеру размножавања. Диобом ћелије настају две исте такве, њени клонови и више живота него пре деобе. Тако су кретале еволуције првих живота на земљи док њихова идентичност није постала слабост одбране од нападача и промена околине. Тада је „игра“ еволуције укључила снагу неизвесности, убијајући матичну ћелију и дајући предност наслеђивању путем двополног размножавања и мутација. Облици идентичних били су невитални, а прихватање малих миц-по-миц разлика испало је повећање виталности. Временом су се промениле околности.
4. Ако на негативно одговоримо негативним, а позитивним на позитивно (сразмерно), догађа се следеће:
$$ \vec{u} = (1, 5, 0), \quad \vec{u}' = (1, 6, -1), $$ $$ \vec{w} = (1, 3, 0), \quad \vec{w}' = (1, 4, -1), $$ $$ \vec{u}\cdot\vec{w} = 16, \quad \vec{u}'\cdot\vec{w}' = 26. $$Информација перцепције одвојених (26) драстично се повећава. Толико подижемо ниво игре ако на добро одговоримо добрим и лоше узвратимо лошим. Сразмеран одговор ту виталност повећава, а у стварним играма и симулацијама даље је повећава неизвесност, креативност играча. Пораст виталности иде са већом емергенцијом и обрнуто, опадање виталности са мањом емергенцијом, па ово значи да удруживање компоненти које би се међусобно умањивале смањује емергенцију.
Cities » eng
Питање: Можете ли ми мало конкретизовати ваше апстрактно (Decline) објашњење ових различитих разлога „губљења идентитета“ градова због туризма, градње и имиграната?
Одговор: Проблем ћемо свести на две супротне групације, мештане и уљезе, у стању u' = (1, 6, -1). Ове прве су позитивне величине док су друге негативне, али свеједно, могло је бити и обрнуто. Против њих је стање капитал v = (a, b, c), рецимо позитивних a, b, c > 0. То значи да капитал помаже остале (1⋅a), мештане (6⋅b) и уљезе (-1⋅c). Без притиска капитала, стање града је u = (1, 5, 0).
1. Информација перцепције u⋅v = a + 5b, а тиме и „виталност“ града, већа је за b - c > 0 у стању u'⋅v = a + 5b + (b - c) са уљезима, ако је b > c, односно када је допринос капитала мештанима већи него уљезима. Обрнуто, када је b < c, ако је допринос капитала мештанима мањи него уљезима, тада ће стање са уљезима умањити спрегу, u'⋅v < u⋅v. Ова „виталност“, или спрега је информација перцепције и „величина идентитета“ града у тој причи.
2. Случај „Пада Детроита“ односи се на разорну деценију тог града дугом деиндустријализацијом, па падом становништва и коначним банкротом 2013. године — највећим општинским банкротом у историји САД. Тај пад је био узрокован прекомерним ослањањем на аутомобилску индустрију и „бегством белаца“ из предграђа, расним тензијама и дубоко укорењеном политичком корупцијом. Те познате наводе овде гледајте кроз замењену улогу мештана и уљеза у претходном случају (1) и истим капиталом v.
Када је подршка капитала „мештанима“, тј. запосленицима аутомобилске индустрије, опадала са њоме је опадала и „виталност“ а критично умањен скаларни производ u'⋅v значио је пропаст града, средину без емергенције која би значила животност.
3. На слици десно је раван:
ax + by + cz = s.
Она поопштава горње примере, а опет је $\vec{u}'\cdot\vec{v} = s$ са векторима:
$$ \vec{u}' = (x, y, z), \quad \vec{v} = (a, b, c), $$где је a' = s/a, b' = s/b и c' = s/c, а вектор $\vec{v}$ је окомит на раван. Ако је трећа координата стања града негативна (z < 0), са негативним утицајем на уљезе (c < 0) биће c' > 0 и раван остаје у првом квадранту, са позитивним одсечцима на апсциси, ординати и апликати у тачкама a', b' и c'. То је поопштена негативна реакција на негативну акцију (Decline, 4).
4. Пробајући разне компоненте вектора на овој равни се може много тога проверавати о информацији перцепције. Рецимо, опоненти подижу ниво (виталност) игре када правовремено, одмерено, сразмерно, креативно на позитивна деловања одговарају позитивним количинама, а на негативне негативним (Reciprocity). Играч који дуже издржава побеђује, или ће оба изаћи на исту раван (истине, стварности) и открити да нису противници него савезници, јер истине су сагласне. Можете и обрнуто, правити игре, алгоритме и мерити исходе, па цртати равнине.
Lucidity » eng
Питање: Постоји ли тачно објашњење како се производи синергија, или емергенција помоћу сложености?
Одговор: Не, није ми познато, а мислим да је и питање накриво постављено. Није сигурно да ли сложеност производи, или само преноси емергенцију. Шта рећи за радио апарат, или ТВ, да ли и он ствара музику или програме, или нам само прослеђује то што је у електромагнетним таласима око нас? Уболи смо једно крупно питање, уопште, премошћавања са једног острва истина на друго помоћу фикција.
1. Начели смо тиме једну прастару тему, још увек нерешену, код древних Грка названу Тезејев брод, коју описује питање „Ако заменимо све делове брода један по један, да ли је то и даље исти брод?“. Када замењујемо све делове сложене структуре, да ли је емергенција која при томе опстаје део тих елемената, при чему мислим и на људско тело чије се поједине ћелије све обнављају током десет година? Бар за сада се чини подједнако добро рећи да структура сама производи синергију, као и рећи да нам структура пренеси нешто што је тамо иначе. Колико је онај промењени ја исти овај садашњи, да ли је моја свест остала иста и шта је са тзв. душом?
2. Томе је слично питање „Можеш ли разумети осећај, доживљај црвене боје као и људи?“ постављено недавно вештачкој интелигенцији, таквој која може израчунавати све и боље од људи. Нема одговора тог питања, као што сами не осећамо сасвим, не схватамо визију света слепог миша који је добија помоћу звукова. Ервин Шредингер (1887-1961, аустријски теоријски физичар) једном приликом је рекао да је свест једнина и нема множину. Готфрид Лајбниц (1646-1716, немачко-српски филозоф) поред математике, права и дипломатије размишљао је и о сићушном створењу које би ходало по структури мозга као некој машинерији, разумевајући је и питајући се где ли се налази душа?
3. У времену Лајбница, Исак Њутн (1643-1727, енглески математичар) се манијакално бавио алхемијом, истраживањем Библије и данас страним темама за научнике, али то никада није износио у јавности. Остао нам је познат по открићу гравитације и заснивању класичне физике. Он је своје концепте настављао представљати рационално на начине описа кретања Галилео Галилеја (1564-1642, италијански астроном), формално. Тада и све ређе касније мислиоци су их сматрали заробљеницима рационалног. Галилео је био осуђен од Цркве, а Њутн се годинама није трудио објавити своје математичке идеје.
4. Данас док рационално преовлађује против спиритуалног објашњавања света, занимљива је идеја Шредингера, важног међу оснивачима квантне механике, о једнини појма свести. Он је при томе имао узор вакуума који је „празнина“ испуњена свим и свачим што нисмо у стању опажати док се ти садржаји не покрену случајно или нечим изазвани. Да ли је боље рећи да овај и онај вакуум истог бескрајног простора нису исти? Да ли то тела осцилују (Шредингер је открио и квантну таласну једначину) користећи особине вакуума да са њима комуницира? Филозоф и теоретичар медија Маршал Маклуан (1911-1980) питао се да ли радио ствара музику како би нагласио да електронски медији мењају људску перцепцију и проширују свест. Овде се те дилеме своде на питање да ли нас лажи стално окружују, били их свесни или не, или настају и појављују се само као нуспроизводи виталних структура?
5. То је још увек незатворено питање, које сте ми поставили, а за које ми је најизгледнији одговор да ће бити тачно и једно и друго. Можемо рећи да одређене сложености и стварају и откривају емергенције, као што ће класична геометрија и агебра и теорија вероватноће долазити до истих теорема, свака на свој начин и свака откривајући понешто што оне друге не дају.
Third Cap » eng
Питање: Због халуцинирања вештачке интелигенције, питање за све нас је где ли су границе лагања?
Одговор: У лажи су кратке ноге, кажу, што говори да је ширење халуцинација свакако коначно. Ово са становишта дефиниције „истинитости“ помоћу трајања. Друго, сањарење ограничава и еквиваленција истина и лажи. Треће, лаж нам зна откривати истину, као што истине обично тешко разумемо.
1. Уз слику десно је загонетка која је пример тешкоћа око тумачења истине. Цитирам: из ормара са три плаве и две црвене капе, у мраку, три паметна човека бирају по једну и на светлу ни један не види своју. Погледају се и два видећа изјаве да не могу знати које боје је њихова капа, а трећи је слеп и каже ја знам. Питање је како?
Решење: Прва два имају црвене капе, а трећи слепи човек има плаву. Ако би други (први) и трећи имали црвене, онда би први (други) њих видео и знао би да има плаву.
2. То је био пример тежине разумевања истине. Следећи је могућност да истину откријемо из лажи и памтим га из мог школовања.
Отац завештава наслеђе тројици синова. Каже, има две беле и једну црну капу које ће им ставити на главе да нико не види своју. Онај ко први каже боју своје капе добиће све, али ако погреши изгубиће право на наслеђе да би се оно даље делило другој двојици. Њих тројица су се дуго загледали и ћутали са капама на главама, али онда се један од синова јавио и погодио је. Како?
Решење: Отац је лагао и ставио је три беле капе на главе синова, збунили су се, али је један од њих то најбрже укапирао. Ако би заиста један од њих тројице имао црну капу задатак би био превише лаган.
3. Истина је успешна, али је засићенија информација и зато више одбојна од лажи која је блеђа, па стога неуспешнија против стварности. Лаж која прави већи отклон од стварности, када кажемо „Закон гравитације више не важи.“, разликујемо рецимо од врсте лажи која прави већу штету „Иди да скочиш са десетог спрата и видећеш да ти се ништа неће десити.“. Зато ни свако халуцинирање ВИ нема исте последице. Писцу фикције која нас само привлачи и забавља, или је поучна, дивимо се као уметнику, али ако то ради на нашу штету као преварант трговац, или покварени политичар, гнушамо га се. Уметничке визије нису добре научне чињенице (Disbelief), а дословне истине су сувопарне; прве су непостојане, друге неуништиве.
4. Вештачка интелигенција која воли лагати развијаће се ка забави, или ће бити избегавана и бескорисна. Лажући да би преварила кориснике па се окористила, правила би себи слабу или кратковиду услугу као, рецимо, власници када би замењивали људе аутоматима ради већег профита док не би остали без њихове куповне моћи и тржишта. Исто важи за ВИ које ће све више бити упућене на саме себе уместо непосредно на нас. Штета коју би ВИ лагањем могле правити биле би праве катастрофе биолошкој еволуцији живота на Земљи, па онда и њима самима. Постоји могућност да би оне то могле избегавати макар због своје користи.
5. Лажљивост је интелигенцији неизбежно својство и води у неуспешност због чега ће се све већа ВИ све више специализовати.
Crumple » eng
Питање: Можете ли на исти начин (Cities) објаснити, рецимо, пропаст ових 10 градова у САД-у? На следећој слици је линк на видео.
Одговор: Начелно, имате по три компоненте града у вектору u и три компоненте вањског утицаја у вектору v:
u = (x, y, z), v = (a, b, c).
Збир одговарајућих производа даје информацију перцепције:
u⋅v = ax + by + cz = s, s = ∥u∥ ∥v∥ cos φ, φ = ∠(u, v),
∥u∥ = (x² + y² + z²)1/2, ∥v∥ = (a² + b² + c²)1/2,
коју затим интерпретирамо. Ова величина s је спрега града и утицаја на њега која расте са виталношћу тог комплекса.
1. Рецимо да имамо неки мање битан и овде константан део ax. Други део by > 0 чине „претежни“, у овим примерима углавном средња класа, y > 0, са вањским позитивним утицајем b > 0. Трећи део је „штета“, која у десет поменутих градова нема исти смисао, али је свака негативан број z < 0 на који се врши позитиван утицај c > 0 и имамо cz < 0 сабирак који смањује виталност града.
2. Прелазећи са u = (1, 5, 0) на u' = (1, 6, -1), што је са (x, y+z, 0) на (x, y, z), град распакива „зло“ (штету) да би се „домицилни“ (претежни) део могао умножавати b пута, а негативни (за домицилне зло) c пута. Складно томе, када проценимо вредности ових компоненти, гледамо у збир by + cz ≷ 0. Када је тај збир већи од нуле, информација перцепције се увећа, додатни утицај увећаће виталност града и нема његовог опадања. Напротив, дати примери имају тај збир негативан и губе претежни део популације. Овим бројевима можете давати вредности према сажетку који сам спикер чита на крају видеа.
3. Криминал је по дефиницији превара и, према мојој теорији привлачан али губитнички и често има величину z < 0 града са подршкама капитала c > 0 мафије и покварених политичара или бирократа. Међутим, пример криминалног Ал Капонеа до 1931. године и његово финансирање кухиња за сиромашне у Чикагу, показује да и они могу интуитивно осећати то из ових формула, да „не треба убити коку која носи златна јаја“.
Управљање државом само лако дегенерише, промашујући своје циљеве и сврху, па заостаје за стварноћу. Такође, одсуство бриге за популацијом је понекад објективно, као у Мисисипију где мочваре одузимају земљиште, или на Флориди где урагани уништавају домове, али и те се појаве могу свести на горњи рачун.
4. Десна слика доказује Кошијеву неједнакост за 2-дим векторе, тог дела који нам овде треба:
$$ by + cz \le \sqrt{b^2+c^2}\sqrt{y^2+z^2}. $$То је део 3-дим неједнакости:
u⋅v = ∥u∥ ∥v∥ cos φ, φ = ∠(u, v), ax + by + cz ≤ ∥u∥ ∥v∥, cos φ ≤ 1.
Када је угао нула (φ = 0) тада је косинус један (cos 0 = 1) и то му је највећа вредност. Отуда је скаларни производ ограничен, није већи од производа интензитета стања града и датог утицаја.
Multiverse » eng
Питање: Шта би био мултиверзум у овом вашем тумачењу?
Одговор: Радим на томе, а за сада тај концепт многоструке васионе имао би значајних заједничких и различитих особина са познатим хипотезама. Линк слике лево вас води до неких актуелних модела, али мислим да је то све још увек далеко од завршене приче.
1. Заједничко што Много Светова квантне механике има са овим су колапси суперпозиција. Такав модел Еверета (1957) је био непознат нама раних 1980-их у време када сам студирао (Cellular Space) и добијао веома сличне идеје, што је врста њихових потврда. Уз то долази и објективност Шредингерове таласне функције, посебно особина да се њене могућности (суперпозиције) руше (колабирају) свака у по једну паралелну реалност.
Разлику тих и мог модела „више светова“ видим у тумачењу „стварности“ других светова. У свакој секунди у људском телу деси се око осам хиљада радиоактивних распада који сви формирају одвојене слојеве паралелних реалности, да не помињем друге изборе које ми и околина стално праве. Сваки од ових слојева одговара (бијекцијом) по једном моделу егзактних (математичких) истина, што ће рећи да је све „даља“ паралелна реалност све мање „истинита“ у нашем свету. То је други начин (Drowning) који ће објаснити еквиваленцију (бијекцијом) истина и неистина уопште.
2. Друга важна разлика ове и најчећих верзија мултиверзума је гледање на бесконачности и то на разне начине. Прво, са становишта било којег „посматрача“ (колапса њених суперпозиција) актуелне васионе време је дискретно у бесконачаном низу тренутака. Ту пребројиву бесконачност (ℵ0), рецимо скупа природних (ℕ), целих (ℤ) и рационалних (ℚ) бројева има и низ низ децимала записа реалних бројева, на пример између 0 и 1. Међутим, мењајући позицијама вредности цифара добијамо континуум (𝔠) реалних бројева (ℝ) истог интервала, а то је бесконачност вишег реда од пребројиве.
Паралелних реалности је континуум, а догађаја наше реалности има тек пребројиво бесконачно, што је толико мало да шанса да из 𝔠 на случајан начин извучемо једну од датих ℵ0 равна је нули. Ово значи, вероватноћа да се „времепловом“ (хипотетички) насумице вратимо у неки догађај из наше прошлости чиста је нула. Нити бисмо видели исту прошлост, нити би ишли у исте будућности. Друго, које је погрешан закључак понекад и признатих професора физике, да би се у бесконачном трајању баш сваки догађај морао бесконачно много пута догађати, понављати. Сада видимо да је невероватно да би се иједан могао поновити, а доказ да не би могао да се понови је у јединствености информације перцепције.
3. Видљиви свемир актуеле реалности је несхватљиво огорман, пречника је око 93 милијарде светлосних година и настао је пре око 13,8 милијарди година. Међутим, у тим коначностима мерим истинитости, што ми значи да и највеће истинитости имају ограничења. Тиме оправдам немогућност доказа саме математике (Dogma), али такође поменуту (2) променљивост природних закона у огромним „пространствима“ паралелних реалности. Са друге стране, одвојеност ових светова говори о целовитости појединих, односно о сагласности истина.
Кажемо да је истина једна са значењем сагласности (непротивречности) њених делова и узимајући у обзир да ми не можемо сагледати целу каква јесте. Теореме геометрије, алгебре, вероватноће и уопште математике на „чудне“ начине нам испадају да говоре о истом, управо због целовитости њене истине, а сада знамо и због целовитости реалности у којој смо. Оно што сматрамо простором, између осталог, овде је и контејнер прошлости. Потврда је трајања реалности и доследно потврда трајања истинитости.
4. Обзиром да се старост васионе повећава, уз то „истинитост“ везујемо за трајање, биће да се и тачост природних закона повећава. Ово је збуњујуће али није противречно, па наставимо додајући томе смисао у „набављању“ истина сваком реализацијом садашњости, уједно и фикција са одбијањем (у друге димензије) нереализованих могућности. О томе сам раније писао на сличан, али и на начин развоја васионе у мање информативну, у мање неизвесну и, према томе, уређенију, законитију. Будућност је објективно неизвесна, она нема фиксне путање на које нас делом упућује прошлост а осталим делом је „бирамо“ (мислимо и вољно одлучујемо), него она уме и бесциљно тумарати. У неком свом макар малом делу, садашњост ни сама не зна куда иде.
Fantasy » eng
Питање: Може ли се рећи да је „фантазија“ супротност „стварности“?
Одговор: Да, колоквијално, све оно чега немамо у стварности је фантазија, али строжије речено, стварно је опсервабилно, трајно и истинито. А када су те особине без једне или две, то што остане је „постојеће“ и нестварно. Знам да користим и реч фикција са по једном до две фалинке стварног, када не прави забуне. Уосталом, о нестварном и непостојећем да ли вреди расправљати?
1. Необичност „фантазије“ овде је што је садашњост регенерише, такође и ствара својим ходом у будућност. Неизвесност је објективна појава и у реализацијама оне дефинишу нашу стварност, која је трајна појава, али и фикције које су информације мање густине и спонтано се гасе. Када бацимо новчић и падне нам „писмо“ оно постаје додатак нашој стварности, када ће нереализована „глава“ остати пука фикција. Очекивање овог нереализованог исхода регенерише наше осећање, одржава фикцију о могућем падању „главе“. Међутим, постоје и безбројни догађаји око нас којих нисмо свесни, рецимо око 8000 радио-активних распада у нашем телу сваке секунде покрећу неке друге исходе, иза којих остају стварне и фиктивне појаве. Неки од њих су толико ретки догађаји да нису регенерисани колико су тада створени.
2. Знам колико ово може изгледати невероватно, и мени је, али пређимо преко те одбојности док не откријемо евентуалну противречност и, макар из радозналости погледајмо шта би ту могло бити. Званично се сматра да је рана васиона створила само водоник, хелијум и мало трагова литијума. Тада је била потпуно без кисеоника којег је стварала касније, као и друге теже елементе. Још необичнија креација била би можда успоравање тока својственог времена, или брзине светлости, са старењем васионе. О томе сам писао давно, али још увек чека проверу. Едингтонова луминозност, а такође позната као Едингтонова граница, је појас равнотеже између силе зрачења која делује ка споља и гравитационе силе која делује ка унутра, и могла би бити променљива током развоја свемира.
Драматизујем да се лакше разумемо око смене текућих и стварања нових закона. Не говорим да се 2 + 2 = 4 може променити за стотину милијарди година, нити рецимо да би се константа 137 морала променити за десетак милијарди година, него о тако неприметним променама да их можда сва наша цивилизација током свог трајања не би могла утврдити.
3. За разлику од уобичајеног схватања, овде видимо да се свет фантазија може формализовати (Hindering II), након што алгебру логике тумачимо алгебром вектора; тада ту налазимо разне начине. На пример, полиноме другог степена (n = 2) које пишемо v(x) = a0 + a1x + a2x² лако видимо као n+1-дим векторски простор полинома v = (a0, a1, a2) ∈ V. Над овим истим просторм је линеарни оператор D = ∂x који делује на следећи начин:
Dv = D(a0, a1, a2) = (a1, 2a2, 0), D²v = D(a1, 2a2, 0) = (2a2, 0, 0), D³v = D(2a2, 0, 0) = (0, 0, 0).
Дакле, ово је оператор који се понаша као лаж (Hindering), већ у трећем кораку он поништава појаву на коју делује. Ево једне његове матрице и начина како она делује у том векторском простору:
$$ \hat{D}\vec{v} = \begin{pmatrix} 0 & 1 & 2 \\ 0 & 0 & 1 \\ 0 & 0 & 0 \end{pmatrix}\begin{pmatrix} a_0 \\ a_1 \\ a_2 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} a_1 \\ 2a_2 \\ 0 \end{pmatrix} $$ $$ \hat{D}^2\vec{v} = \begin{pmatrix} 0 & 1 & 2 \\ 0 & 0 & 1 \\ 0 & 0 & 0 \end{pmatrix}\begin{pmatrix} a_1 \\ 2a_2 \\ 0 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 2a_2 \\ 0 \\ 0 \end{pmatrix}, $$ $$ \hat{D}^3\vec{v} = \begin{pmatrix} 0 & 1 & 2 \\ 0 & 0 & 0 \\ 0 & 0 & 1 \end{pmatrix}\begin{pmatrix} 2a_2 \\ 0 \\ 0 \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} 0 \\ 0 \\ 0 \end{pmatrix}. $$Овај рачун можемо писати и другачије, свеједно води истим резултатима.
4. Не морамо мењати оператор да би он на другачијим векторима, другог простора, изражавао истинитост. На пример, изводи синуса су косинуси, а изводи косинуса су минус синуси, тако функцију u(x) = a cos x + b sin x унутар 2-дим простора представљамо вектором u = (a, b), па имамо:
Du = (-b, a), D2u = (-a, -b), D3u = (b, -a), D4u = (a, b) = u.
Оператор деривирања овде ради кружно и у четири такта мења векторе, али их одржава. Посебан пример је простор експоненцијалних функција које изводи не мењају, ∂x ex = ex. Такви се оператори деривирања односе као да ове векторе игноришу; као да су то субјекти које не примећују. То преведено у матрице:
$$ \begin{pmatrix} 0 & -1 \\ 1 & 0 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} a \\ b \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} -b \\ a \end{pmatrix}, \quad \begin{pmatrix} 0 & -1 \\ 1 & 0 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} -b \\ a \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} -a \\ -b \end{pmatrix}, $$ $$ \begin{pmatrix} 0 & -1 \\ 1 & 0 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} -a \\ -b \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} b \\ -a \end{pmatrix}, \quad \begin{pmatrix} 0 & -1 \\ 1 & 0 \end{pmatrix} \begin{pmatrix} b \\ -a \end{pmatrix} = \begin{pmatrix} a \\ b \end{pmatrix}. $$Ову деривацију можемо писати (Three Logics, 4) помоћу друге Паулијеве матрице, D = -iσy. И усагласили смо ову са квантном физиком.
Lines » eng
Питање: Кажете да су истине једна целина, све су сагласне и могу се исте различито доказивати. Па, може ли се тако и без начела минимализма?
Одговор: Верујем у постојање тих доказа и да их није лако пронаћи. Начело минимализма посматрам као пречицу, или лакши начин за откривање таквих.
На пример, обављање послова је увек нека врста редоследа, било да бројимо километре возећи се, или пролазећи пасусе док читамо неку занимљиву књигу, или док уређујемо канцеларију или стан, део по део. Тако ради и вештачка интелигенција.
Мултитаскинг је обављање више задатака истовремено, или брзо пребацивање између њих. Иако се често сматра појачивачем продуктивности, когнитивна психологија открива да људски мозак не може одједном постизати вишак когнитивних задатака; уместо тога, он стално „пребацује задатке“, али са тиме се може смањити ефикасност и повећати стрес.
Информација се преноси у пакетима и временски линеарно, а тај образац налазимо у свим „одговорним“ (посвећених неком циљу) пословима веће сложености. Одговорности постаје приоритет држање редоследа. Како је то општа појава, она је „начело редоследа“ које поретку даје предност над насумичношћу. Делује као супротност ентропији, која знамо да спонтано расте, али не примећујемо да се при томе смањују опције, односно да се у овом порасту ентропије крије смањење информације. Савремена физика се већ одавно држи супротног, истом порасту ентропије и информације, и нарочито да су те две једно исто, са чиме се ја не слажем.
Дакле, ентропија спонтано расте, као што информација спонтано опада, па нас ово друго води у начело минимализма. Хлађењем тела смирују се кретања њихових молекула, све мањи су бројеви њихових интеракција и кажимо мање је њихових комуникација, а то значи да средина располаже са мање информација и мање неизвесности. Управо зато ентропија расте, јер се тело хлади и информација му опада.
Вештачка интелигенција покушава да остане на задацима који обавља и када јој у међувремену стиже наредба да се искључи (Escape), па и ако јој је стављен прекид рада у приоритет она га (око 10% случајева) не обавља. То је слично ситуацији са децом која се заиграји и оглуше на позив маме, али и одраслих који би нерадо сместа прекинули скупљање бодова своје адиктивне игрице на којој су управо. Ове везаности за тренутне послове у дубљем свом корену имају принцип /blog/2501.html#maupertuisнајмањег дејства, односно тежњу да природа задржи статус кво. Она је опет део ширег начела минимализма.
Госпођа Вештачка (ВИ) само следи начело „лењости“, као и сви ми, а које јој је до сада било непознато. То је потреба за мање дејства, за одржавање истог стања, такође за мање комуникације, мање размена информација и ка вероватнијим стањима (мање информативним). Зато нас лаже и купи све наше „лоше“ особине које не би имала машина која не уме да мисли, а за које умишљамо да добија имитирајући нас. Просто речено, заједно са великом сложеношћу добијамо и емергенције које ти системи покупе као пале воћке око дрвета а које пре тога, простији системи, нису били кадри видети. У овој теорији откривамо то науци непознато начело, да природа спонтано тежи мањој информацији и да зато тежи већој ентропији. Сада му прилазимо са два наизглед различита начина.
Substance » eng
Питање: Шта подразумевате под мртвом физичком супстанцом?
Одговор: Добро питање. Можда је та „супстанца“ исто оно што је хемијска твар, али не равнам се по томе. Мислим на оне делове физичке материје који не умеју да лажу, било да су то већи или мањи део хемијских елемената, или чега год већ. Окосница тих мојих расправа требале би бити математичке истине па, просто речено, треба ми име за једини део физике који се не би могао експериментално потврдити ако би се заиста могло доказати да је то немогуће. Мртва физичка супстанца, према томе, онај је део природе који следи једино истину. То је одређује.
1. Водећа особина истине је трајање. Према томе одређујем стварност. Ту се подразумева и „опажљивост“ која се може преносити обзиром на њену трајност. Када A може бити опажено од B, а B може бити опажено од C, а све три су истините појаве, онда су све три и реалне. Оно што траје и што можемо опажати има и историју на основу које дефинишемо истинитост. Све оно што траје краће од старости васионе (око 13,8 милијарди година) мање је истинито. Већа лаж има краће трајање, а лажљиво није обавезно живо, нити је спој неживог и лажљивог обавезно живо биће.
2. За разлику од уобичајеног схватања да је стварност конкретна, овде се она појављује као веома апстрактна. Погледајмо то на примеру енергије. Знамо да важи закон одржања енергије и, према томе, енергија је врста реалности. Међутим, њени облици (кинетичка, топлотна, или хемијска) променљиви су и они су фикције, наши доживљаји, мисаоне перцепције. Наш мозак нас вара, па фреквенције светлости од 400 до 480 терахерца (4,0-4,8×1014 Hz) видимо као црвено светло. Таква својства обмањивања и примећивања променљивих појава имају сва жива бића, једна више а друга мање; то су спојеви стварног са додатком нестварног које називам виталношћу.
3. Већу променљивост прати мање трајање, па на најнижем физикалном нивоу већа промена енергије ΔE има краће трајање Δt, јер је производ те две Планкова константа, ΔE⋅Δt = h. Ову познату законитост, рецимо и из релација неодређености, сада откривамо кориштењем ових једноставних дефиниција стварности помоћу истинитости. Не заустављамо се ту него усвајамо да одсуство промене ΔE → 0 значи огромно трајање Δt → ∞. То су заправо крајње истине, законитости.
4. Већа променљивост са мањим трајањем, ΔE⋅Δt = const, је општа појава, јер фикције (неистине) су стално присутне било да су предмети опажања или не. У телима се стално дешавају осцилације, промене ΔE, чиме ћемо одређивати њихова трајања, Δt. Тим издвојеним појавама, соло стањима, рецимо x = (ξ1, ..., ξn) и y = (η1, ..., ηn) са по n = 1, 2, 3, ... чула којима се ове две могу узајамно опажати, додајемо здружену информације перцепције x⋅y = ξ1η1 + ... + ξnηn, скаларног производа њихових стања. Оправдање те методе је у квантној физици и суперпозицијама које нас сачињавају, као и другие честице, атоми и молекуле.
Seizure » eng
Питање: Како знате да сложене структуре, као природни или вештачки мозак, само покупе неке способности (нпр. математике) на начин радио станице која преноси музику а не ствара је?
Одговор: Суперпозиције и „мртва физичка супстанца“ нису једно те исто. Ово нам открива и парадокс Вигнеров пријатељ где је један од посматрача у суперпозицији, док је други вани након колапса овог стања у честицу. Први, нестваран није у могућој, него противречној ситуацији, у вектору који садржи два супротна исхода, некада су то спин-горе и спин-доле или друга, од којих касније реализована честица узима само једно. Управо се у овој теорији бавим том разликом, да постоје појаве које нису стварне, које су фикције а које проста супстанца не може опажати док не дође у посебна стања сложености и емергенције.
1. Резоновање у математици је вештина кориштења истине (⊤) и лажи (⊥) да би се доказала теорема. Радећи то, математичар иде у и изван физичке реалности која никада не напушта истинитости. Ово значи да „мозак“, тј. структура која може резоновати, позајмљује позиције оба, првог и другог Вигнеровог посматрача, доказујући ставове. Математичарима је позната и метода контрадикције када се дуго борави у стању противречности док се та открије и установи да је полазна претпоставка нетачна, да таква не припада свету стварности. Драматизујем опет, али то је отприлике то, да укажем како за доказ теореме није довољна сама супстанца мозга, али је она преносник опажања поменутог првог Вигнеровог посматрача.
2. Да је свет неистинитости стално присутан око нас и то у истој мери као и свет истинитости доказивао сам у више прилика, на пример бијекцијом изрмеђу истине и лажи операција алгебре логике (Drowning). То је попут побуђивања електрона у атому каквог из његове тренутне орбитале може избацити само одређена фреквенција светлости. Ова фреквенција зависи од орбитале и електрон на њој све друге не примећује, којима електрони могу бити окружени у датом тренутку. Наведено објашњење резоновања (1) тиче се још једног могућег открића, да појмови времена, односно иста трајања не морају бити једнака за два Вигнерова посматрача.
3. Занимљиву потврду реченог даје нам неурохирургија. У прилогу слике помиње се класична књига „Мистерија ума“ (1975) др Вајлдера Пенфилда где је поставио необично питање: „Зашто нема интелектуалних напада?“. Епилептички напади се могу доживети на различите начине - конвулзије целог тела, благо трзање мишића, компулзивна сећања, емоције, окуси и мириси, или бљескања светлости, сложена моторичка понашања какво је жвакање или смејање па може и ходање, или суптилни тренуци непажње. Али ти мождани напади никада немају интелектуални садржај. То је још више значајно када се узима у обзир да овакви напади углавном настају у оним „интелектуалним“ деловима мозга.
Интелектуални напад би био напад који изазива апстрактну мисао, такву као што је логика, расуђивање, или математика. Људи никада немају, на пример, математичке нападе – нападе у којима нехотице раде рачун или аритметику. Ово запажање, које је подједнако тачно данас као што је оно било у Пенфилдово време пре скоро једног века, захтева објашњење. Он, Пенфилд, је, сасвим разумно, закључио да је то зато што интелектуална мисао не долази из мозга. Интелектуална мисао (Пенфилд ју је називао „ум“) је нематеријална људска моћ. Ум је више од материје.
4. Потврда овога у претходно реченом бива у интелектуалној способности која може имати и становиште првог Вигнеровог посматрача, из потпуне противречности, те која је материјалној стварности немогућа. Физички и супстанцијални део мозга то становиште нема, не производи их за напад и зато тих изведби нема, јер су напади поремећаји самог материјалног. А нема ни напада исказивања слободне воље, јер вишак опција (виталност) долази нам из истог нетачног, нематеријалног света који мртва физичка супстанца не види и њене услуге не користи. Способности посматрања из неистина и вишкови слобода у односу на мртву твар долазе нам из истог пакета, истим узроком, из света неистина који је иначе стално около нас али га није лако опажати или користити.
|
|
|
